U prostoru Gradske čitaonice nedavno je održana promocija monografije profesora Slobodana Bjelice „Sporovi oko autonomije Vojvodine – 1974-1988“, koja predstavlja nastavak njegove prve knjige pod istim naslovom ali za period 1961-1974. Radi se višedecenijskom trajanju osporavanju bilo kog oblika samostalnog postojanja Vojvodine od strane srpskog republičkog rukovodstva, s obzirom da Srbija nikada nije pristajala na decentralizaciju države – od samog njenog ustrojstva 1918, pa do danas.

Uzroci tome mogu se tražiti u samom nastanku Srbije kao moderne države u XIX veku, koja je u samom startu odbacila liberalnu fazu u razvoju države (i u političkom i u ekonomskom smislu), tako da nikada nije dozvolila „duh preduzetništva“ – odnosno da neko može mimo znanja i odobrenja najviših državnih vlasti pokazati „privatnu inicijativu“. Otuda ona insistira na unitarizmu i centralizmu – pokazujući malo razumevanja za „istorijske individualitete“ drugih naroda u zajedničkoj državi.

Osporavanje se nije u tolikoj meri odnosilo na zakonodavnu legislativu, postojanje pokrajinskih institucija, kulturu i obrazovanje, koliko na „samostalnost u odlučivanju“ – i to pre svega u privredi i finansijama.
Zapravo, kako je savezna država (SFRJ) svojim ustavnim amandmanima iz 1968-71 na Ustav iz 1963, pa do usvajanja novog Ustava iz 1974. davala sve veća ovlašćenja autonomnim pokrajinama, tako su i osporavanja istih od strane „matice“ dobijala na intenzitetu. Ove odluke su u određenim političkim i akademskim krugovima u Beogradu smatrane protivnim interesima Republike Srbije. Otuda je od 8 konstitutivnih članica federacije, jedino „Uža Srbija“ bila nezadovoljna Ustavom iz 1974, dok su sve ostale članice bile zadovoljne… i tu nastaje raskol koji će dovesti na kraju i do raspada SFRJ.

Suština autonomije s vojvođanskog aspekta ogleda se u samostalnosti u odlučivanju ostvarenim dohotkom, u formiranju pokrajinskih fondova, gde novac poreskih obveznika ostaje u pokrajinskim institucijama. Stanje vojvođanskog penzionog, zdravstvenog i razvojnog fonda, kao i naplata od tv-pretplate, struje i drugih obaveza, bila je duplo veća nego u „Užoj Srbiji“ (iako je Vojvodina populaciono bila trostruko manja), što izaziva gotovo „patološku zavist“. Otuda Ivan Stambolić izražava negodovanje, smatrajući da su „pokrajine odgovorne ne samo za razvoj pojedinih delova republike (misleći pri tome upravo na njih same), nego i za republiku u celini“.

Kako je pokušaj redefinisanja ustavnog položaja autonomnih pokrajina sa „Plavom knjigom“ propao, usledio je revanšizam „Uže Srbije“. On se ogleda uslovljavanjem distribucije električne energije, naplatom usluga za korišćenje tv-predajnika na Crvenom čotu i drugim brojni restrikcijama – iako Vojvodina sve svoje obaveze redovno izmiruje. Osim toga, zabranjeno je bilo i svršenim srednjoškolcima iz pokrajine da se upisuju na fakultete u republici. Ne bez razloga je tadašnji predsednik pokrajinske vlade Nikola Kmezić postavio pitanje: „Ko se odvaja – autonomna pokrajina od republike ili republika od autonomne pokrajine?“.

Kao „odgovor“ na takvu politiku Beograda, raspisuje se 1977. Zajam za električnu energiju i gradi se tv-predajnik na Iriškom vencu – kako Srbija ne bi više mogla da ucenjuje Vojvodinu… Kako je konstatovao Kmezić: „Privreda je ojačala… lepše se živi“.

Spoljni dug Vojvodine 1980. godine iznosi 5% ukupnog spoljnjeg duga SFRJ… Poređenja radi u odnosu na „Užu Srbiju“: dug željezare Smederevo bio veći od ukupnog spoljneg duga celokupne privrede u Vojvodini… Dohodak po glavi stanovnika dostigao je evropski prosek od 3000 $… Na ove činjenice Beograd je reagovao da su rezultat promena agrarne politike u zemlji, a ne promena političkog položaja autonomne pokrajine!
Međutim, 1981. izbijaju nemiri u SAP Kosovo i Metohiji, koji će biti iskorišćeni da se preispita ustavni položaj pre svega Vojvodine. Zahtev za „Kosovo republika“ srpsko političko rukovodstvo na čelu sa Ivanom Stambolićem dovodi u vezu sa „etatističkim autonomaštvom Vojvođana“, premda rukovodstvo APV nikada nije ispoljavalo separatističke težnje. Tako je stvorena „kafkijanska“ atmosfera (na osnovu izmišljenih optužbi treba dokazati da si nevin) – trebalo se braniti od nečega što nikada nisi ni pokušao da uradiš, a kamoli uradio…

Da paradoks bude veći, rukovodstvo Republike Srbije zahteva od političkog rukovodstva Vojvodine da njihove međusobne političke sporove ne iznose u jevnosti (odnosno da se o njima ne obaveštavaju savezni organi CKSKJ i Predsedništvo SFRJ). Međutim, već od 1985. sporovi oko autonomije dobijaju i jugoslovensku dimenziju… ali ne zadugo, jer CKSKJ donosi odluku da SK Srbije funkcioniše kao jedinstvena celina… Zapravo, postaje jasno da se „savezni“ organi neće mešati u unutar republička pitanja. Tako već na X Kongresu SKS (maj 1986), gde dolazi do tzv. „generacijske smene“ političkog rukovodstva, pitanje ustavnog položaja autonomnih pokrajina postaje „srpsko pitanje“, a ne jugoslovensko. Nakon toga se Vojvodina (poput Kosova) označava kao područje gde su nestabilni međunacionalni odnosi(?)
Slede „Memurandum“ SANU, VIII sednica CKSKS, mitinzi istine…

Gotovo paradoksalno zvuči, ali instruisani mitingaši zameraju političkom rukovodstvu Vojvodine – što se u Vojvodini bolje živi nakon 1974. dok se na Kosovu bore za elementarnu egzistenciju… I umesto da se radilo na kompromisnom rešenju, javljaju se pojedini direktori u velikim sistemima poput „Juagoalata“, Autokaroserije, Novotransa, Novkabela i drugi koji izvode radnike na ulicu, zahtevajući smenu pokrajinskog rukovodstva. Zabeležena je izjava direktora „Jugoalata“ Đorđa Šćepančevića: „Gde mi uđemo, oni su pali!“. Tako se i dogodio 5.oktobar 1988. Epilog je poznat…

Na kraju želim odati veliko priznanje kolegi Bjelici, za obe knjige na temu „Sporova oko autonomije Vojvodine“, koji je uložio mnogo truda, rada i vremena čitajući i selektujući istorijsku građu, neretko ispunjenom frazeološkim rečnikom komunističke provenijencije. Zasigurno da će njegove knjige poslužiti kao osnovni izvor svim budućim istraživačima koji će se baviti analizom ovog perioda u našoj istoriji.

Prikaz knjige Slobodana Bjelice „Sporovi oko autonomije Vojvodine 1974-1988“, Sl.glasnik: Beograd 2021.

Autor je redovni profesor na Fakultetu za pravne i poslovne studije u Novom Sadu.

(Autonomija, foto: Imre Szabó)