Skip to main content

BOJAN TONČIĆ: Srbija i pravda za njene žrtve – Prilozi za anatomiju pravosudnog beščašća

Stav 19. jun 2022.
5 min čitanja

Srbija će morati da se opredeli za civilizaciju ili protiv nje; ta je odluka prepuštena razumu njenih visokih zvaničnika, pre svih šefa države Aleksandra Vučića, a živalj ovdašnji odavno se većinski opredelio za podršku okrutnom moćniku slovenskih, bratskih korena. Ultimativni zahtev o kojem smo saznali iz neozvaničenog dokumenta Evropskog parlamenta upitne je moralne vrednosti, budući da država Srbija nije ispunila ključne uslove ni za to da joj se omogući pogled ka Briselu, pre svega u realizaciji pregovaračkog poglavlja 23 u pristupnim pregovorima sa Evropskom unijom. Reč je o vladavini prava, pre svega o podizanju optužnica i sudskim postupcima osumnjičenima za ratne zločine.

Tužilaštvo za ratne zločine Srbije već 19 godina uspešno realizuje nezvaničnu strategiju šmiranja postupaka protiv počinilaca ratnih zločina; nema oficira sa visokim činovima među optuženima, podiže se katastrofalno mali broj optužnica, postupci su dugi i po nekoliko godina, umiru svedoci, žrtve, počinioci. Za to se, eto, nije pretilo iz Evrope, preciznije, uvek je bila posredi nekakva kalkulacija, pa bi se, onako diplomatski, saopštilo apsolutnim ignorantima da, eto, nije to lepo.

Katastrofalan je odnos Srbije prema ključnoj činjenici koja je odredila njenu noviju istoriju, a navodni evropski ultimatum otvara nove nedoumice i budi strahovanje od produženja državnog posla koji je Evropa, iz raznolikih interesa, previđala – dugotrajnog perioda prikrivanja kreatora, organizatora i počinilaca genocida, masovnih ubistava i zločina protiv čovečnosti. Posla koji će, eto, zbog sankcija, ostati nesankcionisan.

Dok će Srbijom šetati ugledni političari, biznismeni, oficiri, rentijeri, savetnici krvavih ruku.

Količina zlikovaca po metru kvadratnom u Srbiji, pak, nije evropska briga; čerčilovski rečeno: neće Evropljani u njoj živeti.

Diletantsko pozorište krpenih lutaka

A Srbija ne zna, ili je ne zanima, to da je od formiranja Tužilaštva za ratne zločine 2003. podignuto samo 90 optužnica protiv ukupno 212 lica; osuđeno je 88 osoba, a oslobođene su 54. U 2021. godini Tužilaštvo je podiglo samo tri svoje optužnice, navodi se u izveštaju Fonda za humanitarno pravo o suđenjima u prošloj godini. Sada Tužilaštvo ima 12 zamenika i jednog glavnog tužioca, a Fond konstatuje da je i ranijih godina bilo manje optužnica nego tužilaca – u 2019. i 2020. po sedam.

Tužilaštvo je objavilo da se u predistražnoj fazi nalazi 1.731 predmet, što znači da bi u narednih 100 godina, ako se nastavi ovakvim tempom podizanja optužnica, moglo biti suđeno po polovini tih predmeta, ukoliko postanu optužnice. Izostaju, kao i dosad, optužnice protiv visokorangiranih oficira vojske i policije, čime je Tužilaštvo dosledno u realizaciji nezvanične, ali tako prozirne, strategije koja se temelji na tvrdnji Slobodana Miloševića iz vremena agresije na Bosnu i Hercegovinu da Srbija nije u ratu. Suštinski, Srbija ima neko tužilaštvo, ali ne znači da priznaje činjenicu da rata jeste bilo. A nekamoli i to da je bila agresor i da sada skriva ili glorifikuje zločince.

“Od 2016. do 2021. podignuto je 38 optužnica, 11 samostalno, a u 27 slučajeva reč je o slučajevima koje je, kao gotov proizvod, ustupilo Tužilaštvo Bosne i Hercegovine. Dakle, više od dve trećine. Bez njih, ne znam šta bi naše tužilaštvo uopšte i radilo. A materijala ima, Fond je 2016. podneo prvu, a 2019. drugu krivičnu prijavu protiv Dušana Lončara, bivšeg komandanta Druge proleterske gardijske motorizovane brigade Jugoslovenske narodne armije, zbog ratnih zločina protiv civilnog stanovništva u selima Lovas i Bogdanovci. Tužilaštvo po tim prijavama nije postupilo, kao ni po prijavi protiv Svetozara Andrića, bivšeg komandanta Birčanske brigade”, istakla je na predstavljanju izveštaja Marina Kljajić, pravna analitičarka Fonda za humanitarno pravo.

Meštani Tovarnika optužuju generala Lončara da je bio komandno odgovoran za postupke rezervista iz Valjeva, miliciju SAO Krajine i Teritorijalnu odbranu Tovarnika koji su u tom mestu počinili stravične zločine, silovanje, paljenje kuća i ubili 75 osoba. Nije sprečio zločine, nije kaznio počinioce.

Svetozar Andrić je, pak, realizator proterivanja bošnjačkog stanovništva iz Vlasenice (iz 20 sela te opštine) i Zvornika, a izdao je i naređenje da se formira logor Sušica u kojem je od maja do septembra 1992. ubijeno 160 zatočenika. Svi su prebijani svakoga dana, a žene su silovane. Andrić je, ukazom predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića, 14. jula 1995. godine, u vreme dok su još trajale masovne egzekucije srebreničkih Bošnjaka, postavljen za načelnika Štaba Drinskog korpusa VRS.

Andrić je ostvario i zapaženu političku karijeru, što se, valjda, sa takvom biografijom može samo u Srbiji: bio je potpredsednik opštine Novi Beograd i narodni poslanik.

Fingirani procesi po nezrelim optužnicama

Dva predmeta najduže su nerešeni od svih u vezi sa ratnim zločinima: Ćuška i Srebrenica. U oba predmeta reč je o genocidu, za šta se u Srbiji Srbima neće suditi. Povezuje ih i isti postupajući tužilac Bruno Vekarić.

Zločine, od kojih se monstruoznošću izdvajaju svirepa ubistva dečaka, počinili su u aprilu i maju 1999. godine, u selima Ćuška, Pavljan, Zahač i Ljubenić pripadnici 177. interventnog voda Vojske Jugoslavije, u sadejstvu sa državnim bandama. Ubijeno je nešto više od 120 albanskih civila, na stotine stanovnika je proterano u Albaniju, a gotovo sve kuće su spaljene ili oštećene. Sudija Snežana Nikolić Garotić konstatovala je da su počinioci iz formacija “Šakali”, “Munje” i “Grupa 77” bili regularni vojnici i da im je u dokumenta upisano učešće u ratu. Iz više razloga Apelacioni sud oborio je prvostepenu presudu.

Tužilaštvo za ratne zločine javno je konstatovalo da je motiv za ubijanje, silovanje, paljevinu kuća i progon albanskog stanovništva bio – pljačka. Možda je neko, iz patriotskih razloga, poverovao u to.

Predmet Ćuška je nerešen 11 godina, dve godine nije zakazan nijedan pretres, a Fond za humanitarno pravo konstatuje da je optužnica “nepripremljena”, odnosno da je za glavni pretres ostavljeno ono što je trebalo rešiti u istrazi. Optužnica je, takođe, ističe se u analizi Fonda, nepotpuna, budući da među optuženima nema nijednog visokorangiranog pripadnika vojske. Još 2014. pokrenuta je istraga protiv generala Dragana Živanovića, komandanta 125. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, koja je kontrolisala područje na kojem su počinjeni zločini. Postupajući tužilac (Vekarić) doneo je zaključak da se istraga obustavlja, a da pre toga nije saslušao svedoke koje je sam predložio. Još jedan Vekarićev prilog suočenju s mračnom prošlošću – na prvom postupku je sudija Nikolić Garotić konstatovala kako pravila vojne službe ukazuju na to da su optuženi imali pretpostavljenog, naredbodavca.

“Na kom nivou je sve to urađeno nije utvrđeno i nije predmet ovog postupka”, zablistao je Bruno Vekarić.

On je postupajući tužilac i u predmetu Srebrenica, procesu protiv sedmorice optuženih za ratni zločin protiv civilnog stanovništva, masovno ubistvo na poljoprivrednom dobru Kravica. U ovom predmetu koji traje duže od šest godina država realizuje opstrukciju (punih 17 meseci nije postavljen glavni tužilac za ratne zločine), uz tužilačku indoletnost, budući da Tužilaštvo (Vekarić) nijednom nije zatražilo ubrzavanje postupka.

‘Mi to radimo zbog nas’

Sve je apsolutno u skladu sa Vekarićevom izjavom povodom pitanja u vezi sa malim brojem optužnica koje je Tužilaštvo podiglo 2012. (sedam). Tim je povodom, u januaru 2013. godine, izustio: “Reći će nam naša javnost: ‘Hej, ljudi, pa da li su samo Srbi činili ratne zločine’”, otkrivajući, zapravo, suštinu srbijanskog izmišljenog obračuna sa svojim zločincima: “A šta su tek oni nama radili”.

Biseri Tužilaštva, dragocenost na putu do Evrope. Sve uz reči predsednika i premijerke Ane Brnabić: “Mi to radimo zbog nas” (htela je, možda, da kaže “zbog sebe”, prim. aut.).

Tačno. Oni to rade zbog njih. Ostaje pitanje da li iz Evrope stiže ozbiljna ponuda mirnodopskim sledbenicima velikosrpskih hegemonističkih stremljenja – sankcije Rusima za kolektivnu nevinost?

To je već nešto o čemu bi se na Andrićevom vencu dalo razmišljati.

(Al Jazeera Balkans, foto: Medija centar Beograd)