Skip to main content

BORIS VARGA: Naprednjačka represija po rusko-beloruskom receptu

Autonomija 08. dec 2021.
3 min čitanja

Policija od rane zore pred vratima građanskih aktivista i novinara. Kafkijanske prekršajne prijave novinarima i civilnom sektoru, pozivi policije građanima da ne izlaze na proteste. Ne, to nisu slike podmuklih represija iz vremena Sovjetskog Saveza, niti moderne Putinove i Lukašenkove metode zastrašivanja novinara i nevladinih organizacija. To je Srbija od pre nekoliko dana, u pokušaju da postane bratska gubernija.

Policajci pobegli glavom bez obzira

Ako smo preskočili ove vesti smatrajući ih nekim očajničkim ispadima naprednjačkog režima, vratimo se nazad. Građani Srbije zabeležili su mobilnim telefonima i objavili na društvenim mrežama veliki broj poseta predstavnika Ministarstva unutrašnjih poslova od Jagodine, Požarevca, Užica do Vranja, koji su pokušali da zaplaše osobe koje su preko društvenih mreža pozivali na proteste i blokadu puteva.

Aktivisti Građanske akcije Pančevo i saradnici portala “Pančevo siti” Ljiljana i Branislav Spasić dobili su na kućnu adresu prekršajne prijave, sa njihovim uredno unetim podacima, zbog toga što su bili na mestu gde se održavala blokada puta u tom gradu, iako ih tada niko nije legitimisao.

Vrh čekističke tragikomedije bio je pokušaj legitimisanja i hapšenja režisera Gorana Markovića. Njega su nakon blokade pratili policajci muškarac i žena. Kada su procenili da su sami, na brzinu su mu pokazali značku i tražili ličnu kartu navodeći razlog „nedolično ponašanje hodanja mostom“. Kada su se pojavili ljudi koji su to snimali sa telefonima, prema rečima Markovića, policajci su se okrenuli i pobegli glavom bez obzira.

Sprečavanje novog „Petog oktobra“

Ako sve ovo liči na loše izrežirani film, ozbiljan razlog za brigu ipak jeste organizovanje zajedničke borbe Srbije i Rusije protiv narodnih pobuna poznatih kao „obojene revolucije“, što je bila tema sastanka početkom decembra u Moskvi ministra Vulina i sekretara Saveta bezbednosti Ruske Federacije Patruševa.

U srpske medije pojam „obojene revolucije“ stigao je iz Rusije i koristi se veoma apstraktno, a u stvari radi se o konkretnom dezavuisanju „petooktobarske revolucije“ i njenog legata, kao i pripremi preventivnih mera da se takve revolucije ubuduće spreče. Inače, u talasu tih mirnih „obojenih“ pobuna na postsocijalističkom prostranstvu za nekoliko godina srušeno je više autokrata, a poslednja revolucija je bila na Majdanu u Ukrajini 2014. godine.

Rusija i Belorusija su strategiju oko borbe sa protestima odavno uskladile i već po njoj deluju. Najpoznatiji su u Rusiji ritualni maratonski krivični procesi protiv učesnika serije demonstacija na trgu Bolotnaja od 2011. do 2013. godine protiv falisfikacija i manipulacija na izborima.

Daleko je gora situacija u Belorusiji, gde su opozicionari i nezavisni novinari oduvek bili na meti. Najgora represija u Evropi traje od protesta protiv falsifikacije beloruskih predsedničkih izbora u leto 2020, gde su demonstranti bili nadomak da svrgnu večitog Lukašenka. Od tada je uhapšeno na hiljade opozicionara, građanskih aktivista i novinara, u beloruskim zatvorima je i dalje oko 800 političkih zatvorenika, a hiljade je napustilo zemlju.

Ilija Čvorović je ponovo u modi

Za razliku od „Petog oktobra“ koji je bio izvozni brend Srbije i Otpora, batinaši su panslavenski politički patent. Uz prorežimske ekstremističke organizacije, u Rusiji postoje i batinaši koji za sitne ustupke biju demonstrante i novinare. U Ukrajini pre Majdana to su bile grupe omladinaca univerzalno kostimisanih u trenerkama, sa kapuljačama i šipkama. Popularno nazvani – tituški. I njih su ukrajinski demonstranti oduvali, kao što su prošlih vikenda u Šapcu i Novom Sadu demonstranti oterali državne batinaše.

U Rusiji su ponovo na snazi potkazivanja, hapšenja, spiskovi i sudovi. Zbog lajkovanja i šerovanja može se lako završiti – u gulagu. To su omogućile izmene Krivičnog zakonika Ruske Federacije iz 2014, koje se odnose na aktivizam na internetu. Zato je u Srbiji opravdano pitati se da li su elastično formulisane aktualne izmene Krivičnog zakonika, koje mogu lako da se od zaštite novinara pretvore u potencijalnu alatku za njihov progon, deo strategije protiv „obojenih revolucija“ i svake kritičke misli? Ili kakva je uloga uvođenja od strane MUP-a broja telefona za prijavu blokada puteva tokom protesta? Da li to Ilija Čvorović treba da nadoknadi sve ono što je propustio od 1948?

Srbija nema kapacitet za teror

Srbija nije Rusija, a Vučić nije Putin. Mala država u sferi geopolitičkih i ekonomskih interesa EU, okružena članicama NATO ne može da organizuje trajni i neobuzdani progon pobunjenih građana kako to radi Vladimir Vladimirovič ili baćuška Lukašenko. Neodlučni pokušaj da se ulije strah u kosti demonstrantima i nezavisnim medijima, pa policija koja posle sama u strahu beži od onih koje je htela privesti svedoči o tome da u Srbiji nema kapaciteta i odlučnosti da država posegne za merama žestokog terora.

Što ne znači da neće pokušati. I upravo zastrašivanja, pretnje i etapna represija nad neistomišljenicima po rusko-beloruskom recpetu primenjivaće se dok ne naiđe na otpor i osude unutra države i spolja, sa Zapada. Jer, Srbija nije ni Turska, NATO ograda na istoku, da se Vučiću tolerišu masovna hapšenja zbog najava izmišljenih atentata u državotvornim tabloidima.

Ministarstva sile pamte „Peti oktobar“ i kravave planove Miloševića da se na demonstrante u Beogradu sa helikoptera baci suzavac, pošalju tenkovi i JSO. Sve su vođe tada otkazali poslušnost i otkazaće je ponovo. Zato su na poslednjim protestima sitni kriminalci, huligani i batinaši ispali možda i najodanija pretorijanska garda bivših radikala i Vučićevog najužeg okruženja. Iako događaji mogu postati dramatičniji, onom ko je na društvenim mrežama pratio kako begaju provokatori, poruka je jasna: Nema tih para i plaćenih huligana koji mogu slomiti demonstrante koji brane vlastitu slobodu.

(Autonomija, foto: Beta)