Mnogo je strašno, šta da vam kažem; a reći ili napisati tako nešto, sa svešću da će to pročitati i oni što su preživeli Opsadu i potomci onih koji nisu – velika je odgovornost. Uz taj rizik i priznanje najavljenog poraza autor ovog napisa konstatuje “strašnost” činjenice da se u srbijanski javni prostor vratilo nešto što se odaziva na Milorad Komrakov, kao proizvođač televizijskog programa na televiziji Tanjug, jednom od borbenih položaja Aleksandra Vučića, u vlasništvu pevača Željka Joksimovića. Jeste, taj Tanjug, nekada među vodećim svetskim agencijama, devedesetih, znate i sami, neko je lagao kao SRNA, ovde je Tanjug bio u snažnijoj konkurenciji.

Ovoga puta Komrakov je kreator jutarnjeg, a do pre 22 godine odgovarao je za večernji horor koji se zvao Dnevnik Radio-televizije Srbije; onda su ga tukli, na dan pada Miloševića – bio je toliko pravoveran, da nije verovao u nesrećan kraj svog zlikovačkog angažmana. Tukli su ga, dakle, demonstranti protiv izborne krađe, postalo mu je sumnjivo tek kada su, kao u pesmi, “bata” đonovi počeli da dobuju po njegovim leđima i tintari.

Spasilo ga. Noć je proveo u štabu prevratničke Demokratske opozicije Srbije, nije uopšte dobro izgledao.

Zašto su tukli novinara, urednika, zapitali bi se neinformisani slučajni prolaznici (poslednje dve reči tvore Komrakovljevu sintagmu kojom je dočaravao broj pristalica opozicije na nekim demonstracijama). Nema upitnika, možda se neko i seća srpske nejači iz priloga Rade Đokić; tu su imaginarnu nejač “muslimanski ekstremisti živu bacali u kaveze lavovima u Zoološkom vrtu Pionirska dolina”. Taj je prilog pustio Milorad Komrakov, ponosni član Glavnog odbora stranke Slobodana Miloševića Socijalističke partije Srbije. Urednik Dnevnika i glavni urednik Informativnog programa RTS.

Reptili neviđenih razmera

U to se doba zgradom u Takovskoj 10 čulo: “Tehnika, na svoja mesta, imam leševe ko bombonice!”

Nema nijedne profesionalne uzanse, ali ni elementarne razboritosti i empatije, o koje se nije ogrešio Milorad Komrakov. Lagao je o nečemu što se dogodilo, izmišljao ono što nije, puštao u program razgovore sa prestravljenim zarobljenicima, afirmisao svesrpske zločinačke formacije i njihove zapovednike, branio zločince, difamirao opozicione prvake. “Da li smo grešili? Možda. Možda u nekim trenucima nisam imao dovoljno hrabrosti da se suprotstavim nekim ljudima”, izustio je ovih dana.

Bez problema, moralnih obzira, bahato i osiono. Samo u Srbiji 2022. može se krvavi umišljaj pokriti ostavljanjem mogućnosti da je krvnik “možda” grešio, te da je samo bio kukavica.

Ne, onako se zajapureno i osiono ne radi iz straha, nego iz meraka. I niskih pobuda koje su u to doba značile masovne egzekucije nesrba, etničko čišćenje, udvaranje Vođi.

Fakat, mislili smo da ga više nećemo videti, osim u potresnim pričama kakva je ona iz Zvečke. Mali predah, Zvečka je mesto pored Beograda, blizu Obrenovca na kojem je repetitor RTS. Tu je Komrakov bio raspoređen posle petog oktobra, kada je izbegao linč, ali ne i stres. Oglasio se u novinama tužnom pričom; na tom je isturenom položaju RTS bio zapravo jedino zaposleno lice činilo se, sudeći po iskazu, da je na nečemu, ili da je teško oboleo. Pričao je da su ga u Zvečkoj progonili nauci nepoznati reptili neviđenih razmera; komšija koji je kosio travu video je, ispričaće Komrakov, u neposrednoj blizini repetitora “zmiju sa trouglastom glavom“, a portir „guštera veličine do lakata“, zelenog i agresivnog, koji se ne plaši ljudi. Tada prvi put nismo pomislili da laže, ličilo je na ozbiljniju dijagnozu.

Brzo se oporavio, ali je nastavio da laže kao pas, izdajući se za potpuno nevinu osobu u slučaju bombardovanja Televizije i ubistva 16 radnika RTS. Komrakov je znao za napad, zgrada u Aberdarevoj (ulica pored Tašmajdanskog parka) proglašena je u NATO legitimnim ciljem, što je i objavljeno. Raketa je pogodila sam master, poginulo je 16 tehničara u realizaciji programa. Oni su Miloševiću, ali i Vučiću, tada ministru informisanja, bili potrebni mrtvi. Komrakov je bio spreman da izvesti.

Obračun sa normalnošću

Iza svega stoje uverenje i strategija Aleksandra Vučića, povratak prepoznatljivih propagandista u medijski i, uopšte, javni prostor, čime se simbolizuje kontinuitet sa sumanutom ratnom politikom i velikosrpskim hegemonizmom. Ostvarenje vekovnog sna “svi Srbi u jednoj državi”, neskrivene pretenzije i ostvarene namere Srbije čija je politika sve vreme Vučićeve vladavine utemeljena na ideji da, ako već ne može da odlučuje u susednim državama, da makar smeta, odnosno da osujećuje svaku pristojnost u uspostavljanju normalnih odnosa država Zapadnog Balkana. U tom kontekstu pojavljivanje amblematičnog lica Milorada Komrakova znači jedino to da Srbija ne odustaje od mržnje, pretnji, bolesnih ideja utemeljenih na istorijskim falsifikatima i providnim izmišljotinama, da Aleksandar Vučić i dalje realizuje osvetu iskompleksiranog pojavnog oblika života dugogodišnjim oponentima i svakome ko bi mu se na bilo koji način suprotstavio.

Povratak Milorada Komrakova u domove miliona srbijanskog življa – ponajviše umirovljenih ranoranilaca koji se spremaju na pijacu, znači više nego decenijski tabloidni obračun sa normalnošću u Informeru, Srpskom telegrafu, Alo-u.

Naravno da Komrakovljev povratak nije iznenađenje, reč je o justifikaciji poraza normalnosti, dokazu iživljavanja u suicidnoj pobedi koju slave Vučić i više od dva miliona poslovno sposobnog srbijanskog stanovništva. Pojednostavimo: vratio se Komrakov, Vučić kaže da je Milošević bio u pravu, jer se suprotstavio belosvetskim moćnicima – znači, i mi smo bili u pravu što smo glasali za Miloševića, što ne priznajemo nikakav genocid i slične, ionako izmišljene, zločine. I da zatvorimo krug: Vučić je naš spasilac, on umiruje krhotine savesti i podjarmljuje bes zbog otetih srpskih zemalja, volimo ga kao Slobu, brine o nama, ne spava zbog države i naroda, bori se protiv opozicionih izdajnika i stranih plaćenika.

Luzerska lustracija

I još nije kraj: uz Komrakova se kao voditelj jutarnjeg programa Tanjuga pojavljuje i Zoran Ostojić, prepoznatljiva figura profesionalnog novinarstva devedesetih godina prošloga veka, docnije poslanik Građanskog saveza i Liberalno-demokratske partije. Šta poručuje Aleksandar Vučić sastavljanjem ovakvog dvojca za jutarnju molitvu srbijanskih birača. Možda i to da je, eto, čak i dugogodišnja opozicija ukapirala i da Srbija ne odustaje od kontinuiteta suprotstavljanja moćnicima, da je prkosna i kad, personifikovana u aktuelnom predsedniku, šeni u Vašingtonu i Briselu.

A bilo je pokušaja da se realizuje jedna ad hoc lustracija (luzerska, među nama), kada već moćniji deo pobedničke koalicije (predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica) nije dozvoljavao istinsku. A ni oni, tobož demokratski nastrojeni vlastodršci nisu se nešto polomili. Nezavisno udruženje novinara Srbije pokušalo je da žigoše ratne huškače, te 2010. rekao je pravni ekspert Vojin Dimitrijević da su načinjene greške poput one koja se sastojala u tome “što smo hteli da nađemo čoveka koji je čuo ratnog huškača, pa onda rešio da ode u rat i nekoga ubije”.

“To nije trebalo tako raditi. To delo je učinjeno već samim izrečenim pozivom na ubijanje, opasnošću koje je to izazvalo. I američko zakonodavstvo na koje se mnogi pozivaju tvrdeći da nema krivične odgovornosti za izgovorenu reč, poznaje taj princip i to je primenjivano i u toj zemlji koja se smatra veoma liberalnom, kada je javni govor u pitanju. Američki sudovi su na toj osnovi gonili neke vođe Kju Kjuks Klana”, kazao je Vojin Dimitrijević.

Zločinački angažman tada još nije bio zaboravljen. “Bilo je dovoljno otvoriti Televiziju, bilo je dovoljno, na žalost, otvoriti Politiku, pa videti (i to je bila dvostruka tuga) kako jedan do tada ugledni, seriozni list pada u ruke onih koji namerno lažu, žele da izazovu mržnju i sukobe… Neki ljudi koji su tome poverovali izgubili su život, izgubili noge i ruke, a neki ljudi koji su to svesno radili i uređivali postali su vrlo bogati, ugledni građani“, konstatovao je Vojin Dimitrijević.

I kad smo kod bogatstva, evo jednog delića, Komrakov je u vreme urednikovanja bio vlasnik trosobnog stana, ali je, pride, dobio stambeni kredit od 129.000 nemačkih maraka. Ima logike, namena kredita bila je “kupovina stana od 58,28 kvadrata“.

I šta sad, izgubili smo rat, ali još imamo snove, valja učiti od nacionalista; ovi u Srbiji, a i Srbija sa njima, izgubili su četiri rata i dostojanstvo, svaki kvadratni milimetar obraza, ali sanjaju izlazak na more, daleke granice koje povezuju toponime rogobatnih naziva, one koje ne mogu da pronađu na karti.

Može minijaturni ostatak Srbije da sanja Srbiju bez Komrakova. Pa, ne bi (Srbiji) bilo prvi put.

Ne preterujmo.

(Nomad.ba, Foto: MC)