Skip to main content

BOJAN TONČIĆ: Predizborna kampanja u Srbiji: I zločinci su na listama, zar ne

Stav 31. mar 2022.
5 min čitanja

"Laže se i dalje, maštovito i pogano, o Markalama, Kapiji, a pogotovu o Srebrenici"

O ratnim zločinima i zločincima je reč u ovom napisu, o trci da se, uz njihovu malu pomoć, njihovim slavljenjem, ispredanjem laži i mitova, pokaže pravovernost kandidata za ulazak u srbijanski parlament.

Tamo gde se, budimo razložni, o ratu i miru suštinski nije odlučivalo, bez obzira na neupitnu mržnju prema susedima i ratnohuškačku retoriku ispoljavanu sa govornice, bez obzira na dvotrećinski izglasane vojne, agresorske budžete kojima su plaćani ratni pohodi, divljanje po zapadnoj Slavoniji, na primer, ubijanje Vukovara, naoružavanje balvan-odmetnika, opremanje kriminalaca. Obuka državne dobrovoljačke bande kojom je komandovao belosvetski kriminalac Željko Ražnatović, svaka granata koja je pala na Sarajevo, svaki metak upotrebljen tokom genocida u istočnoj Bosni.

Skupština je bila dobrovoljni i dobro motivisani paravan, podignuta ruka Akademije i Slobodana Miloševića, agresorske stavke knjižene su kao – zašto ne – subvencije seljacima, protiv rata su se, u mandatu prvog višestranačkog saziva, najglasnije pobunile majke vojnika JNA koji su služili u Sloveniji (nasilno su upale u Skupštinu usred zasedanja), opozicija se nadmetala u retorskim figurama. Bilo je vređanja, ali, sticajem okolnosti, ne onakvog kakvo smo gledali i slušali tokom poslednjeg, bezopozicionog mandata.

Suština retorike bila je identična, bolesno ambivalentna, predstaviti srpski narod kao ugroženu vrstu, sve vreme se busajući u prsa ratnim pobedama tobož narodne vojske, koja je tenkovima i avionima rušila gradove.

Novi deseterci su se iz kafana preselili u najviše zakonodavno telo, kao autentični glas naroda rešenog da stvori novu državu na svojoj teritoriji koja će biti tamo odakle se prognaju susedi nesrbi.

I tu dolazimo do ovogodišne predizborne kampanje koja, suštinski, znači da grešaka nije bilo – na stranu propaganda i sva besmislena i slična opravdanja: Srbija ne želi da prizna svoje učešće u ratu i pustoš koju je ostavila za sobom, leševe i spaljene domove, srušene gradove i – iznad svega – vlastitu sramotu koja je na duži rok smešta u necivilizovane države.

“Srbi su rat izgubili, to je gotovo, ali su izgubili i dušu, izgubili su čast, izgubili su sve, jer posle izgubljene duše i časti ne ostaje ništa više. Sve je potrošeno. I to je rezultat srpskog nacionalizma, te neverovatne ludačke istrajnosti u stvaranju velike Srbije”, pisao je Bogdan Bogdanović.

Koliko i kako lagati o genocide

Zavarala bi pomisao da se to zlo ciklično ili aciklično ponavlja – ono ne nestaje, ne odlazi, dobija nove forme tobožnje diplomatske priče o nevinosti stradalnika koja ostaje željena i opšteprihvaćena tabloidna istorija, utišano kafansko zaurlavanje iste primitivne matrice o nepobedivosti. Ko misli drugačije – ima pravo. Da misli.

Ko to izgovori i napiše, poput aktivistkinja i aktivista Žena u crnom, Fonda za humanitarno pravo, Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Inicijative mladih – biće u ozbiljnoj opasnosti.

Lagati bezočno, militantno ili učtivo (bez potezanja noževa u studijima) jedna je od ključnih postavki desničarske propagande, utemeljene na izmišljenoj, a tako milozvučnoj nevinosti Srba kao kolektiviteta. Laže se i dalje, maštovito i pogano, o Markalama, Kapiji, a pogotovu o Srebrenici. I oni koji govore istinu, nevoljno izgovaraju reč “genocid”.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je bahato i podmuklo izgovarao da to “nigde ne piše”, ali je naleteo na minu, budući da mu je novinarka odgovorila o haškim presudama.

On će dobiti predsedničke izbore, a, nasuprot tome, Građanski demokratski forum, partija koja se zalaže za istinu o ratnim zločinima, nije uspela da sakupi tri hiljade potpisa, kako bi učestvovala na beogradskim izborima.

Genocid poriče koalicija Nada, koju predvodi penzionisani general Božidar Delić protiv koga je beogradski Fond za humanitarno pravo podneo krivičnu prrijavu, optužujući ga za ratne zločine na Kosovu.

Poricatelji presuđenog su i uzdanice Srpske radikalne stranke, Suverenista, Zavetnika i Dveri, te predsednički kandidati sa krajnje desnice – u Srbiji drugačija i ne uspeva – Milica Đurđević-Stamenkovski, prepoznatljiva vedeta Zavetnika, Miloš Jovanović iz DSS koju je nekad predvodio Vojislav Koštunica, Boško Obradović iz krajnje desnih Dveri, kao i militantni kriminalac Miša Vacić.

Zdravko Ponoš (njega smo ovde apsolvirali) je i dalje fasciniran kolegom Ratkom Mladićem, kako kaže, “oficirčinom”; za njega je zlikovac “tragična ličnost” koja je “uprkos zločinima učinila neke briljantne stvari”.

Reč je o “heroju srpskog naroda” (Mladiću), kako mu tepaju Boško Obradović i Miša Vacić. Kandidatkinja, pak, liste “Moramo”, Biljana Đorđević kazala je to da je njena lista “protiv onih ‘patriota’ koji brane mural Ratku Mladiću”.

Genocid u Srebrenici, svako sa svojim kreativnim pristupom, negiraju kandidati ili prepoznatljiva lica vladajuće Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Slobodana Miloševića.

Ove dve stranke tvrde “veliki zločin ali nije genocid”, a “Ujedinjeni za pobedu Srbije” i “Boris Tadić – Ajmo ljudi” podsećaju na Deklaraciju Skupštine Srbije iz 2010. o osudi zločina u Srebrenici.

Reč je o onima koji znaju da jeste, ali, ne bi baš to i da izgovore, koji se pozivaju na pravni akt u kojem nema reči “genocid” (donet je 2010. u vreme dok je Boris Tadić bio predsednik Srbije), ali se odnosi na presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnog suda pravde (po kojoj Srbija “nije učinila sve da spreči genocid”).

Kandidat sa liste “Moramo” Radomir Lazović konstatovao je u jednoj izjavi da je Srbija priznala genocid, ukazujući na sadržaj skupštinske deklaracije i presude međunarodnih sudova.

Lista “SDA Sandžaka” jedina je tokom kampanje pozvala na usvajanje nove rezolucije o osudi genocida u Srebrenici.

O junacima i kandidatima

Na prvom mestu poslaničke liste Srpske radikalne stranke je Vojislav Šešelj koji sa bilborda po Srbiji sebe promoviše u “premijera”, baš kao i glasnogovornik smrti, nekadašnji portparol, danas predsednik SPS Ivica Dačić.

“Šest osuđenih ratnih zločinaca (Vojislav Šešelj, Vladmir Lazarević, Veselin Šljivančanin, Nikola Šainović, Dragan Vasiljković, Vinko Pandurević) podržalo je liste i kandidate vladajuće koalicije SNS-SPS. Lazarević je zajedno sa Aleksandrom Vulinom predao potpis podrške za predsedničku kandidaturu Aleksandra Vučića. Šešelj je pozvao svoje simpatizere da glasaju za Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima. Šljivančanin i Šainović su funkcioneri SNS-a odnosno SPS-a. Vasiljković i Pandurević (hrvatski, odnosno haški robijaš, prim.aut.) su diskreditovali druge izborne liste i kandidate, što su činili i Lazarević i Šljivančanin, kritikujući najviše Zdravka Ponoša, predsedničkog kandidata liste “Ujedinjeni za pobedu Srbije” zbog njegovog stava da je “bilo dobro isporučiti optužene za ratne zločine Haškom Tribunalu”, navodi se u delu Izveštaja Inicijative mladih za ljudska prava “Odnos prema ratnim zločinima u izbornoj kampanji 2022.”.

Neki povezani su sa ratnim zločinima, poput Momira Stojanovića, šefa bezbednosti Prištinskog korpusa, koji je učestvovao u planiranju operacije „Reka“, u kojoj je 27. i 28. aprila 1999. ubijeno oko 350 albanskih civila. On je podržao predsedničku kandidaturu Zdravka Ponoša.

Dvoje kandidata Šešeljeve Srpske radikalne stranke potražuje od Srbije Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove, zbog toga što se protiv njih vodi postupak, budući da su optuženi za ometanje svedoka u postupku protiv Vojislava Šešelja.

Inicijativa mladih detektuje u svom izveštaju i ključne elemente u odnosu izbornih lista i kandidata prema žrtvama ratnih zločina u najvećem i navodi naraciju o ekskluzivnoj viktimizaciji („mi smo jedine žrtve”), hijerarhiji viktimizacije (“mi smo najveće žrtve”), negiranje (Srebrenica, Tuzlanska kapija), militarizaciju komemorativnih praksi i diskurs mučeništva i ugroženosti (komemoracije posvećene vojnicima poginulim na Košarama, godišnjica smrti Slobodana Miloševića).

Ističu se, takođe, i instrumentalizacija žrtava srpske nacionalnosti (zločini u operaciji Oluja, Martovsko nasilje na Kosovu) i isprepletani diskursi o herojstvu i viktimizaciji (heroji sa Košara i Paštrika/NATO bombardovanje).

Izuzetak od većinskog stava predstavljale su izjave predstavnika Demokratske stranke Srđana Milivojevića, kao i učešće na komemoracijama predstavnika partija iz Sandžaka – SDA Sandžaka i Stranke pravde i pomirenja (SPP) povodom godišnjice otmice u Štrpcima.

Izbori su 3. aprila, ne treba očekivati da još neko prizna zločine, pa makar bili i “strašni”, kako tvrdi vladajuća klika.

(Al Jazeera, foto: Medija centar Beograd)