Vlada Republike Srbije donela je na sednici održanoj 3. maja ove godine Uredbu o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko i zdravstveno osiguranje za sveštenike i verske službenike, kojom je uređen iznos, način i dinamika uplate doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko i zdravstveno osiguranje za sveštenike i verske službenike iz sredstava budžeta Republike Srbije. Odluka, koja je na snagu stupila osam dana kasnije i koja obuhvata oko 2.000 sveštenika, poreske obveznike, bez obzira na to da li su vernici ili ne, koštaće oko tri miliona evra godišnje.

Prema najavama, najniža osnovica za sveštenike i verske službenike za celu 2012. godinu iznositi 19.498 dinara, a tadašnji ministar dijaspore Srđan Srećković istakao je za Blic da je reč o meri socijalnog karaktera namenjenoj sveštenicima koji odlaze u penziju, te da za to neće biti izdvojen dodatni novac, pošto u budžetu već ima para. Kako su preneli mediji tih dana, Uredba je doneta na inicijativu Srpske pravoslavne crkve i ostalih verskih zajednica.

Hiljade radnika bez plata i doprinosa

Predsednik Pokrajinskog odbora UGS ,,Nezavisnost“ Slavko Vlaisavljević za naš portal podseća da u Srbiji postoji na hiljade radnika kojima poslodavci ne samo da nisu uplatili doprinose, već im ne uplaćuju ni lične dohotke, a da država takve poslodavce nije sankcionisala, već im gleda kroz prste godinama. On upozorava da su u posebno teškom položaju građevinski radnici, među kojima je veliki broj onih koji su radili na izgradnji kapitalnih objekata, za šta im država još uvek duguje novac, i zbog čega je pokrenut veliki broj sudskih postupaka. Zbog svega navedenog, on Uredbu o uplati doprinosa za sveštenike smatra diskriminacijom.

– Crkva je nezavisna od države. Ako je nezavisna od države, onda država ne može da se meša u njen rad, a pogotovo da plaća nekakve doprinose za zaposlene u crkvi. Pogotovo kada se zna da to nije ni proizvodna delatnost. Nisu to neki koji su stvarali dobit, punili budžet, izvozili – ističe Vlaisavljević dodajući da niko ne zna tačno kako se crkva finansira.

Prema njegovim rečima, to je isto kao kada bi država odlučila da plaća doprinose za zaposlene u bilo kojoj nevladinoj organizaciji, ukoliko ona to nije u mogućnosti.

– Mi, sindikat, koji se bavimo tim poslom, plaćamo i prostor, živimo od članarine i mučimo se. Imamo i zaposlene, i sutra kad ne bi smo uplaćivali taj doprinos, da li bi i nama uplatili taj doprinos? Pa ne bi – kaže Vlaisavljević dodajući da svi treba da vode računa o svojim kapacitetima.

– Prema svim poslodavcima koji ne isplaćuju doprinose, trebalo bi primeniti sankcije zato što ne poštuju zakon. Tako treba i prema tim verskim zajednicama. Ako nisu poštovali zakon, ako nisu uplaćivali doprinose, znači da su krivi, a ne da im se još pomogne – navodi Vlaisavljević.

On smatra i da država ovom uredbom samo ohrabruje poslodavce da se i dalje ponašaju isto, jer će se u neko doba ona pojaviti kao spasilac i uplatiti nedostajuće doprinose.

Simfonija države i crkve

Filozof-religiolog Miroslav Keveždi podseća da je još donošenjem Zakona o crkvama i verskim zajednicama 2006. godine, država napravila čudnu vezu između sebe i sedam tradicionalnih, privilegovanih verskih zajednica.

– Čak je i opravdanje ministra Radulovića u to doba bilo da treba da se proizvede takozvana simfonija između crkve i države. Dakle, da se nekako usaglase, da se upodobe njihove aktivnosti. U tom smislu, crkvama i verskim zajednicama date su dosta velike nadležnosti i mogućnosti za delovanje – kaže Keveždi.

On dodaje da ne postoje tačni podaci o tome koliko država učestvuje u finansiranju crkava i verskih zajednica, navodeći da je to vidljivo jedino preko budžetske linije 481 – namenjene nevladinim organizacijama. U Srbiji, prema podacima nekadašnjeg Ministarstva vera postoji 183 verske zajednice, zvanično je registrovano dvadesetak, ali svega sedam takozvanih tradicionalnih imlo je prava koja proizilaze iz Zakona o radu.

– Sveštenici se na neki način prepoznaju kao javni radnici, koji onda na bazi toga mogu da dobiju određenu nadoknadu. Pitanje je da li se, u situaciji u kojoj mnoštvo ljudi trpi zbog neuplaćivanja doprinosa od strane njihovih poslodavaca, sveštenstvo nalazi u privilegovanom položaju zato što država želi da nekim sveštenicima, nekih verskih zajednica plaća doprinose – ističe Keveždi, dodajući da se sada nameće pitanje da li je egzistencija sveštenika dragocenija od egzistencije običnog radnika.

„Popovi puni para“

Predsednik udruženja Ateisti Srbije Andrija Šrek ocenjuje da je u pitanju samo jedan segment u kojem se crkva postavlja iznad države, koja takvo postupanje toleriše, ističući istovremeno da su crkveni službenici praktično članovi jedne nevladine organizacije.

– Ako je to nevladina organizacija ona, kao i svaka druga nevladina organizacija, podleže istim zakonskim propisima kao i svaka firma – dužna je da plaća poreze, da prijavi svoje prihode, a crkva to ništa ne radi i to se toleriše. To je lako objasniti – država, odnosno određena ministarastrva finansija ne poštuju Ustav Republike Srbije u kome jasno, u članu 11., piše da je crkva odvojena od države i da se u slučaju Srbije radi o sekularnoj državi – navodi Šrek.

On ističe da se Srpskoj pravoslavnoj crkvi dozvoljava da radi mnoge stvari koje ni u jednom razvijenom društvu u Evropi niti bilo gde ne bi bile dozvoljene, iako ona ne vrši nikakvu konkretnu funkciju u korist države, osim što joj sve češće nanosi štetu.

– Crkva sama sebe diskriminiše u očima javnosti, počev od prebijanja i ubistava u takozvanim centrima za odvikavanje od narkomanije, do ovog najnovijeg slučaja kada episkop valjevski poziva na moleban za kišu. To je jedna institucija kojoj u 21 veku ne bi trebalo da bude mesta u civilizovanom društvu – kaže Šrek, navodeći da nema ništa protiv vernika, već protiv crkve kao institucije.

Milioni evra van budžetskog sistema

Precizni godišnji prihodi Srpske pravoslavni crkve, kao ni drugih crkava i verskih zajednica nisu poznati javnosti zbog toga što se one nalaze van domašaja finansijskih institucija. O tome se samo nagađa, a nedavno je vladika Amfilohije priznao da njegova Mitropolija crnogorsko-primorska godišnje prihoduje između dva i 2,5 miliona evra. Prema nedavnom pisanju Blica, predstavnik Mitropolije Crnogorske pravoslavne crkve Stevo Vučinić je upozorio da SPC u Crnoj Gori godišnje ima 50 miliona evra prihoda samo iz manastira Ostrog, da taj novac iznosi vrećama iz zemlje i ulaže ih u Srbiju i Republiku Srpsku, te da SPC iz budžeta Srbije godišnje dobija milion evra, a iz budžeta Crne Gore 200.000 evra. A list Press je u julu ove godine napravio istraživanje pokušavajući da otkrije tu najstrože čuvanu tajnu, došavši tom prilikom do cifre od 100 miliona evra godišnje! Iako su to ipak samo nagađanja, priznanje Amfilohija pokazuje da su u igri ozbiljni novci, a tome u prilog idu i ekstravagantni dvorovi pojedinih vladika, te vozni park na parkingu pred Patrijaršijom kojeg se ne bi postideo iole ozbiljniji sajam automobila.

– Crkva toliko zarađuje i ne prijavljuje taj prihod, da jednostavno ne vidim šta tu država ima uopšte da pomaže i uplaćuje penzioni staž popovima – navodi Šrek.

Da li crkva vrši javnu službu?

I Miroslav Keveždi smatra da crkva u Srbiji ne vrši javnu službu u pravom smislu te reči, jer nema institucije kakve, na primer, ima Katolička crkva u Hrvatskoj poput bolnica ili vrtića, a na osnovu čijeg postojanja bi mogla da dobija finansijsku podršku od države.

– Ako bi Srpska pravoslavna crkva imala isto tako uspostavljene ustanove koje se bave određenim interesom, tada bi sveštenstvo zapošljavanjem u tim javnim službama moglo da dobije prava koja idu zajedno sa pravima iz njihovog radnog odnosa. Međutim, shvatanje liturgije, sahranjivanja i krštavanja kao javne službe je na neki način nonsens u jednoj sekularnoj državi – navodi on dodajući da je javni interes i opšte dobro ono ka čemu je država orijentisana.

Prekinuti međusobni uticaj

Iako bi se usvajanje ove uredbe na inicijativu crkava moglo tumačiti kao da one praktično koriste državu za svoje interese, Miroslav Keveždi navodi da je tu zapravo reč o međusobnom iskorišćavanju. Država vrlo vešto koristi crkve za svoje interese, a to prevashodno radi tako što im ne vraća imovinu oduzetu posle Drugog svetskog rata, zbog čega je sada na delu neka vrsta netransparentne trgovine.

– Situacija u Srbiji je nerazrešena pa se to uplaćivanje nekih sredstava crkvama pojavljuje kao svojevrsna nadoknada za to što nije vraćena imovina. Taj koji uplaćuje, ne vraća imovinu čime sebe stavlja u poziciju moći, jer se na taj načim može vršiti uticaj na verske zajednice – upozorava on. Rešenje je, kako navodi, da se postojeće stanje jednom za svagda raščisti tako što će država vratiti imovinu crkvama i verskim zajednicama i konačno prestati da ima bilo kakve obaveze prema njima.

– Potrebno je da država vrati imovinu verskim zajednicama i da počne da im naplaćuje porez na imovinu ili već na šta se porez naplaćuje – zaključuje Keveždi.

Pola miliona radi na crno

Ne postoji precizan spisak neprijavljenih radnika u Srbiji, ali se barata cifrom od oko 500.000 radnika koji rade na crno, dakle za niske plate, BEZ penzionog i zdravstvenog osiguranja. Predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća Milan Knežević rekao je pre nekoliko dana za Večernje novosti da gubici budžeta zbog nenaplaćenih poreza i doprinosa za te radnike premašuju godišnje milijardu i po evra! A podaci Poreske uprave pokazuju da je u prve dve nedelje jula, od kada je počela primena novog načina kontrole uplate poreza na zarade i doprinosa socijalnog osiguranja, 39.774 poslodavaca uplatilo i zarade i poreze, dok je samo zarade, bez poreza i doprinosa uplatilo nešto više od 21.000 poslodavaca!

Dalibor Stupar (Autonomija)

Tekst „Crkva iznad države i boga“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.