Navršilo se tačno četvrt stoleća od potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma na vojnom aerodromu kod Kumanova, kojim je okončano NATO bombardovanje SR Jugoslavije. Šest dana pre potpisivanja Kumanovskog sporazuma, 3. juna 1999. godine, tadašnji predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević prihvatio je mirovni predlog koji su u Beograd doneli međunarodni posrednici Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin.

Odmah nakon toga, održana je vanredna sednica Skupštine Srbije na kojoj je usvojen mirovni plan. Za njega su glasali poslanici SPS-a, SPO-a, Demokratske alternative i manjinskih partija. Protiv plana su bili radikali predvođeni Vojislavom Šešeljem, koji su se zalagali za nastavak rata sa NATO paktom, do konačnog istrebljenja Albanaca na Kosovu.

Kumanovski sporazum predviđao je prekid rata sa NATO savezom, povlačenje svih srpskih snaga sa Kosova u roku od 11 dana, te ulazak snaga KFOR-a na Kosovo, koje će vršiti vojnu vlast. Kako piše u sporazumu: “’Snage SRJ’ uključuju svo osoblje i organizacije SRJ i Republike Srbije sa vojnim sposobnostima. To uključuje redovne vojne i pomorske snage, naoružane civilne grupe, njima pridružene paravojne grupe, vazduhoplovne snage, nacionalnu gardu, graničnu policiju, vojne rezerviste, vojnu policiju, obaveštajne službe, Savezno i Republičko ministarstvo unutrašnjih poslova, lokalnu, specijalnu policiju, jedinice policije za suzbijanje nereda i antiterorističke jedinice i sve druge grupe ili pojedince koje kao takve označi komandant međunarodnih bezbednosnih snaga (’KFOR’)“.

Potpisivanje kapitulacije

Dan nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, Savet bezbednosti OUN doneo je Rezoluciju 1244 kojom je odobreno uspostavljanje Misije privremene uprave Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK), te uspostavljen temelj za definisanje budućeg statusa Kosova, što je i učinjeno 2008. godine, kada je Kosovo postalo nezavisna država. Domaći patrioti vole da se pozivaju na Rezoluciju 1244, razni neuki zaluđenici nacijom stavljaju ovaj magični broj u nazive svojih profila na društvenim mrežama, a ta Rezolucija je trasirala put Kosova do nezavisnosti. I ne samo to, u njoj jasno stoji da su jugoslovenske i srpske snage bile zločinačke, jer se u tački 3 kaže da Savet bezbednosti “naročito traži da SR Jugoslavija odmah obustavi nasilje i represiju na Kosovu”.

U Kumanovu su Miloševićevi predstavnici potpisali kapitulaciju, priznali poraz i odrekli se suvereniteta nad Kosovom, prepuštajući ga NATO-u i Ujedinjenim nacijama. Kumanovski sporazum predstavlja konačni poraz Miloševićeve ratne politike, stavljanje tačke na krvavu epopeju koju je pokrenuo balkanski kasapin. Postoji još jedan važan aspekt Kumanovskog sporazuma i pratećih dokumenata koji se retko naglašava, a to je naknadno priznanje legitimnosti NATO intervencije.

Kako piše Vlatko Sekulović u tekstu „Zamrznuti konflikt“: „Činjenica je da NATO nije imao mandat Saveta bezbednosti UN kada je intervenisao protiv režima Milošević-Šešelj, ali je isto tako činjenica da je odlukom Skupštine Srbije, Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija, aneks 2, tačka 4, omogućeno nesmetano prisustvo ove organizacije na Kosovu, te konvalidirana njena uloga u održavanju mira i bezbednosti na Kosovu, čime je de iure stekla legalitet, sa stanovišta međunarodnog prava, i za sve akcije koje su prethodile ovim aktima”.

Krvava bajka u Suvoj Reci

Potpisivanju Kumanovskog sporazuma prethodilo je 78 dana NATO bombardovanja, a tome je prethodio teror nad civilnim albanskim stanovništvom, masovna proterivanja, pokolji i sveobuhvatno nasilje vojnih i policijskih snaga. Bila je to završna epizoda desetogodišnjeg zlostavljanja Albanaca, ponižavanja, aparthejda i sistematskog obespravljivanja.

Nakon početka NATO intervencije čiji je cilj bio zaustavljanje zlodela srpskog vojno-policijskog aparata, Milošević se nije smirio, već je dodatno pojačao ritam zločina. Srpske snage su sa Kosova proterale preko 850.000 Albanaca u najmasovnijoj operaciji etničkog čišćenja pod kodnim imenom “Potkovica”. Pored toga, nekoliko stotina hiljada Albanaca je bilo interno raseljeno. U toj dobro organizovanoj operaciji korišćeni su silni kamioni, autobusi raznih prevoznika, kao i vozovi Železnice Srbije.

Vojska i policija počinile su čitav niz pokolja nad civilnim stanovništvom u Suvoj Reci, Podujevu, Velikoj Kruši, Izbici, Drenici, Gornjem Obrinju, Ćuškoj, Vučitrnu, Pustom Selu i mnogim drugim mestima. O tome kako je izgledalo divljanje vojske i policije rečito svedoči Hisni Beriša iz Suve Reke: “Među masakriranim ljudima bila je i moja ćerka sa svojom porodicom, dvojicom sinova i mužem, koje su oterali, ukupno njih šestoro, kojih do dan-danas nema nigde, jer su i leševi ukradeni i prebačeni negde, ne znam gde, nema ih nigde. (…) Imamo ozleđene duše, jer je u toj tragediji nastradalo osamnaestoro dece, a najmlađi je bio moj unuk Eron od devet meseci. Stariji sin moje ćerke imao je tri godine, ćerka dvadeset pet. (…) Ćerka mi se zvala Sabata, a unuk Ismet od tri godine, a Eron od devet meseci. Hoću jedno da potenciram, da sam kao učenik petog razreda bio naučio pesmu ‘Krvava bajka’ od pesnikinje Desanke Maksimović. Pitam da li su ljudi u Srbiji zaboravili taj slučaj, ja nisam i hoću da kažem, neka prelistavaju, jer u ovom slučaju u Suvoj Reci to je bilo kao u Kragujevcu. Ali ne želim nikome da mu se to desi”. 

Dan otrežnjenja od nacionalističkih halucinacija

Za samo nekoliko meseci ubijeno je više od 10.000 Albanaca. Miloševićevi izvođači krvavih radova skrivali su tragove sopstvenih zločina, pa su leševe umorenih civila trpali u hladnjače i prevozili u masovne grobnice u Batajnici, Petrovom Selu, Rudnici, bacali u jezero Perućac, a postoje sumnje i da su ih spaljivali u visokim pećima u Mačkatici.

Potpisivanje Kumanovskog sporazuma označilo je kraj svih tih nepojmljivih užasa i stavljanje tačke na ratni pohod velikosrpskog projekta čiji je Milošević bio izvršilac. Ratni pohod ubilačkog režima počeo je u Sloveniji, nastavio se agresijom na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, te doživeo kulminaciju u ratu sa celim svetom, da bi se okončao stavljanjem parafa na sporazum u Kumanovu.

Tog 9. juna 1999. godine poražen je zločinački režim, ali ne i srpsko društvo, samo kad bi većinska Srbija to mogla da shvati. Ništa bolje Srbiji nije moglo da se dogodi od tog poraza i kapitulacije. Da je sreće, pameti i antifašizma, 9. jun bismo proslavljali kao datum otrežnjenja od nacionalističkih halucinacija, kao dan kad je konačno započelo oslobađanje Srbije od ratobornih snova koje smo počeli da sanjamo osamdesetih godina, pod uticajem memorandumske elite, te spisateljskih i crkvenih vračeva.

Kumanovski nesporazum

Nažalost, naše društvo je i danas, 25 godina nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, zarobljeno u istim fantazijama pomahnitalog nacionalističkog uma koji jedino ume da teži ka otimanju teritorija, etničkom čišćenju i srodnim zločinstvima. Nacionalistička nomenklatura na čelu sa Aleksandrom Vučićem jednostavno ne priznaje Kumanovski sporazum ili ga smatra greškom koja se u budućnosti može ispraviti novim zločinima. Što se njih tiče, Kumanovski sporazum ne postoji, reč je o nekakvom Kumanovskom nesporazumu.

U tome su saglasni ne samo presvučeni radikali, dosledni socijalisti i drugi učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, već i deo opozicije koji se opija istim velikosrpskim sanjarijama, kao i ogroman deo akademske javnosti, razni ugledni intelektualci, praktično čitav rukovodeći kler Srpske pravoslavne crkve, medijski udarnici i ostali kreatori javnog mnjenja. Za njih nikakvog poraza nije bilo, Srbija nije potpisala kapitulaciju, oni zagovaraju verziju prošlosti koja s činjenicama nema blage veze.

NATO nas je napao iz čista mira, usled belosvetske zavere protiv nebeskog naroda, a potom je okupirao svetu srpsku zemlju i oteo nam Kosovo – tako izgleda dominantna predstava o nedavnoj prošlosti od pre četvrt veka. Nije bilo nikakvog sistematskog, decenijskog nasilja nad Albancima, nikakvih zločina, pokolja, proterivanja, masovnih grobnica. A ako je možda i bilo tako nekih nemilih događaja, sve su oni to zaslužili, jer na svetoj srpskoj zemlji mogu da žive samo Srbi, svi drugi su uzurpatori. To su dogme koje se ne dovode u pitanje u poremećenim umovima Srpskog sveta.

Nije to nikakvo iznenađenje, jer je reč o čudnovatom ljudskom soju koji živi u svom paralelnom svetu. Pre četvrt stoleća su mrtvi hladni tvrdili da su pobedili NATO pakt, i to dok su se vojska i policija povlačile s Kosova, tako da je današnje pretvaranje da nije bilo nikakve kapitulacije, niti Kumanovskog sporazuma logičan nastavak poricanja realnosti. Milošević i njegova tevabija jesu doživeli vojni poraz, ali ideologija u čije ime su žarili i palili je i dalje neporažena, stoluje u ljudskim umovima i gospodari njihovim srcima.

Kao što kaže istoričarka Olga Popović Obradović u tekstu „Kosovo – cilj ili sredstvo nacionalne politike“: „Kosovo u funkciji znatno većih i ozbiljnijih teritorijalnih aspiracija predstavlja konstantu nacionalne politike moderne srpske države. Suština moderne srpske državne ideje, od samog početka stvaranja nacionalne države bila je i ostala državno ujedinjenje svih zemalja koje se, bilo po etničkom ili istorijskom pravu, smatraju srpskim. Ta državna ideja tokom istorije je nazivana ‘osveta Kosova’ ili, danas češće, povratak Kosova. Politika ‘osvete Kosova’ u istoriji je po pravilu podrazumevala rat za teritorije, ne nužno teritoriju Kosova, odnosno svakako ne samo Kosova.“ 

Tomislav Marković (Autonomija)

Tekst je napisan uz podršku forumaZFD Beograd, u okviru projekta “Jedan dan u mesecu”