Skip to main content

BORIS VARGA: Ukrajinci više ne slušaju Bregu

Autori 30. jun 2022.
3 min čitanja

Umetnicima državnih projekata svakako su draža milijun rubalja široka prostranstva

Ukrajina je bila oduševljena Srbijom i Jugoslavijom, njenom kulturom, književnošću, muzikom i filmom. Ali i hrabrošću srpske omladine u borbi protiv diktatora Slobodana Miloševića. U to sam lično mogao da se uverim studirajući tamo u prvoj deceniji nezavisnosti Ukrajine. Iako su Ukrajinci, zbog vlastitog lošeg iskustva sa SSSR-om, imali rezervu prema saveznim državama i bratstvu-jedinstvu, SFRJ je za njih bila Zapad, socijalistička sloboda i antisovjetski informbiro. Ovi stavovi su se vremenom potpuno promenili.

Dok su početkom devedesetih savremeni ukrajinski jezik i literatura bili još nalik disidentskim umetničkim klubovima na zapadnoj Ukrajini, posebno u Lavovu i Ivano-Frankivsku, nakon Kusturicinog „Podzemlja“ sa nestrpljenjem se čekalo na svaki njegov novi film. On je već tada, kako kaže Abdulah Sidran, bio „zamenjen dvojnikom“ antipodom Nemanjom Kusturicom. U Ukrajini invaziju telokradica kod jednog dela (post)modernih srpskih kreativaca tada nisu ni slutili. Knjige Milorada Pavića bile su prevođene i prosto obožavane.

Kasete i diskovi Gorana Bregovića bili su totalni hit, sa potpunom svešću da je u pitanju spoj tradicije, sa akcentom na trubačima, i pop muzike. „Mesečinu“ su znali napamet. Film „Podzemlje“ je među mlađom generacijom saosećajno doživljen kao zajednička katastrofa posledica diktature i jednoumlja. Muzički projekat Gorana Bregovića i Kaje na poljskom jeziku, koji znaju i govore u Ukrajini, još više je Balkan i Srbiju približio Ukrajini.

Iako se znalo da je iz Beograda pokrenuta agresija na Hrvatsku, BiH, a kasnije tenkovi i na građane Srbije albanske nacionalnosti, u Ukrajini je vladalo ubeđenje da nije u pitanju velikosrpska ideja na koju su poznavaoci prilika upozoravali, već da je glavni problem lična diktatura Slobodana Milošvića. I tu su se studenti i ukrajinska omladina identifikovali sa srpskim Otporom, a pre toga su bili oduševljeni Protestnim šetnjama 1996/97, za koje, zbog sovjetskih trauma, tada još nisu sami imali hrabrosti.

Posebno nakon ulične „Petooktobarske revolucije“, Otpor ne samo da je postao uzor ukrajinskim studentima i opoziciji, već su otporaši, poput Stanka Lazendića i Aleksandra Marića, bili instruktori njihovim pobunjenim pokretima. Nakon što su Kučmine tajne službe srpske državljane deportovale iz Ukrajine i zabranile im ulazak u zemlju, Milošu Milenkoviću groteskno na hijadu godina, treninzi ukrajinskih otporaša nastavljeni su u Novom Sadu. Stisnuta pesnica postala je zaštitni znak i mladih Ukrajinaca, a rezultat je bila „Naradnžasta revolucija“ krajem 2004. godine, kada je na sličan način kao Milošević pao i ukrajinski diktator Leonid Kučma.

Međutim, nakon „Revolucije na Majdanu“ 2014, iz Srbije se sasvim drugačije gledalo na Ukrajinu. Od „Narandžaste revolucije“ mnoge stvari su se promenile i u Kijevu, a Ukrajina je počela da se okreće prema NATO-u i EU. Za to vreme Kosovo je proglasilo nezavisnost, a Srbija se počela približavati Rusiji. Podjednako na desnici i levici, dominantni narativ u Srbiji o „Revoluciji na Majdanu“ bio je da su je izveli ukrajinski ultradesničari i neonacisti, što je u stvario bio diskurs Kremlja. U Srbiji je Evromajdan generalno izjednačen sa sumnjom u ukrajinski istorijski revizionizam.

Usledio je niz razočarenja i sa ukrajinske strane. Goran Bregović je na godišnjicu ruske aneksije Krima održao koncert u Sevastopolju, a u medijima je veličao Rusiju i njenu ratnu politiku. Odmah su otkazana četiri Bregovićeva koncerta u Ukrajini, gde je inače često gostovao, i to u Kijevu, Harkovu, Zaporižju i Dnjipropetrovsku. Na Bregovićev odnos prema aneksiji Krima odregovali su i u Poljskoj, pa je otkazan njegov koncert i na festivalu „Life Festival Oswiecim“.

I Kusturicinom „The No Smoking Orchestra“ otkazan je koncert u Kijevu, zbog sličnih simpatija prema Putinovoj Rusiji i izjavama na račun podrške ruskoj aneksiji Krima i rata u Donbasu. Taj bend je takođe nastupio na aneksiranom ukrajinskom poluostrvu, a Kusturica je svega tri dana pred punu agresiju na Ukrajinu ove godine prihvatio ponudu ministra odbrane Rusije Sergeja Šojgua da bude glavni režiser Centralnog akademskog teatra ruske armije.

Ukrajina ni danas ne može shvatiti nivo okorele rusofilije koja se uselila u frustracije srpskog društva, nastalih iz prividno poraženog nacionalizma u ratovima devedesetih.

Umetnicima državnih projekata svakako su draža milijun rubalja široka prostranstva, od neke tamo evropske Ukrajine koja je u startu osuđena na propast.

Sudeći iz napisa u medijima, ukrajinski pisci dugo nisu mogli da zamisle da je pogled Kusturice na Ukrajinu tipično proruski i ciničan. Uostalom, kao što pojedini mladi ukrajinski intelektualci danas na barikadama braneći svoje gradove ne mogu da zamisle oholost devedesetih Mome Kapora prema rušenju do temelja baroknog Vukovara.

Na isti način je razaran Mariupolj, ili Severodonjeck.

Ipak, ruska agresija posle 24. februara stvorila je novi talas empatije liberalne i leve Srbije prema Ukrajini, a interakcija se i pre odigravala između pojedinaca i organizacija na neformalnom nivou.

U najdramatičnijim momentima, ulogu srpske političke i kulturne diplomatije preuzeli su Udruženje Krokodil i Vladimir Arsenijević. Oni su uz veliku pažnju medija početkom juna isporučili humanitarnu pomoć Harkovu. Od pisaca, prevodilaca i novinara promoteri srpske i kulture sa BHSC-jugoslovenskog prostora u Ukrajini su Alla Tatarenko, Andrij Ljupka, Dejan Ajdačić, Katerina Kalitko, Olena Koncevič, a u Srbiji ukrajinske – Vladimir Arsenijević, Mihal Ramač, Ljudmila Popović, Milena Ivanović, Nikola Šanta.

(Autonomija)