U poslednjih nekoliko godina, primećen je porast u broju povreda privatnosti građana Srbije. Gotovo da ne može da prođe mesec dana, a da ne dobijemo vest o curenju različitih vrsta podataka iz institucija, hakerskim napadima na baze podataka, pročitamo članak u kome se objavljuju podaci iz privatnog života pojedinaca i slično. Srbija poseduje relativno razvijen pravni okvir koji uređuje ovu oblast, postoji Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, u primeni od 2019. godine, kao i nedavno doneta Strategija zaštite podataka o ličnosti, a građani na raspolaganju imaju niz procesnih mehanizama kako bi svoja prava zaštitili, kako pred Poverenikom tako i pred sudovima. Međutim, u praksi, pre svega u pogledu sudskih postupaka zaštite privatnosti, situacija je prilično oskudna i građani se retko odlučuju da ta svoja prava na ovaj način i zaštite.

Po žrtve povreda privatnosti, možda i najflagrantniji vid kršenja njihovog prava na privatnost jeste objavljivanje ličnih podataka u medijima, jer na ovaj način konkretan podatak dolazi do širokog kruga lica, a taj broj se širi svakim daljim prenošenjem vesti od strane drugih portala.

U dnevnoj štampi neretko se mogu pronaći lični podaci, fotografije, pa čak i medicinski nalazi (koji ujedno predstavljanju posebno osetljive podatke i uživaju poseban obim zaštite) žrtava različitih krivičnih dela, estradnih ličnosti, političkih neistomišljenika itd. Mediji se u ovim situacijama često koriste kao koristan alat za diskreditovanje političkih oponenata, a kršenje prava na privatnost predstavlja model rada za većinu tabloidnih medija, koji koriste ove mehanizme ne bi li privukli čitaoce i povećali svoje tiraže. Na taj način, žrtve se dodatno viktimizuju, a njihove porodice i prijatelji često su meta novinara koji ih dodatno šikaniraju i izlažu različitim pritiscima.

Jedan od najozbiljnijih povreda privatnosti tokom 2023. kao i način na koji se državni organi i najviši funkcioneri ove zemlje ophode prema zaštiti podataka o ličnosti može se uočiti u reakciji zvaničnika neposredno nakon majskih tragedija, kada su posle masovnog ubistva u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i načelnik Policijske uprave Grada Beograda Veselin Milić objavili niz podataka o deci koji nisu smeli da izađu u javnost – spisak dece koja su se nalazila na tzv. “listi za odstrel”, medicinske podatke počinioca, podatke o primanjima i finansijskim prilikama roditelja počinioca i druge poverljive informacije iz aktivne istrage. Nakon toga, veliki broj medija nastavio je da objavljuje niz vesti iz sata u sat o samom događaju, kontinuirano kršeći, kako Etički kodeks novinara, tako i sam Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i Zakonik o krivičnom postupku. Curenje podataka iz postupaka i komentarisanje sudskih procesa koji su u toku nisu novost u Srbiji i na ovaj problem ukazala je i sama Evropska komisija u svom izveštaju iz 2022. godine, navevši da „državni zvaničnici, uključujući i one na najvišem nivou, kao i poslanici, nastavljaju da javno govore o istragama ili sudskim postupcima u toku. Informacije procurele iz istraga ili predmeta objavljivane su u brojnim medijima i mogu se smatrati uplitanjem u istrage i procesuiranje slučajeva“.
Upravo iz tog razloga, Partneri Srbija i BIRN Srbija su tokom 2023. godine sproveli istraživanje o medijskim povredama privatnosti, kako bismo istražili odnos države i kulturu nekažnjivosti kada su u pitanju povrede privatnosti, kao i ulogu medija u ovom procesu.

U okviru ovog istraživanja, prikupljena je ukupno 81 presuda u medijskim predmetima koji se u određenoj meri odnose na povrede privatnosti. U pogledu dužine trajanja sporova, utvrđeno je da je prosečno trajanje ovih sporova oko 3 godine u prvom stepenu, a u slučaju vođenja i drugostepenog postupka oko 6 godina. Svi tužbeni zahtevi bili su kondemnatornog karaktera, sa zahtevom da sud naloži određeno ponašanje i dosudi naknadu nematerijalne štete, najčešće zbog povrede časti i ugleda, povrede prava na privatnost, povrede prava na dostojanstvo, neovlašćeno objavljivanje fotografija i pretprljeni strah. Tužioci su takođe zahtevali obavezivanje tuženog da objavi presude u celosti ili samo uvod i izreku presude, trajno ukloni naslov ili tekst, objavi ispravku neistinitih informacija ili odgovor tužioca na pojedine navode, kao i određivanje zabrane ponovnog objavljivanja informacije.

U slučajevima povrede privatnosti objavljivanjem podataka o ličnosti pojedinaca, posebno kada su povrede učinjene i u onlajn okruženju, protok vremena umanjuje mogućnost otklanjanja štetne posledice povrede, a dolazi i do umnožavanja posledica koje mogu uticati i na povrede drugih ljudskih prava lica.

Statistička analiza raspona dosuđenih iznosa naknade štete sprovedena je za naknade štete samo u onim postupcima koji su se odnosili na povredu prava privatnosti. Dosuđeni iznosi kretali su se u iznosima od 40 hiljada dinara do 200 hiljada dinara, a najčešći dosuđivani iznos bio je 50 hiljada dinara (u 9 slučajeva). Ako uzmemo u obzir ozbiljnost ovakvih povreda, kao i posledice koje mogu nastupiti objavljivanjem ličnih informacija u medijima, postavlja se pitanje da li su ovi iznosi zaista adekvatni i da li pružaju pravičnu nadoknadu po oštećene, ali i da li će imati odvraćajući karakter na tužene da ovakvo postupanje ne ponove u budućnosti. Prilikom odlučivanja o naknadi štete, često se ne uzima u obzir ozbiljnost koje povrede privatnosti mogu prouzrokovati konkretnom licu, naročito kada se lični podaci objavljuju u medijima. Na taj način, širi krug ljudi dolazi u posed ličnih podataka oštećenog (uključujući i posebno osetljive podatke poput podataka o zdravstvenom stanju). Posledice su još veće kada su ovi podaci objavljeni i na internetu, jer ukoliko medij nema obavezu da određenu vest trajno ukloni sa svoje internet stranice, posledice po oštećenog mogu nastupiti i u budućnosti. Stoga, stava smo da bi trebalo razmotriti da li je prosečna naknada štete u ovim predmetima zaista adekvatna, imajući u vidu ozbiljnost ovakvih povreda.

Prilikom analize presuda, takođe je utvrđeno da su se povrede prava ličnosti pre svega razmatrala u kontekstu povrede časti i ugleda, a dodatni kriterijumi za utvrđivanje povrede časti i ugleda bili su da li postoji interes javnosti da zna određenu informaciju i standard novinarske pažnje u proveri istinitosti objavljenih informacija. Sud je takođe posebno uzimao u obzir činjenice koje su vezane za status tužioca/tužilje u kontekstu toga da li se radi o osobi koja je javna ličnost ili javni funkcioner. Sud je najčešće usvajao tužbene zahteve koji su se odnosili na objavljivanje fotografija koje su dolazile od privatnih izvora ili kada se objavljivanjem očigledno zadiralo u sferu privatnog života tužioca/tužilje, čak i kada se radilo o javnoj ličnosti. Sud je odbijao tužbene zahteve kada su u pitanju bile fotografije koje su nastale na javnom mestu, naročito kada se radilo o licu koje je od posebnog interesovanja za javnost i kada je u pogledu konkretnog slučaja ta osoba sarađivala sa novinarima. U većini slučajeva, kada se radilo o informacijama koje se tiču obavljanja neke funkcije, smatrano je da interes javnosti da zna postoji, ali i u ovim situacijama, sud je u svakom pojedinačnom slučaju cenio da li se konkretne informacije tiču privatnog života lica. Ukoliko se radilo o zadiranju u privatni život lica, i informacija nije bila ni u kakvom odnosu sa obavljanjem funkcije, sud je u tim predmetima smatrao da je došlo do povrede prava privatnosti. Važno je napomenuti da to što je neko lice došlo u „fokus javnosti“ ne znači da konkretna osoba ne uživa pravo na privatnost. Upravo zbog toga je vrlo važno da sud razmotri sve okolnosti slučaja prilikom ocenjivanja da li je do povrede privatnosti došlo.

Glavne razlike u odlučivanju suda odnosile su se na situacije kada je fotografija objavljena bez saglasnosti lica i u pogledu objavljenih zdravstvenih podataka. U jednom od slučajeva, sud je odbio tužbeni zahtev smatrajući da je tužilac već poznat javnosti kao i da je prilikom objavljivanja informacija već aktivno sarađivao sa novinarima dok je u drugom slučaju usvojio tužbeni zahtev, jer tužilac nije dao saglasnost za korišćenje svoje fotografije. U pogledu objavljivanja zdravstvenih podataka, u jednom od slučajeva, drugostepeni sud je procenio da povreda privatnosti postoji jer se odnosila na tužiočev privatni život – da li je nekoga sahranio, kao i porodični život – da li je supruga teško bolesna.

Na osnovu sprovedene analize, može se zaključiti da očigledno postoji potreba za uspostavljanjem jasnih kriterijuma po kojima bi sudovi cenili da li je došlo do povrede prava na privatnost konkretnim medijskim izveštavanjem, kao i standarda po kojima bi se odmeravala visina naknade štete i otklanjanja posledica iste. Na taj način, kada bi posledica bila ustanovljena, za otklanjanje štetnih posledica nije dovoljno samo dosuditi naknadu štete, već bi sudovi trebalo da obavežu medije koji su za povredu odgovorni da o svom trošku, pod pretnjom konkretnih penala objave uvod i izreku presude.

(Autonomija, Foto: PS)

Autor teksta je projektni koordinator i istraživač u organizaciji Partneri Srbija