“Premijer u ostavci i ministri položili su danas venac na mestu gde je ubijen Zoran Đinđić…”, glasi današnja vest.

Pored ulaza, gde je položen venac, od ranije stoji tabla sa Đinđićevom porukom, koju je uputio nekoliko dana pre ubistva: “Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona i reformi tako što će mene ukloniti, onda se grdno vara”.

Premijer u ostavci se zove Miloš Vučević. On je predsednik Srpske napredne stranke. Bio je i 10 godina gradonačelnik Novog Sada. Bio je gradonačelnik u vreme kada su započinjani radovi na “rekonstrukciji” zgrade glavne železničke stanice u našem gradu. “Rekonstrukcija” se završila smrću 15 ljudi, na koje je pala “rekonstruisana” nadstrešnica. Poslom je rukovodila država. Milošu Vučeviću su krvave ruke.

Miloš Vučević je desna ruka Aleksandra Vučića. Aleksandar Vučić se, prema sopstvenom priznanju, napio od sreće kada je Zoran Đinđić ubijen. Kakav oblik života moraš biti da se napijaš od sreće zbog nečije smrti?

Đinđića su ubili pripadnici bivše Jedinice za specijalne operacije (JSO), “crvene beretke”. Aleksandar Vučić je u Pionirski park, ispred zgrade Predsedništva Srbije na Andrićevom vencu, doveo pripadnike te bivše jedinice, među kojima su i ratni zločinci. Koji su odmah počeli da tuku građane.

Za ubistvo Đinđića, osuđene su starešine JSO: komadant Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, kao neposredni izvršilac, na maksimalnih 40 godina zatvora, kao i pripadnici njima bliskog “Zemunskog klana”.

Vučić je “crvene beretke” doveo u Pionirski park na dan kada je u Haškom tribunalu umro Slobodan Milošević, poznatiji kao “balkanski kasapin”. Doveo ih je dan pre 22. godišnjice streljanja Đinđića.

Aleksandar Vučić je bio umešan u posao “rekonstrukcije” nadstrešnice. To jest, bio je glavni naredbodavac ko će se i koliko obogatiti na tom poslu. Petnaest ljudi je poginulo. Odnosno, država ih je ubila. Aleksandru Vučiću su krvave ruke.

Vučić se strašno prepao subote, 15. marta, u Beogradu. Potpuno odvojen od realnosti, on panično pokušava da zastraši građane i da ih odvrati od dolaska u Beograd. Desiće se upravo suprotno od njegovih želja: doći će još više građana nego što bi ih došlo bez njegovih pokušaja zastrašivanja.

Petnaesti mart je dan koji je u Starom Rimu bio poznat kao “martovske ide”. Vučić pokušava da nas ubedi da to ima veze sa činjenicom da su se na taj dan u Rimu održavale vojne svečanosti u čast Marsa, boga rata. I da je na taj dan ubijen Gaj Julije Cezar. Što znači da Vučić sebe vidi kao Cezara. Vučić je potpuno odvojen od realnosti: osedeo preko noći, on ima priviđenja.

Ljudi koji dolaze u Beograd 15. marta su miroljubivi. Vučić je taj koji priziva nasilje nad njima. A oni – Ljudi – sećaju se da je na taj datum 2003. godine sahranjen Zoran Đinđić. I da je 15. mart 2025. dan vaskrsenja ideje moderne Srbije.

Na suđenju, izričući presudu optuženima, predsednica sudskog veća Specijalnog suda Nata Mesarović navela je da je sud utvrdio da je premijer Zoran Đinđić ubijen “nakon demokratskih promena, kada je većina građana verovala da za Srbiju dolaze bolji dani”.

“Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona i reformi tako što će mene ukloniti, onda se grdno vara”, poručio je u martu 2003. Zoran Đinđić.

Oni koji su se napijali od sreće zbog njegove smrti su poverovali da su zaustavili Srbiju.  

Ali, nisu. Studenti, učenici, građani… danas blistaju na ulicama Srbije. I tek će blistati.

(Autonomija)