Odlazak Đorđa Balaševića napravio je veliku prazninu u popularnoj kulturi, ali je istovremeno mnogima ispunio srca pozitivnim kolektivnim emocijama, što u našim društvima nije česta pojava.

Ne samo dirljiva oproštajna okupljanja, već su širom regiona pokrenute razne inicijative da imenom Đorđa Balaševića budu nazvani mostovi, parkovi i ulice. Njegovim likom slikaju se murali. Srbija je zahvaljujući Balaševiću barem na jedan dan u komšiluku postala neko ko je dobar i sasvim drugačiji od onog što jeste, kako je to perfektno složio Lu Rid.

Da li je ikonizovanje poznatog kantautora samo trenutni i pojedinačni sentimentalni izlivi pojedinaca ili su te euforične inicijative kolektivni poziv na jedan novi javni i politički diskurs, retoriku lišenu nepodnošljivog tereta istorije i kontroverznih militantnih ličnosti?

Neko od gore vuče konce

Da je sa nebesa Balašević na nekoliko dana naprednjacima oteo ovozemaljski šou, videlo se pre svega po Aleksandru Vučiću. On nije mahao rukama pred kamerama i, kao obično, svađao se sam sa sobom i sa hiljadu puta slabijom opozicijom ili pojedincima, već je odlučio da na ono što bi se moglo nazvati antipodom njegove politike odgovori – ćutanjem.

Verovatno je to bila najbolja taktika, usklađena sa aktivnostima gradonačelnika Vučevića, jer svaki napad na sakralizovanog Balaševića mogao bi da ih košta i vlastitog rejtinga. Zato su lažne suze potocima lili i zli srpski tabloidi i državotvorni javni servisi.

Spontana okupljanja povodom smrti Panonskog mornara i želja za bezbrižnim i dobrim društvom, sa kakvim se asociraju Đoletove pesme, postalo je bar na tren sve ono što nije naprednjačka svakodnevica napumpana agresivnom retorikom, agonijom i prostaklukom, a sa podrškom izrežiranom ucenjenim statistima, dovezenim bezbrojnim autobusima državnih preduzeća.

Da li je to ćutanje naprednjački strah od potpunog buđenja?

Mogao bi biti, jer u Srbiji već odavno postoji prostor za potpuni raskid sa dominantnom političkom agendom i opcijama, koje su većinom iskorumpirane, pune retoričkih floskula, populizma i nacionalizma. Dokaz toga je politički trik – Ljubiša Beli Preletačević, koji je kao predsednički kandidat prešišao Jeremića, Šešelja, Obradovića…

Srpska opozicija nema ni savest, ni petlju za iskorak iz Vučićeve priče.

Neće tu biti zadovoljni ni vojvođanski autonomaši, jer emocije koje su od gore pokrenute prevazilaze i san o njihovoj otuđenoj idili.

Opasnost od političkog obrta

Osim povremenih protesta koji govore o tome da za nove opcije u Srbiji postoje birači i podrška, uglavnom predstavnika mlađe generacije, za sada ništa ne nagoveštava da će se ubrzo pojaviti neko ko će na iznenađenje svih, kao u Ukrajini Zelenski ili na Kosovu Kurti, u revoltu frustrirane većine oduvati svoje donedavno daleko nadmoćnije protivnike.

Svakako, najveća je opasnost za takva društva da revolucionarni politički obrt preuzmu ne liberali i moderni levičari, već upravo novi populisti ili još tvrđi desničari kao što su Abazovići ili Stanivukovići, koji su u stvari polittehnologija novog vrlog srpskog sveta. Takav nepogodan razvoj scenarija sami projektuju balkanski Vučići i zato (ne)strpljivo ćute.

Razočarani bi mogli ostati i jugonostalgičari jer su i oni prošlost.

A duh vremena govori o tome da bi nove generacije mogle izabrati levičarske milenijalske zen opcije kakva je u apsolutnom političkom usponu u Češkoj – Piratska stranka. Oni su veliki izazov kontroverznom biznismenu Babišu. Pirati su treća stranka u češkom parlamentu, preuzeli su prestonicu Prag još 2018, a po procenama na ovogodišnjim izborima postoje šanse da zauzmu ključno mesto i u izvršnoj vlasti.

Vreme gura čak i nazadni i konzervativni Balkan prema takvim ne nacionalističkim i ne zatucanim konceptima, posebno mlade koji odlaze i vraćaju se u Srbiju. Oni verovatno i nesvesno negde u sebi nose bitaka plan, računali mi na njih ili ne. Jer svet će biti njihov.

(Autonomija, foto: Beta)