Slušati kako se Evropska unija izjašnjava o Zapadnom Balkanu pomalo je nalik na situaciju gde ste zatvoreni u sobi u kojoj se sa izgrebane ploče vrti jedna te ista stara melodija. Isti slatki refren obećava divnu zajedničku budućnost – ali „kad“ i „gde“, to tek treba utvrditi.

Još 2003. godine u Solunu, gradu na severu Grčke, lideri Evropske unije (EU) su prvi put izjavili da će zemlje Zapadnog Balkana jednoga dana postati članice EU – imale su, kako se to u Briselu kaže, „evropsku perspektivu“.

Osamnaest godina kasnije, na aprilskom zasedanju Saveta ministara inostranih poslova zemalja članica EU u Briselu, zaključci su bili potpuno isti – region ima evropsku perspektivu. Dodato je i da EU mora da pojača svoj angažman sa tamošnjim državama.

Može se naravno reći da je tokom godina napredak postignut. Slovenija i Hrvatska su se pridružile EU, a druge države poput Srbije i Crne Gore približavaju se članstvu – iako brzinom puža. Međutim, ostaje žalosna činjenica da je u poslednjih desetak godina ostalo mnogo toga da se poželi što se tiče odnosa između EU i Zapadnog Balkana. I svi su razlozi za strah da bi protekla decenija mogla da se pokaže kao izgubljena.

Razlog za ovaj pesimizam može se potražiti u događaju koji se desio dan nakon Saveta ministara inostranih poslova EU. To nije imalo nikakve veze direktno sa zapadnim Balkanom, ali je pokazalo kako politika u bloku zaista funkcioniše.

Slučaj Barnier

Događaj o kome je reč je intervju koji je francuskoj televiziji 11. maja dao bivši glavni pregovarač EU za Brexit, Michel Barnier.

Barnier, koji je tokom duge karijere bio i evropski komesar i ministar u nekoliko francuskih vlada, zvučeći kao istinski golista (pobornik francuske političke ideologije bazirane na mišljenju i delu Charlesa de Gaullea), predložio je da bi Francuska trebalo da obustavi imigraciju iz zemalja van EU do pet godina i da bi zvanični Pariz trebalo aktivno da radi na pooštravanju spoljnih granica šengenske zone.

Nepokolebljivo je uspostavio vezu između imigracionih tokova u Evropi i terorističkih mreža.

Nestao je stariji evropski državnik koji je veličao vrline tolerancije i otvorenosti bloka. Zamenio ga je političar prilično oportunističkih pogleda.

Do sada se ovaj sedamdesetogodišnjak igrao idejom da se kandiduje na listi Les Republicains (Republikanaca), stranke desnog centra, ali ankete javnog mnjenja sugerišu da ne bi mogao da parira Marine Le Pen, niti sadašnjem predsedniku Emmanuelu Macronu, jer ga mnogi smatraju previše centrističkim i blagim.

Da li je ovo možda bio poslednji očajnički pokušaj da ponovo bude relevantan u svojoj domovini?

Kakva je perspektiva?

U svakom slučaju, ova epizoda pokazuje dve stvari koje štete aspiracijama zemalja zapadnog Balkana ka EU. Prvo, to pokazuje da među evropskim političarima još uvek postoji tradicija da se u Briselu kaže jedno, a zatim u nacionalnim prestonicama nešto radikalno drugačije kako bi se udovoljilo lokalnim ukusima. Drugo, i možda još važnije, Barnierov preokret pokazuje trenutnu političku klimu u jednoj od ključnih članica bloka. Ne baš onu koja odiše spoljnim optimizmom. Umesto toga, to je ona o izgradnji „tvrđave Evrope“ – a Francuzi u ovom pristupu teško da su sami.

Zapravo, kombinacija ove dve stavke stalno se prikazuje kada je reč o Zapadnom Balkanu. Portugalsko predsedavanje EU očigledno radi punom parom kako bi moglo da otvori pregovore o pridruživanju sa Severnom Makedonijom i Albanijom pre nego što se završi 1. jula, ali nema naznaka da će Bugarska popustiti.

Zvanična Sofija je usred nove predizborne kampanje i ne popušta u razmiricama sa Skopljem o jeziku i istoriji.

Kosovo ispunjava sve uslove za liberalizaciju viznog režima prema Evropskoj komisiji, ali nekoliko država članica EU još uvek nema apetit da to odobri. Uvek negde u bloku postoje neki izbori ili birački krugovi koji su mnogo važniji od potrebe da se nacijama na Zapadnom Balkanu da zeleno svetlo.

Na kraju, evropske institucije pribegavaće onome što rade uvek kada postoje ovakva pitanja – imaće sastanke o tome. Već je odlučeno da Zapadni Balkan treba češće da bude na dnevnom redu Saveta EU.

“Ulažemo mnogo novca kako bismo pomogli državama Zapadnog Balkana da izvrše reforme i unaprede svoje ekonomije i politički i pravosudni sistem”, naveo je Žozep Borelj, visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost 23. februara.

Šef evropske diplomatije Josep Borell će pozvati sve lidere šest zemalja koje se nadaju ulasku u EU na večeru u Briselu sledeće nedelje i sada postoji mogućnost da svake godine budu održani samiti EU i Zapadnog Balkana. Nakon što je 2020. domaćin jednog bila Hrvatska, u Sloveniji će kasnije ove godine biti organizovan sledeći, a Češka je pokazala interesovanje da ukaže gostoprimstvo učesnicima samita 2022. godine.

Najverovatniji ishod svih ovih skupova je ista stara izjava o evropskoj perspektivi regiona. Samo ne pitajte kada i gde.

Rikard Jozwiak (Radio Slobodna Evropa)