Bivši komunistički funkcioner SFRJ Boško Krunić, inače jedan od najsatinizovanijih autonomaša u periodu „jogurt revolucije“ i gušenja vojvođanske autonomije, ocenio je da aktulna dešavanja sa vojvođanskim statutom pokazuju da Srbija nikad neće priznati posebnost Vojvodine. On je u intervjuu za portal autonomija.info kazao da je odnos aktuelne vlasti prema pokrajini deo „poznatog centralističkog i ekspanzionističkog programa kojim se Srbija i ne može zamisliti drugačije sem kao centralizovana država“.
– Vratilo se ono što smo imali između dva svetska rata, da Srbija nikad neće priznati istorijsku posebnost Vojvodine, kao ni njen ukupan ekonomski i klutrurni razvoj. Ni tokom postojanja druge Jugoslavije Srbija takođe nije prihvatala autonomiju. A slična je i svest aktuelne političke elite, a ova polemika oko vojvođanskog statuta samo je produžetak jedne konstante u političkoj svesti srpskog vladajućeg bloka da je Srbija moguća samo kao centralizovana država.
Kako onda, u tom kontekstu, razumete najave ustavnih promena i procesa regionalizacije Srbije?
– Te priče oko regija su u stvari smešne. Sve je to već viđeno, još obrenovićevska Srbija imala je okruge, pa je ipak bila vrlo centralizovana. I srezovi i okruzi i banovine i regioni u Srbiju uvek su bili samo detaširani punktovi centralne vlasti. Srbija se i aktuelnom pričom o regionima ne zamišlja drugačije nego kao oblik detaširanja vlasti, ili unutrašnje organizacije koja obezbeđuje centralistički sistem države. Ako je statut APV Vojvodine konstitutivni akt autonomnosti, zašto je onda potrebno da on bude potvrđen u republičkom parlamentu? Zato, kad predsednik Srbije danas govori o promeni Ustava i regionalizaciji, to mogu razumeti samo kao novi oblik centralizma koji će Vojvodinu i definitivno potisnuti kao autonomiju. Uostalom, svakim zakonskim aktom može su derogirati i sam statut. Šta će tek onda biti sa regijama? Savremena Srbija, koja sebe naziva demokratskom i proevropskom, jednako je centralistička i odbojna prema svakoj autonomnosti Vojvodine, i tu ne treba imati iluzija.
Koliko su argumentovane teze da asimertično uređenje i postojanje jedne pokrajine šteti razvoju drugih regiona?
– Teze o ravnomernom razvoju u neskladu su sa ekonomskom zakonitošću, odnosno svetskim iskustvima. Nigde nema ravnomernog razvoja. Mogući su pokušaji prevladavanja zaostajanja nekih delova zemlje. Još 60-ih godina govorili su nam da mi Vojvođani ne treba da se bunimo zbog toga što i Vojvodina zaostaje, jer mi imamo a drugi nemaju. Sad se to na drugačiji način saopštava frazama o ravnomernom razvoju, jer će regioni poslužiti samo za to da se sredstva prelivaju po volji centralne vlasti. Tragikomično je koliko se u tom pogledu ne razume Evropa, niti to šta znači biti savremena evropska država u okviru EU.
U knjizi koju ste nedavno objavili „Decenija zamora i raskola“, a koja je dugo bila najavljivana, ukazujete i na druge prepreke na putu Srbije ka EU. U kojoj meri su u tom pogledu i po samo društvo opasne tendencije rasta nacionalizma i sve većeg marginalizovanja antifašističke tradicije?
– Knjiga se bavi Jugoslavijom iz severnog rakursa, odnosno iz naših vojvođanskih vizura. Međutim, baveći se uzrocima raspada SFRJ i događajima koji su tome prethodili u osmoj deceniji prošlog veka koji su završili ratovima 90-ih, bavio sam se položajem mog srpskog naroda. Još od kosovskih demonstracija marta 1981. godine u Srbiji jača nacionalizam kao odgovor na albanski na Kosovu, a srpski naconalistički blok već tad se propituje o smislu opstajanja Jugoslavije i srpskog naroda u toj zajednici. Hteo sam na osnovu činjenica da dokažem da je to bila nezaustavljiva tendencija, koju su označavali neki ključni momenti, kao što je Memorandum SANU, Osma sednica, mitingaško leto 1988. godine, miting na Ušću, miitng na Gazimestanu… Sve je to pratilo konstantni rast srpskog naiconalizma pod devizom: „Srbija je postala svesna sebe“. A dalje je išlo poznatim pravcem, po valjda fizičkom zakonu da akciji odgovara reakcija, brzo je bujao nacionalizam u Hrvatskoj i među Muslimanima u BiH. A rasplet je bio katastrofalan po SFRJ, ali najviše po srpski narod, jer je „put ekstremnog nacionalizma završio u gubitničkim ratovima“.
Zbog čega ste uvereni da isti nacionalistički projekat postoji i u današnjoj Srbiji?
– Zato što se bujanje nacionaliznma nije završilo samo na snovima o ujedinjenju svih Srba, već se 80-ih godina desila i rehabilitacija „neevropske prošlosti“ koja traje do danas. To je rehabilitacija kolaboracije sa fašizmom i kvislinškog režima u Srbiji. A i danas smo svedoci pobedničkog hoda restauracije četničke ideologije i svega onog čega se savremena Evropa stidi, dok se Srbija stidi svog antifašizma. I to su bukagije na putu ka EU. Ova knjiga daje pregled događanja 80-ih koji pokazuju gotovo zakonit put sunovrata tog nacionalističkog suludog projekta, a poražavajući je podatak da je Srbija danas definitvno četnička. I ja sam zato pesimista kad je reč o evrointegracijama Srbije, ma kako se vladajuća kaolicij za to deklarisala. Vladajuća politčka misao u Srbiji danas je pročetnička i velikosrpska i nad tim treba da budemo veoma zabrinuti.