Izvanredna diplomatska pobeda Republike Srbije! Vozači iz takozvane uže Srbije, koji prelaze na teritoriju AP Vojvodine, obavezni su da prelepe državni grb na registarskoj tablici svog automobila, umesto da im se izdaju privremene pokrajinske tablice. Vlada AP Vojvodine štampala je tim povodom posebne nalepnice koje će biti deljene na administrativnim prelazima na Pančevcu, mostu kod Kovina, skeli između Rama i Banatske Palanke, zatim u Mačvanskoj Mitrovici i Šapcu, dok će na pravcima iz Beograda vozači nalepnice dobijati na policijskim punktovima na auto-putevima, kao i na „starim putevima“ za Zrenjanin i Novi Sad.

Podsetimo, reč je o uvođenju recipročnih mera pošto se, u skladu sa Briselskim sporazumom, već pet godina unazad vozilima sa registarskim oznakama iz AP Vojvodine izdaju privremene tablice pri ulasku u Srbiju. U skladu sa sporazumom postignutim pre nekoliko dana u Beču, vojvođanska strana će povući svoju policiju, a na njene pozicije doći će jedinice VFOR-a, dok će srpska strana istovremeno ukloniti barikade na mostovima kod Pančeva i Kovina, te onu u Šimanovcima, na auto-putu prema Šidu. Takođe, naredne dve nedelje će biti pojačano prisustvo jedinica VFOR-a na jugu pokrajine.

Šta je ovo? Kakve su ovo budalaštine? Samo reč Vojvodina zamenite rečju Kosovo i budalaština postaje slavna pobeda. Ako su AP Vojvodina i AP Kosovo i Metohija neraskidivi delovi ove države, a Ustav Republike Srbije tvrdi da jesu, onda je ovakav rasplet moguć. Ili nije? Ako je Kosovo Srce Srbije a ne nezavisna država, kako to da se s njim potpisuju sporazumi pod međunarodnim patronatom, dok s Vojvodinom to nije slučaj? Nešto tu ne štima, je l’ da?

Nije se nova istorijska pobeda propisno ni ohladila, stiže novi „pogrom“ – policija krenula da hapsi švercere u tamnom vilajetu zvanom „sever Kosova“. Ko prati patriJotske frekvencije, verovatno mu je promaklo da su pomenutu akciju protiv šverca odobrili tužilac i sudija Srbi, da su među članovima policije za brzo reagovanje u Severnoj Mitrovici uglavnom Srbi, da su među uhapšenima mahom bili Albanci, a da je jedan od povređenih policajaca Srbin. Saga o Kosovu ulazi u novu sezonu.

Par dana kasnije, ministar Nikola Selaković na sednici u UN-u pokušava da ponizi kosovsku predsednicu Vjosu Osmani tvrdeći kako je i ona državljanka Srbije, te da je stoga Vučić i njen predsednik. Nije se, naravno, udubljivao u to kako je predsednik i „vrhovni komandant“ Aleksandar Vučić, na svom putu da zaštiti živalj, nejač i ognjišta, stigao samo do Raške umesto do Prizrena, Zvečana ili Prištine. Ni desničari ne stigoše na Kosovo ravno, vratiše ih bez PCR testa. Srbija je hitno digla i žandarmeriju – u Kraljevu, a kad su junaci zapevali filmsku pesmu, zagrmelo je do Kosova. Bilo bi smešno da nije tužno.

Zanimljivo, Vučić je sa svojom svitom par dana pre toga bez ikakvih problema u glavnom gradu Vojvodine otvorio fabriku čokolade (s prozorima od marmelade?) i nikom ništa. Nema vojvođanske policije, nema administrativnih prelaza, nema međunarodnih snaga…

Jasno je, dakle, da naše pokrajine – široj populaciji poznate kao Srce Srbije i Severna Srbija – nemaju isti status. Jednoj državnost priznaje 98 članica UN, poslednja na tom spisku je, zahvaljujući Vučićevom potpisu u SAD, država Izrael, dok je druga pokrajina kolonija Srbije. U jednoj građani koji ni ne žive tamo, dobijaju „kosovski dodatak“, u drugoj decenijama nemaju zdravu vodu za piće, a uskoro neće imati ni vazduha. Da je Kosovo zaista deo Srbije, ne bismo li se ponosili našim zlatnim olimpijkama i ne bi li Republika Srbija svoje reprezentativke Noru Gjakovu i Distriu Krasniqi nagradila novčano kao i ostale sportiste? Navodno, poslednji incident na Kosovu je povezan sa jučerašnjim lokalnim izborima, premijer Kurti je, tumače nacionalistički komentatori, pokušao da homogenizuje svoje birače. Nikako da objasne kako te lokalne izbore nije raspisao Ivica Dačić, predsednik Narodne skupštine, kako mu zakon i nalaže? Nije ni prethodne na kojima je Kurti pobedio, dok je raspisivanje izbora za organe AP Vojvodine od strane predsednika Skupštine Srbije redovna praksa.

Brojni su primeri koji jasno pokazuju šta Kosovo nije Srbija, ali su još brojniji političari i građani koji se prave da to ne vide. Smišljaju zato nekakve kovanice kojima, poput bajalica, pokušavaju da raščine faktičko stanje. Pa se tako granični prelazi između Srbije i Kosova zovu „administrativni prelazi“, pozivni telefonski broj za Kosovo je broj za „geografsku oblast“, izbeglice su decenijama „interno raseljeni“, a Srbi na severu bi trebalo da žive u nekakvoj „Zajednici srpskih opština“. I dok god su reči važnije od istine, dok god se ne razbije iluzija koja pokriva pljačku i poraze, Kosovo će biti taj kamen koji nas vuče ka dnu.

Vojvodina, koja je sa Kosovom bila prva žrtva zločinačke nacionalističke politike, nekada je bila među najrazvijenijim delovima države. Danas je prazan špajz. Dok god je na vlasti ista politika, Vojvodina će biti poligon na kojem naci-gušteri treniraju patriotizam, gde se kale falange za neke buduće nacionalne pobede. Gde se mržnja zaliva, a beda prikriva krečenjem trobojki po ulicama. Iskustvo kaže da sve ide ka tome da će neki nastavljači kosovskog zaveta biti srećni ako se budu izborili za nekakvu Zajednicu sremskih opština.

(Slobodna reč, foto: N1)