Porede ga sa Sezanom. U svoje vreme neshvaćen zbog smelosti da istražuje i eksperimentiše, Savu Šumanovića mnogi savremeni teoretičari i kritičari smatraju najvećim srpskim slikarem 20. veka.

Šiđanin, rođen 1896. i od ustaške ruke pogubljen u Sremskoj Mitrovici 1942. godine, za nas Sremce Sava je mnogo više od najvećeg srpskog slikara – Sava je naš.

Koliko je Sava Šumanović važan Šiđanima pre svega, ministarka kulture Maja Gojković očigledno ne može da shvati kada izražava čuđenje što se i ovih dana, dva meseca nakon što je Opština Šid odbila njenu ponudu da Galerija Sava Šumanović “ponovo dobije status republičke ustanove kulture”, o tome i dalje govori.

“Građani Šida su uplašeni”, kaže Nataša Cvjetković, bivša predsednica opštine Šid i zbog toga temeljno upoznata sa funkcionisanjem galerije, za koju lokalna samouprava na godišnjem nivou izdvaja 20 miliona dinara.

“Uplašili smo se da otimanjem osnivačkih i upravljačkih prava opštini Šid, mi više nećemo imati uticaja na to ko i kako upravlja našom galerijom”, dodaje.

Razlozi za oprez

Cvjetković negira da je galerija ikada bila u statusu republičke ustanove kulture.

I sada bi, zaista, neko mogao da kaže: pa dobro, odbili ste ministarkinu ponudu, nastavljate da funkcionišete po starom i nema tu više šta da se priča. Međutim, razloga za oprez ima, ali da bismo ih razumeli, moramo se vratiti nekih 70 godina unazad.

Davne 1952. godine Persida Šumanović je, na desetogodišnjicu smrti njenog jedinca Save, poklonila gradu Šidu porodičnu kuću, sedam jutara vinograda i 417 slika – sve za potrebe osnivanja i održavanja galerije.

“Posle nesrećne i nagle smrti moga sina kao amanet sam zadržala toliko puta ponovljenu želju da njegova umetnost nađe mesto i bude sačuvana u našem rodnom kraju. Ispunjavajući taj amanet, uverena sam u duboko razumevanje i ljubav kojom će biti prihvaćen kako od građana Šida, tako i budućih naraštaja”, uvodni je deo darovnog ugovora Perside Šumanović.

Testamentom i darovnim ugovorom sve je precizno naglašeno.

“Slike poklanjam Gradu Šidu, osim onih koje sam zadržala za sebe i onih koje ću da poklonim mojoj rodbini. Za uređaj muzeja poklanjam moju kuću u Šidu, gde će se muzej urediti s’ tom željom da slike tamo stalno ostati moraju, nikad da se prenositi ne smeju ni na izložbe, ni u druge muzeje, već da za sva vremena ostaju Gradu Šidu”, stoji u zaveštanju Perside Šumanović.

Dakle, prema darovnom ugovoru, koji nema vremensko ograničenje, sva osnivačka i sva svojinska prava pripadaju Gradu Šidu. U dopisu koji je Ministarstvo kulture poslalo lokalnoj samoupravi niko ne garantuje da bi galerija ili bilo koji deo, ostala u Šidu, kaže Zoran Semenović, predsednik opštine Šid.

‘Nema izmještanja u Beograd’

“Preuzimanjem osnivačkih prava nad Galerijom Sava Šumanović od strane Republike Srbije otvorilo bi se i pitanje izmeštanja galerije u Beograd. Momentalno smo reagovali i u ime lokalne samouprave poslali dopis Ministarstvu kulture, kojim smo poručili da se tako nešto nikada neće desiti”, odlučan je Semenović.

Ministarka Gojković je na onlajn konferenciji “100 dana rada Ministarstva kulutre i informisanja”, obrazložila da se ponuda Ministarstva kulture odnosila na to da Šid dobije više sredstava, a ne da lokalna samouprava “pojednostavljuje i banalizuje brigu Republike Srbije o Galeriji Save Šumanovića netačnim i zlonamernim tumačenjem da će neko sada slike Save Šumanovića da seli za Beograd”.

Navela je primere Galerije Matice srpske u Novom Sadu, Muzeja na otvorenom Sirogojno i Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, koji jesu republičke ustanove kulture, pa ipak ništa iz njih nije prešlo u Beograd, objasnivši da im dodatnim finansiranjem Ministarstvo samo pomaže da se razvijaju.

“Opštinsko rukovodstvo (Šida) je smatralo da njima ne treba dodatna pomoć i tu se sve završilo, i ne razumem zašto ta tema sada traje još dva, tri meseca, možda da pokrije nešto drugo a ne nameru Republike Srbije da prilikom formiranja budžeta za 2021. godinu, iznosom od čak 38 miliona dinara pomogne razvoju Galerije Save Šumanovića, jer smatramo da je slikarstvo Save Šumanovića takođe jedan od brendova Srbije”, rekla je ministarka, naglasivši da se više neće baviti ovim pitanjem sve dok šidsko rukovodstvo ne shvati koliko je važno da se finansijski pomogne galeriji.

Uz utisak da je ministarka ovim rečima prekorela predsednika opštine Šid kao što majka kazni nestašno dete, pa ga otera u ćošak da razmisli o onome što je uradilo, nameće se nekoliko pitanja: zašto bi Opština Šid odbila dodatno finansiranje galerije, ako ono ničim nije uslovljeno, zatim, da li je potrebno da se promeni osnivač da bi galerija postala republička ustanova kulture i da li bi promenom osnivača darovni ugovor Perside Šumanović bio poništen?

Pitanja vlasništva i finansiranja

Odgovor leži u dopisu Ministarstva kulture, do kojeg nisam uspela da dođem. U medijima postoje navodi da dopis sadrži ponudu da se osnivačka prava sa lokalnog prenesu na republički nivo, što ministarka ne demantuje, već samo objašnjava da se ponuda, u stvari, odnosila na finansiranje.

Uvidom u Statut Galerije Matice srpske, koju je ministarka navela kao jedan od primera, kao i u spisak republičkih institucija kulture, objavljen na sajtu ministarstva, očigledno je da postoji opcija da Republika ne bude osnivač republičke ustanove kulture.

“Moje razumevanje je da ovde imamo dva pitanja: jedno je statusno i tiče se vlasništva, a drugo je pitanje finansiranja”, kaže advokatica Ana Gođevac.

“Statusno – ako dođe do prenosa prava, menja se vlasnik i on dalje odlučuje o pravima i svim pitanjima. U slučaju prenosa na Republiku (ali i bilo kog trećeg), otvara se pitanje kršenja ugovora o poklonu jer je u njemu izričito navedeno na čije upravljanje se dobra daju. U slučaju kršenja ugovora o poklonu, grad više ne bi odlučivao o bilo čemu vezano za galeriju. Finansiranje – ako Republika Srbija daje bespovratna sredstva direktno ustanovi kulture ili Gradu Šidu sa namenom za ustanovu kulture, nema prenosa prava osnivača. Međutim, ako nije reč o poklonu nego se to pitanje dodatno reguliše ili je finansiranje uslovljeno prenosom vlasničkih prava, ili ako postoje neki uslovi tog finansiranja kojim bi Republika posredno želela da preuzme neka prava, vraćamo se na pitanje statusne promene, odnosno želje da se ipak preuzmu osnivačka prava”, pojašnjava Gođevac.

Ona još ukazuje da, ukoliko bi došlo do kršenja ugovora o poklonu u kojem je izričito navedeno šta se i pod kojim uslovima daje Opštini Šid, naslednici poklonodavca bi mogli da se protive promeni vlasnika i to bi, eventualno, moglo da dovede do pravnog spora.

Najveći slikar svjetlosti

„Povodom celog slučaja sam stupila u kontakt i sa rođacima Perside Šumanović. Upoznati su sa svime što se dešava, ali su doneli odluku da se neće oglašavati u javnosti sve dok poslednja želja i zaveštanje Perside Šumanović ne budu dovedeni u pitanje – tada će reagovati“, kaže.

U pripremi je i nacrt Zakona o kulturnom nasleđu. Možda će nam on, kada bude usvojen, doneti odgovore na postavljena pitanja. Dotle nas ništa ne sprečava da uživamo u “kristalno jasnim slikama”, kako ih je pre više od pola veka okarakterisao istoričar umetnosti Milan Kašanin, nazvavši Savu Šumanovića “našim najvećim slikarem svetlosti”.

Pre nekoliko dana sam sa svojom porodicom posetila Galeriju Sava Šumanović, veličanstveni hram umetnosti u kojem se čuva i izlaže kolekcija od 350 ulja na platnu i 67 skica, čija je vrednost, u smislu nacionalnog kulturnog dobra, neprocenjiva. Ogromna platna čuvenog triptiha “Beračice grožđa”, aktuelna postavka “Crnki iz Pariza” i, za mene, neprevaziđeni šidski pejzaži, ostavljaju bez daha.

Iskoristila sam priliku i da razmenim nekoliko reči sa dežurnim kustosom o aktuelnoj temi. Smatra da je reč o “nesporazumu” između lokalne samouprave i ministarstva, i da stoga ništa ne bi komentarisao, ali u jedno je potpuno siguran – “nijedna slika odavde neće izaći”.

Gordana Momčilović (Al Jazeera)