Istraživanje Centra za unapređenje životne sredine u Beogradu pokazuje da se u Srbiji tokom jedne godine proda čak 82 hiljade tona garderobe, što znači da svaki građanin ili građanka kupi gotovo 12 kilograma odeće. Pametna kupovina nam je potrebna možda više nego ikada jer je „brza moda“ pogubna za životnu sredinu, ukazuju sagovornici Autonimije.

Za fenomen “brze” mode vezuje se ogroman rast prodaje tekstila, veliki broj novih kolekcija u prodavnicama svetski poznatih brendova, a najčešče sve to prate niže cene i kraći vek trajanja garderobe. U prilog tome da je takav trend poguban za životnu sredinu i društvo uopšte, govori i podatak da proizvodnja odeće i obuće zauzima četvrto mesto u korišćenju resursa i vode, i to odmah posle proizvodnje hrane, smeštaja i transporta. Nasuprot tome, javlja se fenomen “spore” mode koji zagovara usporavanje proizvodnih procesa i produženje životnog veka tekstilnog proizvoda.

Spora moda je možda i slamka spasa za sve koji se nađu u začaranom krugu neprestane, brze kupovine, pri čemu se neretko gubi i lični pečat, jer zagovornici spore mode biraju organske, materijale od održivih sirovina i od onih koji mogu da se recikliraju. Rečju, spora moda predlaže da kvantitet zamenimo kvalitetom.

Dizajnerka Ana Trošić Trajković iz Beograda javno pokreće dijalog o tome koliko je pogrešan smer u kojem se kreću modni trendovi i sopstvenim primerom – kampanjom i kolekcijom “Gamechanger”, pokazuje da je održiva moda usmerena ka tome da tekstilnu i modnu industriju sa trenutnog, neodgovornog i rasipničkog ponašanja vrati na kolosek industrije koja brine o pravima ljudi, ekologiji i zaštiti životinja.

“U poslovanju dizajnera to se ogleda najčešće u proizvodnji mini serija od prirodnih materijala autentičnog dizajna. Takođe se ogleda u odnosu prema tekstilu kao sirovini, jer materijal koji se ugrađuje u nov model ne mora da bude nov nekrojen materijal, već može biti i odbačeni tekstilni proizvod. Sve što može produžiti vreme od nastanka odeće do njenog odbacivanja na deponiju, smatra se održivim stavom“, kaže beogradska dizajnerka.

Globalni trend oblačenja u “second hand” prodavnicama, već izvesno vreme prisutan je i u Srbiji. Kupovina polovne i vintidž odeće jedan je od načina da se doprinese konceptu spore mode, a kako objašnjava sociološkinja Ana Pataki, tome doprinosi i osvešćivanje mlađih generacija kojima sve češće nije motiv “imati” već “biti”. Ona potvrđuje da se sada mladi sve više prema materijalnom odnose drugačije nego što je to bilo u prethodnim dekadama, pa se i odnos prema second hand garderobi u tom kontekstu menja, jer pre svega u Srbiji postoji raskorak između prosečnih primanja i potrošačke korpe.

„Jedan deo odgovora se krije u samom pojmu konzumerizma, koji je vrhunac dostigao 60-ih godina 20. veka otvaranjem supermarketa, trgovinskih centara, današnjih šoping molova. Uz pomoć reklame, sva roba je dobila na značaju, budeći potrebu za kupovinom. Međutim, kod nas i dalje postoji tradicija održavanja buvljih pijaca vikendom, traženja na tezgama garderobe uvezene iz inostranstva, čak cele kolekcije, pravljenja editorijala od iste. Međutim, prvi kriterijum kupovine polovne garderobe u ‘second hand’ prodavnicama jeste da je nosivo, a tek onda da se time doprinosi odživoj, sporoj modi i očuvanju životne sredine. Ipak, sve je više onih koji počinju da se bave promocijom kupovine, prodaje i nošenja takve garderobe,“ kaže za Autonomiju Ana Pataki.

„Odeća se čuvala, nasleđivala, volela„

U poslednjih 20 godina proizvodnja tekstila je porasla 40 odsto. Shvatajući problem hiper-konzumerizma, Ana Trošić Trajković kolekcijom “Gamechanger” sugeriše da je vreme za preokret, za promene kada je reč o potrošačkim navikama.

„Ne možemo čekati ‘fast fashion’ brendove da promene politiku poslovanja koja im je izgradila ogroman kapital. Oni će i dalje plasirati 42 kolekcije godišnje, dokle god ima ko da ih kupuje. Ali, možemo poći od svog ponašanja. Možemo pametno, promišljeno kupovati. Pre 20 godina smo u kućama imali mašinu za šivenje, popravljali smo garderobu, pravili smo je za sebe i ukućane. Odeća se čuvala, nasleđivala, volela. Danas odeća nema nikakvu emotivnu vrednost. Upravo zbog toga pokušavam da promovišem te zaboravljene vrednosti. Mogu da kažem da je broj onih koji iznajmljuju i redizajniraju odeću sve veći, iako je mnogo jednostavnije kupiti novo, ljudi su voljni da čak i sami učestvuju u prepravci postojećeg komada. A time su mu već udahnuli vrednost uspomene“, objašnjava za Autonomiju Trošić Trajković.

Istraživanje Centra za unapređenje životne sredine u Beogradu pokazuje da se u Srbiji tokom jedne godine proda čak 82 hiljade tona garderobe, što znači da svaki građanin ili građanka kupi gotovo 12 kilograma odeće. Pametna kupovina nam je potrebna možda više nego ikada. Mi kao pojedinci trebalo bi da menjamo navike u pogledu smanjenja potrošnje odeće, izbora odeće i svesti o vrednosti tekstilnog otpada, priča za Autonomiju Maja Radetić, profesorica Tehnološko – metalurškog fakulteta u Beogradu.

„Mnogo važnije od reciklaže je da se obezbedi ponovno korišćenje tekstila, bilo da poklanjamo rođacima ili prijateljima ili da doniramo dobrotvornim organizacijama. Da bi to moglo i da se ostvari, akcenat je na proizvodnji kvalitetnijih tekstilnih proizvoda koji bi mogli duže da traju, zadrže svoju funkciju i formu, i time ostanu u upotrebi bilo za primarnu namenu ili u neke druge svrhe“ tvrdi Radetić.

Da bacanje garderobe ipak nije prvo što nam padne na pamet kada je više ne nosimo, potvrđuje i istraživanje Centra za unapređenje životne sredine u Beogradu, prema čijim rezultatima, od 1889 ispitanika, čak 55 odsto njih, garderobu ne baca, već poklanja. Istraživanje sprovedeno od jula do avgusta 2020. godine, pokazuje takođe da gotovo 16 odsto ispitanika donira odeću, isti procenat je čuva u ormaru, dok je samo 3,7 odsto ispitanih navelo da baca garderobu.

Ogroman uticaj na eko sisitem

Tekstil, u fazi proizvodnje sirovina i tokom njihove prerade, ima ogroman uticaj na klimatske promene, biodiverzitet i zagađenje okruženja. Posredno, sve to utiče na ljudsko zdravlje.

Kada je tekstilni otpad u pitanju, kod nas, ali i u svetu najveće količine ovog otpada završe na deponijama gde se tekstil razlaže najčešće u dugom vremenskom periodu. U zavisnosti od prirode vlakana zavisiće i dužina razgradnje, kao i proizvodi razgradnje. Prirodna vlakna, posebno celulozna, se brzo razgrađuju i kao jedan od proizvoda izdvaja se ugljen-dioksid koji ima ogroman uticaj na efekat staklene bašte. Razgradnjom vune pored ugljen-dioksida nastaje i metan koji takođe spada u grupu gasova koji utiču na efekat staklene bašte. Međutim, odeća je uglavnom bojena ili štampana i dorađivana različitim hemijskim jedinjenjima, koja se razgrađuju ili se oslobađaju sa materijala prilikom stajanja na deponiji odlazeći u zemlju, a zatim u podzemne vode.

Mnoge od tih hemikalija su toksične i/ili kancerogene i mutagene. Azo boje su posebno problematične jer razlaganjem nekih boja nastaju kancerogena jedinjenja, objašnjava Maja Radetić, profesorica Tehnološko – metalurškog fakulteta u Beogradu.

Iako je tekstilni otpad vrlo pogodan za reciklažu, u našoj zemlji je njegovo prikupljanje i obrada gotovo neregulisano, a primer dobre prakse zabeležen je u sektoru socijalnog preduzetništva. Naime, Centar za prikupljanje i reciklažu tekstila u Užicu, osmišljen je kao projekat Ženskog centra Užice kako bi pomogao ekonomsko osnaživanje žena iz ranjivih grupa. U Centru trenutno radi 8 žena, a tokom 10 godina postojanja, prikupljeno je više od 125 tona tekstila i donirano je oko 78500 komada polovne garderobe.

“Model koji smo osmislili utemeljen je na saznanju da se tekstilni otpad ne koristi kao sirovina za reciklažu, pri čemu se gubi mogućnost njegove ekonomske valorizacije, ali i mogućnost pozitivnog uticaja na očuvanje životne sredine. Rad Centra podelili smo na tri celine: prihvatamo polovni tekstil, sortiramo ga i procenjujemo šta je moguće dalje donirati. Usluge tog centra koristi 280 socijalno ugroženih porodica koje se na taj način snabdevaju polovnom garderobom i kućnim tekstilom. Bavimo se i redizajnom tekstila, onog koji nije podesan za doniranje. Od takvog materijala šijemo cegere, kecelje, igračke, nesesere. Radionica je tehnički opremljena mašinama za šivenje i pratećom opremom kroz IPA program prekogranične saradnje Srbije i Crne Gore“, kaže Marina Tucović iz Centra za reciklažu tekstila u Užicu.

Za treći segment poslovanja, proizvodnju recikliranog vlakna, još traže investitora koji bi uložio sredstva u opremu za njegovu proizvodnju. Reciklirano tekstilno vlakno, naglašava Marina Tucović, može da se koristi u proizvodnji zvučnih i toplotnih izolacionih materijala za građevinarstvo, automobilsku i hemijsku industriju.

“Naš cilj je rešavanje problema otpadnog tekstila na inovativan način koji je primenjiv u svim sredinama. To obezbeđuje uštedu deponijskog prostora, podizanje svesti o značaju primarne selekcije i reciklaže za očuvanje životne sredine. Našim radom uspeli smo u najvećoj meri da kontrolišemo odlaganje tekstilnog otpada u Zlatiborskom okrugu zbrinjavanjem na mestu nastanka, što predstavlja najekonomičniji način. U prikupljanju učestvuje cela lokalna zajednica, a građani sa velikom voljom učestvuju u našim akcijama. To takođe smatramo jednako važnim, taj njihov odziv govori o tome da smo kao društvo ipak osvešćeni“, zaključuje Tucović.

Maja Radetić sa Tehnoško – metalurškog fakulteta u Beogradu, kaže da je reciklaža samo jedna od mogućnosti kako bi odbačeni tekstilni proizvodi mogli da se iskoriste i da ostanu u opticaju kao sirovima za proizvodnju novih proizvoda. Reciklaža jeste važan stub, međutim, da bi kod nas ozbiljnije zaživela, neophodno je ostvariti uslove da se organizovano sakuplja tekstilni otpad.

„U Evropskoj Uniji se pokazalo da u tom pogledu postoje različite prakse čak i u okviru jedne zemlje. Stoga bi bilo neophodno uraditi temeljnu analizu i kod nas uvesti modele sakupljanja tekstilnog otpada koji bi bili optimalni za našu sredinu uzimajući u obzir navike ljudi, ali i logistiku vezanu za transport, odlaganje i sortiranje otpada. Za sada kod nas rade firme koje se bave mehaničkom reciklažom post-industrijskog otpada, ali ne i post-potrošačkog otpada. Ipak, primer dobre reciklažne prakse kada je post-potrošački tekstilni otpad je firma ‘Texeco’ iz Sremske Mitrovice koja je u Sremskoj Mitrovici, Inđiji, Novoj i Staroj Pazovi postavila kontejnere za tekstilni otpad iz domaćinstva koji se jedanput mesečno prazne. Sakupljeni otpad se sortira na pamučni i nepamučni. Pamučni otpad se dezinfikuje i seče na krpe koje se u većim pakovanjima prodaju auto-mehaničarskim radnjama, mašinskim i limarskim radionicama, alatnicama, livnicama i firmama za čišćenje industrijskih pogona. Iste ove krpe bi se za pomenutu namenu uvozile. Jedan deo se prodaje proizvođačima džakova za boks nezavisno od sirovinskog sastava, a za ostatak se plaća naknada za odlaganje na deponije“, navodi ona.

Tekstilni otpad iz domaćinstva čini oko pet odsto ukupnog komunalnog otpada

U Srbiji je 2019. godine prvi put urađeno istraživanje o tekstilnom otpadu u okviru projekta Programa za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP Serbia) “Platforma cirkularne ekonomije za održivi razvoj u Srbiji”. Prema podacima Privredne komore Srbije, u našoj zemlji postoji više od 1800 tekstilnih firmi, ali je kako kaže Maja Radetić, odziv firmi na poslatu anketu bio veoma loš, pa je urađena procena na osnovu podataka o uvozu tekstila.

„Polazeći od toga da standardno tokom proizvodnje otpadne između 10-15 posto materijala, grubo je procenjeno da je u Srbiji u 2018. godini generisano između 6000 – 9500 tona tekstilnog otpada. Koliko post-industrijskog otpada dospe na deponije ili se spali, za sada nemamo odgovor. S druge strane, pošto ne postoje pouzdani podaci o količini tekstilnog otpada u domaćinstvima, kao polazna osnova za okvirni proračun uzeti su zvanični podaci o ukupnoj količini komunalnog otpada i podatak iz istraživanja grupe istraživača sa Univerziteta u Novom Sadu, sprovedenog 2009. godine, prema kome tekstilni otpad iz domaćinstva u Srbiji predstavlja 5,04 % ukupnog komunalnog otpada. Shodno tome, na deponijama u Srbiji je 2017. godine završilo oko 107.500 tona tekstilnog otpada iz domaćinstva, što bi značilo oko 15 kg po stanovniku. Treba imati u vidu da se ovaj podatak ne odnosi samo na odeću, već generalno na tekstil iz domaćinstva: peškiri, posteljina, stoljnjaci, zavese, ćebad, dekorativni tekstil“, napominje ona.

Cirkularna ekonomija zasniva se na ekološkim kriterijumima

Govoreći o uvođenju cirkularne ekonomije u javne politike u Srbiji, Jovanović navodi da su prvi koraci već napravljeni, kroz Strategiju industrijske politike i Strategiju pametne specijalizacije. Ministarstvo zaštite životne sredine formiralo je posebnu radnu grupu, koju čini više od 20 članova institucija i poslovnih asocijacija. Analizirani su regulatorni okviri i uz postojeću Mapu puta, trasiran je dalji razvoj regulative.

„Cirkularnu ekonomiju bi iz ugla privrede trebalo posmatrati kao investiciju koja će na duge staze obezbediti konkurentnost na domaćem i međunarodnom tržištu. Ona će se, pored ekonomskih kriterijuma, neminovno zasnivati i na ekološkim kriterijumima. Momenat u kojem bi i privreda i građani trebalo da se uključe u dijalog jeste prilikom pripreme Programa za uvođenje cirkulane ekonomije u politike Republike Srbije, što je planirano za narednu godinu. Tako bismo zajedno definisali mere i aktivnosti, koje će kroz Akcioni plan za period od tri do pet godina biti sastavni deo Programa“, navela je ona.

Decenijama unazad, razvoj industrije prati i linearan koncept proizvodnje, za koji važi pravilo: uzmi – napravi – iskoristi – odbaci. Violeta Jovanović, izvršna direktorka NALED-a, kaže da su se u Srbiji decenijama nekontrolisano koristili resursi, dok se o zaštiti životne sredine nije dovoljno sistemski i dugoročno razmišljalo. Kao posledica linearne ekonomije, danas u Srbiji postoji više od 3.500 divljih deponija i svega 10 sanitarnih deponija. Koncept cirkularne ekonomije je relativno nov, a u praksi to znači: proizvedi optimalno – koristi adekvatno – separiši pravilno – recikliraj i vrati u proizvodnju.

„Cirkularna ekonomija ima potencijal da otvori nova radna mesta, pre svega izmenom procesa tretiranja otpada. To je veoma značajno, posebno za ranjive kategorije kao što su žene, koje čine veći deo zaposlenih u tekstilnoj industriji. Preduslov da se iskoristi ovaj potencijal, jeste edukacija. Recimo, 95% tekstilnog otpada može da se reciklira, čime bi se poboljšala ekonomska situacija u državi. Međutim, za to su neophodna ulaganja u tehnologije i izgradnju reciklažnih postrojenja. Procene su da je odevni predmet u opticaju u proseku 3,3 godine, a nakon toga postaje otpad. Upravo velika stopa reciklabilnosti govori da je ovaj sektor itekako pogodan za razvoj koncepta cirkularne ekonomije, čija je suština produženje veka trajanja proizvodima“, kaže ona.

Ilijana Berber (Autonomija)

Naslovna fotografija: Pixabay

(Tekst je nastao u okviru projekta „Mladi novinari za zaštitu životne sredine – pravo na čistu vodu, vazduh, zemlju“, koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.)