– U kreiranju agrarne politike ove zemlje i izradi zakona iz oblasti poljoprivrede Vojvodina se ne pita dovoljno. Učestvovali smo samo u stvaranju zakona u koje smo se ranije uključili, i tu smo postigli dobre rezultate i po nas i po lokalanu samoupravu i Republiku. Međutim, u dobrom delu zakonske regulative nas nema i očekujemo od ministra poljoprivrede da ubuduće, u radnim grupama, obezbedi mesto i za stručnjake iz Vojvodine, na predlog Sekretarijata – kaže za portal www.autonomija.info pokrajinski sekretar za poljoprivredu Daniel Petrović.
– Recimo, kada smo pričali o decentralizaciji u okviru Zakona o poljoprivrednom zemljištu bilo je otpora, ali na kraju smo ipak došli do zajedničkog rešenja prihvatljivog za sve. To je dobro došlo i republičkim organima, jer oni fizički neke stvari nisu mogli da urade na vreme, a kroz decentralizaciju određene nadležnosti su prebačene ili na lokalni ili pokrajinski nivo. Dobili smo efikasniji sistem i sigurno bi decentralizacija i u drugim sferama poljoprivrede dala takve rezultate – kaže Petrović.
On podseća da su Zakonom o poljoprivrednom zemljištu, čije su izmene usvojene letos, prvi put lokalne samouprave nakon devedesetih godina dobile određene nadležnosti u poljoprivredi. One organizuju licitacije državnog poljoprivrednog zemljišta a od zakupa dobijaju nazad 40 odsto, tako da konačno svojim programima mogu da definišu potrebe na lokalu.
– To je kao princip jako važno. Dosta nadležnosti može da se vrati i da se reše svakodnevni, operativni problemi funkcionisanja na lokalu. Decentralizacijom se prepoznaju „životne stvari“ koje muče paore. O njoj svi pričaju, ali se slabo implementira u zakone, a ja bih voleo da se u svim dokumentima koji uređuju agrar vodi računa o tome jer svaka sredina ima svoje specifičnosti. To je suštinsko pitanje i takva atmosfera mora da se proizvodi u celoj državi – naglašava Petrović.
Vojvodini su, dodaje, vraćene neke ingerencije u agraru, a očekuje se da se s tom praksom nastavi. S resornim ministarstvom o tome se razgovaralo u oblasti lovstva, ribarstva, šumarstva, vodoprivrede i tu će, kako kaže, kada i ako zakon o nadležnostima bude usvojen u obliku koji je predložen, one biti vraćene. Inače, saradnja Sekretarijata za poljoprivredu sa Ministarstvom nije na zadovoljavajućem nivou u svim sektorima, napominje naš sagovornik.
– U nekima, poput pravnog sektora i ruralnog razvoja, dobro sarađujemo. Ali, voleli bismo da nas ministar posećuje i očekujem da barem jednom mesečno sednemo i razgovaramo, sučeljavamo argumente o pojedinim temama, da bismo doneli odluke najcelishodnije za agrar. To smo mu predlagali, međutim, nije se udostojio da nas poseti – kaže Petrović.
On ministru poručuje da bude borbeniji sada kada se odlučuje o agrarnoj kasi za iduću godinu. Po njemu, agrarni budžet bi trebalo da iznosi oko 40 milijardi dinara. Sadašnji je, naglašava, nešto što poljoprivredi nikako nije smelo da se desi. Pokrajina je, kako kaže, još pre dve godine izašla sa stavom da agrar treba da dobije pet odsto ukupnog budžeta, odnosno oko 35 milijardi dinara, a sada je na istim pozicijama.
– Uloga ministra poljoprivrede je da se izbori u vladi za svoj resor. Ne treba zaboraviti koliko poljoprivreda proizvodi a sigurno jedan deo mora da se vrati nazad u agrarni budžet, kako bi ona bila još efikasnija i kako bi postigla još bolje izvozne rezultate. Nisam siguran da je ministar taj ko treba da izađe i kaže da je uštedeo dve i po milijarde, jer to nije nikakva ušteda kada imamo u vidu koliko je budžet smanjen. Jasno treba reći i koja je koncepcija razvoja poljoprivrede ubuduće i, shodno tome, uskladiti budžet kako ne bismo izgubili korak s okolnim tržištima barem kada je u pitanju poljoprivredna i prehrambena industrija – kaže Petrović, ocenjujući da treba nastaviti s isplatom subvencija i u narednoj godini.
– Pokrajinski sekretarijat bio je inicijator sistema subvencija po hektaru, po uzoru na EU. Međutim, brojnim poljoprivrednim proizvođačima učinjena je nepravda. Mnogi su, naime, zaposleni i imaju, recimo, platu od 10.000 ili 15.000 dinara a pored toga obrađuju, možda, 10-20 hektara. Oni, samim tim što nemaju uplaćen PIO, ne dobijaju subvenciju i oštećeni su. Po našim saznanjima, svega 60.000 gazdinstava je dobilo subvencije, a prethodne godine bilo ih je čak tri i po puta više. Moramo da pomognemo svima koji obrađuju zemljište. Tu dileme nema i to je stav Sekretarijata. Jasno je da je ta mera, odnosno takva podela poljoprivrednika uspostavljena da se polako kanališe, razluči ko je u poljoprivredi, ko nije, ali je ta granica povučena suviše oštro, s obzirom na sadašnje teške uslove u kjojima su paori i agrar. Ostali su bez subvencija, i to sada kada su na tržištu značajno pale cene njihovih proizvoda – ističe Petrović.
On naglašava da baš zbog trenutnog, lošeg stanja na našem i svetskom tržištu poljoprivrednih proizvoda, sistem subvencija treba nadgraditi da bi se pomoglo proizvođačima. Sekretarijat je, recimo, predlagao da poljoprivrednici, kada se prijave do 31. marta, dobiju do 50 odsto akontacije, u prvoj polovini jula, a drugi deo u prvoj polovini decembra. Njihovo je da predaju sve račune prikupljene tokom godine i da pravdaju sredstva. Onima koji to ne učine, treba uskratiti pravo na subvencije u narednih tri do pet godina. To je, veli naš sagovornik, sigurnost i stabilnost za njih, a ovako nam se dešava da neki dobijaju subvenciju ranije, neki kasnije, nesigurni su i ne mogu da planiraju setvenu strukturu, raspodele svoj novac za tu tekuću godinu…
U ovim, za paore izuzetno teškim vremenima, od pomoći bi bilo i efikasnije delovanje Direkcije za robne rezerve, od koje sada nema mnogo vajde, ocenjuje naš sagovornik. Ratarske kulture su na niskim granama, cena im je mizerna ali „pale“ su i na svetskom tržištu i to se reflektovalo na anše. Ali, kod nas mogle bi više da se angažuju Robne rezerve, naglašava Petrović. Trebalo bi, dodaje, Rezerve da otkupe trećinu žitarica one, trećinu bi valjalo uskladištiti, a resorno ministarstvo i sekretarijat treba da omoguće izgradnju mini-kapacitete skladišnih prostora, u manjim mestima, udaljenim od velikih skladišta više od 50 kilometara, kako bi se pomoglo svim proizvođačima – i onima koji proizvode manje i koji su daleko od velikih skladišta.
Nisu samo ratari u teškoj situaciji. Vojvođanskim stočarima muke je i previše, svinjarstvo je, može se reći, dotaklo dno, proizvođači mleka, pritisnuti kreditima i niskim otkupnim cenama, zatvaraju farme i propadaju. Probleme farmera, po Petroviću, uzrokovala je loša privatizacija u kojoj su naše najveće mlekare dopale jednom gazdi u ruke.
– U ovom trenutku ne možemo reći da je država kriva. Greška je napravljena onog trenutka kada je dozvoljena privatizacija svih mlekara u Srbiji. Znamo ko je sve ušao u naše mlekare i kako je došlo do uvećane kontrole tržišta i pada cena na tržištu mleka. Privatizacija nije smelo da se obavi bez učešća farmera, oni su u te sisteme morali ući kao akcionari, kao što je bilo u Danskoj i drugim zemljama – kaže Petrović.
Mršava paorska kasa
Iz pokrajinskog budžeta poljoprivreda bi trebalo da dobije oko 3,5 milijarde dinara, da bismo „pokrili“ niz programa pripremljenih u Sekretarijatu. Za ovu godinu imali smo oko 2,4 milijarde, a budžet se pre svega oslanjao na naknade vezane za vodoprivredu i davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta. Direktno iz budžxeta dobijamo oko 330 miliona dinara i nikako ne mogu biti zadovoljan time – kaže Daniel Petrović, naglašavajući da poljoprivreda mora da ostvari veće učešće u ukupnom pokrajinskom budžetu.
(www.autonomija.info)