Većina mojih prijatelja 90-ih je iz Srbije od rata bežala na Zapad. Nas nekolicina – na istok. Ukrajina je bila moj egzil, ali i izbor. Mnogo sam u detinjstvu slušao o zemlji svojih predaka, epske priče o slavnoj Kijevskoj Rusi, Ševčenku, Karpatima.

Ipak delili su nas vekovi i Gvozdena zavesa Hladnog rata. U Jugoslaviji ništa nismo znali o tome kako žive u Ukrajini. Pod budnim okom UDBA-e i KGB-a gostovali su razni ansambli i razmenjivale se delegacije kulturno-umetničkih društava.

Dok sam čekao voz za Lavov, satima sam posmatrao ogromni mural na železničkoj stanici u Čopu na kom je u sovjetskom stilu nacrtana ruka ženščine, kao noga konja kog je jahala. Disproporcije su se videle na svakom koraku. Ogromna prostranstva, černozem i prirodna bogatstva, dok su ljudi bili dovedeni do potpunog siromaštva.

Primili su nas kao studente i dali stipendije kakve su imala i njhova deca. Pridobili su nas svojom skromnošću i dobrotom. U prvim godinama nezavisnosti zajedno smo stajali u dugim redovima za hleb i kobasice. Na svakom koraku bio je „sovok“, izraz za trule ostatke zatucanog kolektiviteta Staljinove imperije koja je krvavo gledala prema Zapadu, dok joj je narod bio čelom savijen do zemlje.

Ukrajina je ipak bila nešto drugo. Kroz istoriju podeljena među carstvima, imperijama, ideologijama, verama. Tu je raslo jedno drugo društvo, na koje je Moskva uvek gledala držeći bodež iza leđa. Društvo koje je dovoljno raznoliko i protivrečno čudom opstalo i držalo se do XX veka kada su i zaokružene granice savremene Ukrajine.

Kao detetu, nikad mi nije bilo jasno ko su bili Rusiči, ko Rusi, ko Rusini, Malorusi, a ko Belorusi. I kako sad Ukrajinci? Tek 24. februara 2022. godine kada je Putin otpočeo totalni pohod za uništenje Ukrajine i njenog „lažnog naroda“, video sam da i drugima to nije baš najjasnije.

Transformacije država i naroda evolutivni je proces, posebno vidljiv u istočnoj Evropi. Moj otac se zbunio 1991. kada je rekao da će nakon raspada SFRJ da se izjašnjava kao Rusin, a ja sam mu na to odgovorio da ću biti – Jugosloven. Tako me je vaspitao.

Ma koliko zvučalo neobično, raznolika i protivrečna Ukrajina me je od samog starta podsećala na jugoslovensko društvo. Građanski duh teško može da zaživi u slabim institucionalnim državama, ali može da se razvije specifičan interkulturalni, baziran na suživotu regionalnih heterogenih zajednica.

Zato je Putin krenuo u genocid i uništenje Ukrajine, sledeći stope Staljinovog organizovanog Gladomora i miliona mrtvih 30-tih godina prošlog veka. Tamo neka vojna „Krajina“ moskovske imperije da se usudi da ima svoj jezik, literaturu, kulturu, državu i još da pregovara sa Zapadom za članstvo u EU…

Upravo takva Ukrajina me je privukla, jer je bila u stanju da održi sve te razlike. Poslednja inkluzivnost su krimski Tatari nakon aneksije Krima. Oni su od 2014. deo političke nacije Ukrajine.

Tokom poslednje tri decenije često su ukrajinsko društvo, zajednice i volonteri bili jači od samih državnih kabineta. To se videlo u tri revolucije – 1990. studentskom „protestu na granitu“, 2004. „narandžastoj revoluciji“ i 2014. „Revoluciji dostojanstva“ na Majdanu i u dva poslednja rata sa Rusijom.

Svaka revolucija, svaki napad iz Kremlja, svako ranjavnje i krvarenje Ukrajine samo nas je zbližavalo. Tokom studija, prijatelji su mi govorili – Moskva želi da nas uništi. Tek nakon genocida u Srebrenici sam to ozbiljno shvatio.

Ono što može da plaši u vezi Ukrajine nije Rusija, već unutrašnja transformacija (post)konfliktnog društva kroz uspon nacionalizma, uniformisanje, korupciju, centralizam, retajkunizaciju…

Najrazornija agresija u Evropi od Drugog svetskog rata već petu godinu bukti i svakodnevno odnosi živote. Stotine hiljada mrtvih sa obe strane, milion ranjenih i osakaćenih. Razorena infrastruktura, sravnani sa zemljom gradovi.

Samo tokom leta 2026. godine Rusija je u Ukrajini ciljano uništila skladišta sa oko 13 miliona knjiga – gotovo trećinu godišnjeg tiraža knjiga i brošura. Balistika i digitalni ratovi deo su naše opšte realnosti. Srednjevekovni ideali protiv veštačke inteligencije.

Ukrajina ne samo da svojom krvlju brani Evropu i demokratske vrednosti, već se tamo ponovo epski lomi sudbina budućeg uređenja sveta. Pobediće život, pobediće sloboda i demokratija – na mnogaja leta Ukrajino!

(Autonomija)