Ljudi, oni koji upravljaju gradovima razlikuju se – osim po umu, manirima, obrazovanju, te vizijama o razvoju varoši u kojoj im je pripala čast i dužnost da ga vode – najviše po tome koliko su u stanju da shvate da ih je na to mesto dovelo zapravo ono što se pre njih dogodilo u tom okruženju, a posebno oni koji su taj grad učinili kakvim on i jeste. U civilizovanim gradovima i državama dve su strategije koje ozbiljni, odgovorni i moralni ljudi na čelu polisa slede – ići napred, prihvatiti novo i na polzu građana razvijati grad, a paralelno s tim, ne manje važno, čuvati baštinu i graditelje istorije tog grada, time se mudro dičitii i po tome se izdvajati, ne bismo li tako ostali ubeleženi na zajedničkoj krhkoj mapi istorije stvaralačkog sveta.

Nesumnjivo kroz istoriju na mnogim poljima značajna varoš Novi Sad, na žalost, ne može da se pohvali ovim dvema primarnim strategijama u razvoju grada – nedolično i sramno zaboravljaju se, te nemarom ili svesno zaobilaze mnoga imena iz sveta nauke, umetnosti, spisateljstva, prosvetiteljstva, neimarstva, sporta… Grad ih se odriče najčešće iz neznanja ili jeftinih, aktuelnih politikantskih razloga. O njihovim delima deca u školama ne uče, a njihovo nasleđe se ne čuva i ne proučava. Sećanje na takve ljude i predočavanje javnosti njihovih dela prepušteno je, umesto gradskih otaca čiji bi to posao bio, na žalost, jedino dobroj volji, snazi, znanju, svesti i upornosti nekog pojedinca.

Primer za takav odnos, a u Novom Sadu to postaje manir, je i ono što se događa imenu i delu Dušana Stulara – raskošnom muzičkom umetniku, pijanisti i kompozitoru, tvorcu prve kompozicije izvedene javno u oslobođenoj Vojvodini, profesoru, antifašisti… Slovencu 1901. godine rođenom u Trstu, preminulom 1992. godine u Novom Sadu, gradu čije je muzičko nebo iscrtao značajnim i plodnim radom – čoveku gurnutom u zaborav i anonimnost, kome se danas ne bi znalo ni mesto počivanja da nije njegove učenice i potom koleginice Mirjane Mihalek.

Ova nadasve očaravajuća žena, profesorka muzike, u 93. godini života, čiji je čitav životni i radni vek podvig dostojan divljenja, nedavno je uspela da na Gradskom groblju u Novom Sadu pronađe grob svog profesora Stulara, u trenutku dok se obeležje gde on počiva još uvek, srećom, bar naziralo.

Danas, Dušan Stular, nekada profesor Muzičke škole Isidor Bajić, te plodni kompozitor i korepetitor u Srpskom narodnom pozorištu, samo zahvaljujući Mirjani Mihalek, njenoj upornosti, vitalnosti, odlučnosti i novcu ima obeleženu zemljanu parcelu na novosadskom groblju i skromnu kamenu ploču sa svojim imenom.

Gospođa Mirjana je uspela – uz pomoć svog sina muzikologa, nekada muzičkog urednika u Radio Novom Sadu Dušana Mihaleka, Novosađanina koga su strašne devedesete godine i bezumni nacionalisti zapravo primorali da se sa porodicom preseli u Izrael – da osvetli značaj rada profesora Stulara i u tome naiđe na razumevanje članova novosadskog društva Slovenaca “Kredarica”, posebno članice Upravnog odbora Katje Juršić Huzjan, koji su izmirili dugove za grobno mesto Dušana Stulara. Time su i formalno omogućili gospođi Mihalek da uopšte dobije dozvolu “Lisja” da bilo šta preduzme, o svom trošku uredi grobno mesto, posadi cveće, obeleži krstom, postavi ploču s imenom i učini da ne nestane trag Stularevom počivalištu.

Namera joj je da 21. januara ove godine, kada se navršava 31 godina od smrti profesora Stulara, sa prijateljima, poštovaocima, poklonicima, muzičkim sledbenicima, te predstavnicima “Kredarice”, Muzičke škole “Isidor Bajić” i Srpskog narodnog pozorišta, posete njegov grob i poklone se ovom muzičkom velikanu, marljivom đaku učenika Ferenca Lista. Nada se Mirjana i, kako kaže, „htela bi da veruje, da će se i neko iz sekretarijata za kulturu Novog Sada takođe odazvati pozivu i pridružiti im se…Možda, tada odluče da se nakon njenog odlaska neko ipak pobrine za ovaj grob…“

-Dušan Stular bio je radost svojih đaka i čovek na koga smo se ugledali, cenjeni profesor, kolega, prijatelj naše porodice… poklonio mi je prvi udžbenik za solfeđo („Solfeđo parlato“), predmet koji sam predavala, naučio me je ingliš valc, mom sinu Dušanu čestitao je rođenje prvom pravom gumenom loptom koju smo videli u životu nakon krpenjače… Kad je porastao mog Dušana pripremao je za prijemni ispit na Muzičkoj akademiji…

Poznavala sam Stulara od svog detinjstva. Imala sam 16 godina, kada sam te 1946. godine, paralelno sa Muzičkom školom, željna svega posle strašnog rata, krenula s drugaricama i drugovima na folklor u KUD” Svetozar Marković”. Spremali smo splet igara za gostovanje po Vojvodini, pratio nas je orkestar čiji je dirigent bio upravo Dušan Stular, tek pristigao iz Subotice, tada sam ga prvi put videla i čula. Uvek raspoložen, blistavih očiju, zanesen muzikom, govorio je mešavinom slovenačkog, italijanskog i srpskog. Voleo je da se druži s nama đacima, bio je jako duhovit, učio nas je predano i posvećeno, uvek se izmotavao s nama, kitio nam smehom siromaštvom teške posleratne dane. Govorio je da „život nije baš tako ozbiljna stvar“ i da ga „treba prihvatati sa osmehom“! Voleo je društvo i zabave.

U tadašnjem Klubu prosvetnih radnika u kući Dunđerskih ( kod hotela „Vojvodina“ ) viđali smo se na igrankama.Voleo je sa mnom da igra – seća se Mirjana Mihalek, u to vreme, 1945. godine, najmlađa učenica novosadske Muzičke škole “Isidor Bajić” i jedna od četvoro diplomiranih đaka prve posleratne generacije (Anton Eberst, Dragica Francuz Stefanović, Mirjana Čenejac Mihalek, Ivan Mihalek).

– Folklor je igrao i moj školski drug iz Muzičke Ivan Mihalek (jedan od najistaknutijih pripadnika posleratne generacije muzičkih poslenika u Vojvodini, inicijatora i utemeljivač Tamburaškog orkestra Radio Novog Sada, jedan od osnivača i velikih prijatelja Nezavisnog društva novinara Vojvodine; prim. aut…) . Odabrali su nas da budemo igrački par u slavonskom drmežu. Neću nikada zaboraviti da nam je Stular na jednoj probi rekao: “Vidi se da se vas dvoje volite!“ Nedugo nakon toga smo se venčali, pre moje 18. godine, na jedvite jade su roditelji pristali da mi daju dozvolu, kako bismo bili zajedno tog leta pre njegovog odlaska u vojsku. Vrtoglavo je krenuo život i lepo smo ga zajedno i u slozi, stisnuti u ljubavi, uvek se oslanjajući jedno na drugo, kotrljali u slobodnoj zemlji Jugoslaviji. Muzika je bila naš patron! Zahvalna sam njemu i sebi što smo se odabrali…“

Mira Mihalek od detinjstva vispreno dete iz cenjene učiteljske kuće u kojoj je harmonijum zauzimao centralno mesto, note je naučila sama, prateći oca na horskim probama… kuražna mlada žena gladna znanja, talentovana muzičarka i vrsni pedagog, radoznala i obrazovana, osoba koja ni danas ne prestaje da radi, da okuplja đake i celu porodicu. Ima šestoro unučadi i 17 praunučadi, svima, razume se, zna imena i prati ih na životnom putu, pomaže, savetuje, miluje… S onima iz belog sveta razgovara sedeći pred ekranom kompjutera! Mira je oduvek mogla i može sve!

-Posle rata, bila sam određena da radim u Muzičkoj školi, ali sam ipak uspela da ostvarim svoj san i upišem se na akademiju u Beogradu – kazuje Mirjana. – Izrodili smo dvoje dece, radila sam u Novom Sadu, stanovala u Sremskoj Kamenici, a svaki dan u dva ujutro sedala na voz i putovala u Beograd na Muzičku akademiju. Do sremske obale Dunava i nazad prebacivala sam se pozajmljenim biciklom supruge mog školskog druga Save Vukosavljeva, pa se neretko zgrabim za kamion da me izvuče na Banstol. Vozila sam bicikl i po smetovima, samo da stignem na taj voz! Kad se brodić iz Kamenice za Novi Sad pokvari, ili led okuje reku, pređem Dunav na šlepu, stepenicama uđeš u rupu… Uspela sam da završim akademiju ocenom 9,80.

Profesor Stular uvek uz mene… Često je i drugim đacima i kolegama pričao da „nije čudo da sam izrasla u tako borbenu i hrabru ženu, kad se u detinjstvu ni fašista nisam bojala“! Pa, da, bio je to moj prvi, ali savladani strah u životu – za vreme Drugog rata imala sam 11 godina kada su me roditelji poslali u aprilu 1941. godine iz izbeglištva u Požarevcu (zvali su nas izbeglice – izelice!) u Banat po hranu. Do Smedereva, gde su me dobri ljudi u jednoj kafanici primili da prespavam, pa Dunav, granica, nemačka straža…Vratila sam se s teglom masti, odgore je sipano mleko da se zakamuflira, i slaninom sakrivenom pod bluzu…

Moji roditelji su uvek imali u mene poverenja, svemu me dobrom naučili, isklesao me i život, podržavali profesori i moj Ivan… Lako je tako (smeje se)! Uvek sam se o nečem i nekom brinula, i bila sam jako srećna kad nešto dobro za druge uradim… I danas sam srećna što sam našla grob mog profesora, velikog Dušana Stulara…“

Partizanska rapsodija

Dušan Stular – po rečima muzikologa Dušana Mihaleka, koji proučava njegovu biografiju i od zaborava čuva muzički rad svog i profesora svoje majke – „nikada jugoslovenskoj javnosti na dostojan način predstavljen svestrani muzički umetnik, bio je pijanista, korepetitor, kompozitor, dobar pripovedač, glumac, profesor, u Srpskom narodnom pozorištu napisao je kompozicije za oko 50 dramskih predstava na repertoaru SNP.

Njegove baletske korepeticije su bile toliko cenjene da je bio pozvan u Boljšoj teatar. Pijanisti iz najpoznatijih klasa novosadske i beogradske muzičke akademije dolazili su po savet i instrukcije, vodio je sindikalni, železnički i jevrejski hor, predavao u ženskoj gimanziji i oficirskoj školi, bio horovođa sindikalnog hora u KUD „Svetozar Marković“, sedam godina direktor Muzičke škole „Isidor Bajić i najomiljeniji profesor prve diplomirane generacije đaka… Antifašista, koji se drsko suprotstavljao fašističkoj vladi, te to skupo platio – 1940. izbacili su ga sa konzervatorijuma u Trstu.

Dok su mu fašisti ometali pijanističke nastupe, on osniva devojački i hor časnih sestara, koji nastupa po bolnicama i frontovima Drugog svetskog rata… U oslobođenoj Subotici, u zimu 1944. ulazak partizana i Crvene armije inspiršu ga i na koncert na otvorenom – po ciči zimi na trgu ispred Gradske kuće za borce Crvene armije i partizane izvodi svoje delo, prvu kompoziciju nastala u oslobođenoj Vojvodini za dva klavira četvororučno.

Stavljen je klavir na podijum. Trg pun vojnika. Minus 20. Stular i Kora Milko sviraju Stularovu „Partizansku rapsodiju”. Stave ruke u kantu sa toplom vodom, pa sviraju dok im se prsti ne zalede…

Stular piše i muziku za fiskulturne sletove, za brigadire na pruzi Šamac- Sarajevo, za lutkarsko pozorište, improvizuje na igru gluvonemih na festivalima, komponuje didaktičku literaturu…

Mnogi su u Novom Sadu bili njegovo učenici. Najbolja je bila pijanistkinja Jelena Petrović. Mnogo su od njega naučile Marina Milić i Srboslava Vuksan Lopušanski. Omiljeni učenik mu je bio Ivan Kovač… A, prošao je kroz život a da nije spomenut ni u jednom muzičkom leksikonu osim u Eberstovim Brevijarima. Njegove stvari su nestale, kao i mnoge note. Od društvenih priznanja dobija samo udaraničku značku za samopregoran rad u Subotici.

Bio je mnogo lep. Nakon što je umro Rudolf Valentino, tražili su mu naslednika za holivudske flmove. Izabrali su Stulara ! – zabeležio je Dušan Mihalek.

Pa, Vojvođani smo, a oni ni ne znaju baš tačno šta su

Ko ima to zadovoljstvo da poznaje Mirjanu Mihalek i njen let kroz život, ne bi se čudio ni svim današnjim njenim poduhvatima u 93. godini.

-Otprintaću vam tekst kad bude objavljen i doneti vam…

-Hvala, nema potrebe, ja imam kompjuter!

-A, fotografije, možete li da mi ih date da ih skeniram?

-Ne, sad ću vam ih poslati, imate viber?

„A, da vam dotle ispričam kako smo se doselili u Novi Sad i kako je bilo na otvaranju spomenika Svetozaru Miletiću 1939. godine u Novom Sadu? Znate, sigurno, da je Miletić rođen u Mošorinu, mestu gde je moj otac osnovao hor i dirigovao. E, taj hor je pozvan da nastupa na otvaranju spomenika i oduševio je upravu grada i okupljeni svet. Tata je ubrzo posle toga bio pozvan da se preseli u Novi Sad i vodi hor novosadskih zanatlija…

Šta smo, ko smo, odakle smo – pa, Vojvođani smo, a oni ni ne znaju baš tačno šta su – naša familija i familija mog muža i sina su Srbi, Rumuni, Jevreji, Nemci, pravoslavci i katolici… A, moj Ivan i ja smo komunisti, no nije čudo ni što sam danas napravila koljivo, sv Stevan je, poslužite se…!“

Branislava Opranović (Autonomija)