Uniformisani u partijskim majicma, umorni ljudi, radnici vidno bezvoljni i uplašeni. Transparenti koji pokorno prate svog komesara sa spiskom i zauzimaju planiranu poziciju u masi. Nakon mitinga svima sendvič, nekom dnevnica, na ulicama smeće, u duši poniženje sve do kuće odakle su statisti dovezeni u veći ili glavni grad. Pojedini mitinzi su sa rakijom i prazničnim javašlukom koje ispunjava srce svakog sirovog nacionaliste. To su režimski mitinzi koji se u Srbiji organizuju tri i po decenije od Gazimestana i „događanja naroda“, pa sve do Vučićevog mitinga nade.

Mladi, urbani ljudi, hrabrih pogleda i prkosne hrabrosti. Svesni posledica režimske surovosti, energično neustrašivo šetaju i traže više slobode, pravedniji sistem. Oluja, niti kiša im ne može ništa. Obično su vedri i veseli, osim kada žale za žrtvama maskra – takvi su antidiktatorski protesti u Srbiji od studentskih martovskih 1991, protestnih šetnji 1996/97, „5. oktobra“ 2000, pa sve do više protesta protiv nasilja Vučićevog režima.

Iako se termin „obojene“ ili „šarene revolucije“ često pojavljuje u regionalnim medijima, malo je onih koji znaju da su one nastale upravo u Beogradu. Revolucija „5. oktobra“ 2000. godine bila je prva „obojena revolucija“ (eng. color revolution/electoral revolution) koja je pokrenula domino efekat sličnih nenasilnih revolucija na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza i sve do danas postavila standard obaranja postkomunističkih diktatora od Balkana i Kavkaza, pa sve do Centralne Azije.

U „obojenim revolucijama“ osim Slobodana Miloševića, nenasilno su pali Eduard Ševarndze u gruzijskoj „revoluciji ruža“ 2003, Leonid Kučma u ukrajinskoj „narandžastoj revoluciji“ 2004. i Askar Akajev u kirgiskoj „revoluciji lala“ 2005. godine. „Revolucija na Majdanu“ 2014. u Kijevu bila je boje krvi…

Od tada, „obojene revolucije“ noćna su mora za sve diktatore u orbiti Moskve i Pekinga, a zajednička borba protiv njih visoko je na agendi saradnje između tih autoritarnih država. Si Đinping je u svojoj prvoj inostranoj poseti nakon pandemije, na samitu Šangajske organizacije za saradnju prošle godine u septembru u Uzbekistanu, izjavio da je svet zbog rata u Ukrajini ušao u novu fazu i da azijski lideri i Putin ne smeju dozvoliti Zapadu, a posebno SAD, da na njihova društva šire „obojene revolucije“.

I na susretu Vladimira Putina i Si Đinpinga u Moskvi ove godine među glavnim temama ključnih lidera autoritarnog sveta ponovo su bile „obojene revolucije“, a borba protiv njih stavljena je na nivo borbe protiv Islamskog pokreta „istočnog Turkestana“, kog Peking smatra terorističkim.

Mnogi bi pitali šta je toliko strašno u toj „boji“ ili „šarenilu revolucija“? Zašto one toliko plaše najopasnije i najnaoružanije ljude na svetu? Reč je o uglavnom nenasilnim masovnim prodemokratskim protestima, na kojima se traže slobodni izbori. Ma koliko bili razočarani u zabludu Fukujaminog „kraja istorije“ i završetku svih diktatura, kraj Hladnog rata ipak je u svetu doneo svest o tome da svaka vlast u XXI veku mora da ima podršku građana.

Teoretski, nemoguće je dugoročno držati milione u radnom logoru i strahu, a videli smo da su preskupi i društveni ugovori sa diktatorima krvnicima. Vlast može da obezbedi politiku bez naroda, ali će diktator samo jednog dana početi da mu vraća vlastitu decu u mrtvačkim sanducima, poput Putina sa ukrajinskog ratišta.

Svi ljudi na kugli zemaljskoj već se rađaju svesni da imaju pravo glasa i pravo na dostojanstveni život. Upravo to svakom od pomenutih lidera, koji uglavnom žive u prošlosti, smeta. Mustra za nenasilne, mirne revolucije i zaštitu svoga političkog „ja“ stvorena je 2000. godine u Srbiji i Beogradu, o čemu su napisane brojne studije.

Pretvaranje Srbije u rusku guberniju bila je osveta despotskog sveta Zapadu, zato što je on taj model rušenja diktatura uspeo da zaseje sve do Centralne Azije. Pustiti da proključa seme demoratije u Biškeku, u Kirgistanu, na granicama sa Rusijom i Kinom bio je veliki izazov. U kraju koji se smatra svojinom imperatora, careva, kanova i večitih gospodara života i smrti.

Druga je stvar dvoličnost i nedoslednost Zapada, jer srušiti diktatora bez dalje izgradnje demokratskih institucija je davanje krila, bez neba. I ovo se ne tiče samo dalekih stepa i pustinja. Nedavno iskovan pojam „stabilokratija“, kao zamena za slabu demokratiju, takođe je zapadni patent stvoren u Srbiji.

Zato je Vučićeva Srbija važana koaliciji vodećih svetskih mračnih sila u borbi protiv demokratije, Zapada i „obojenih revolucija“. Uspešna kontrarevolucija i trojanski konj na putu u EU. Uoči ratu u Ukrajini, Rusija i Srbija su u najstrožoj tajnosti formirale Radnu grupu za borbu protiv „obojenih revolucija“, za vreme susreta u Moskvi Aleksandra Vulina i Nikolaja Patruševa.

Na žalost, u Srbiji pojam „obojenih revolucija“ više se ne asocira sa „petooktobarskom revolucijom“ i rušenjem balkanskog kasapina. Razlog tome je povratak na vlast poraženih u tom svrgavanju političkih snaga i temeljnom revanšističkom diskreditacijom svih tih događaja. Za taj kambek velikim delom odgovorne su postDOS-ovske vlasti, koje nisu raskinule sa velikosrpskom politikom.

Umesto da se 5. oktobar obeležava kao značajan datum za državu Srbiju, a bivši Otporaši koji su u svojoj državi i republikama bivšeg SSSR-a (Ukrajini, Gruziji, Moldaviji, Rusiji i Belorusiji) pomagali u stvaranju slobode i demokratije, da se slave kao nekada mladi heroji, oni se nazivaju janičarima globalizma, stranim plaćenicima i špijunima CIA-e.

Svakako da nikada nije kasno za popravni. Protest „Srbija protiv nasilja“ jedan je od mnogih takvih protesta u poslednjoj deceniji, koji bi trebao da vrati boju i osmeh u naše živote i veru u građanske slobode. Kao šarenilo kišobrana na prošlom protestu, da pokaže snagu društva da može da se izbori ne samo sa nasiljem, već i sa vlastitim despotskim unutrašnjim potencijalima na koje toliko računaju lideri neslobodnog sveta.

(Autonomija)

Tekst je deo projekta “Analiza antizapadnih narativa u Srbiji” koji sprovode Nezavisno društvo novinara Vojvodine i portal Autonomija. Projekat je podržala Ambasada SAD u Srbiji.