Na šta prvo pomislite kada čujete izraze kao što su „sumnjiva lica“, „obaveštajni podaci“, „neutralisanje“? Obavezno se zadržite na prvom utisku koji su u vama izazvali. Zatim zamislite kako ovi izrazi predstavljaju takoreći ključne delove Predloga strategije intelektualne svojine za period od 2016. do 2020. godine u Srbiji. Da li vam je sad prošla određena količina zebnje kroz kičmu?

Predlog strategije je podnelo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, dok je njen nacrt trenutno na javnoj raspravi od 3. do 22. novembra. U ovom periodu tekst će se nalaziti na tri sajta (Ministarstva prosvete, Zavoda za intelektualnu svojinu i e-uprave) i njega je moguće komentarisati slanjem mejlova ili pisama Zavodu za intelektualnu svojinu.

Predlogom predviđeno je neutralisanje „spornih“ sajtova, bez razlikovanja vrste i namene sadržaja koji se osporava, zatim blokiranje i zaplena domena sajtovima koji krše prava intelektualne svojine, dok će se ujedno obavljati i prikupljanje obaveštajnih podataka o uplatama od platformi za plaćanje preko interneta, kao i provajdera usluga za onlajn oglašavanje, a naposletku dolazimo i do oduzimanja imovine kao u slučajevima organizovanog kriminala i tome slično. Dodatno, predviđa se i stvaranje baze obaveštajnih podataka koja bi između ostalog sadržala podatke o lokacijama i sumnjivim licima, kojoj bi putem interneta mogle da pristupe sve institucije za sprovođenje prava intelektualne svojine.

Sam autor Predloga strategije nije poznat, jer je autorstvo pripisano radnoj grupi nepoznatog sastava, a osnovalo ju je Koordinaciono telo za efikasnu zaštitu prava intelektualne svojine. U tekstu je, pored svega što je loše i potencijalno opasno za Internet korisnike, prikazano i osnovno neznanje o podacima o finansijskim transakcijama i poslovanju Internet giganta kao što je Gugl, dok ni ono najosnovnije, kao što je lektorski pregled teksta, nije urađeno, a da ne govorimo o pravnicima, IT preduzetnicima, bibliotekarima i ostalim akterima koji će se naći direktno na udaru ove Strategije. Kako bismo malo bolje približili štetnost ovakvih akata i opasnost koja se krije u njihovom donošenju „po hitnom postupku“, netransparentnosti i slaboj obaveštenosti javnosti, porazgovarali smo sa predstavnicima Share fondacije.

O Predlogu strategije razgovaramo sa Bojanom Perkovom, istraživačem Share fondacije.

Koji bi na primer sajtovi mogli biti zabranjeni, odnosno kako bi te zabrane izgledale u stvarnosti?

Ukratko, korišćenje tekstualnih, slikovnih ili video citata u kontekstu i za potrebe kritičke analize, iznošenja ličnog stava, informisanja zajednice ili šire javnosti, edukovanja pojedinih ciljnih grupa, i tome slično, činilo bi osnovu za delovanje. Sajtovi nezavisnih medija, biblioteka, nastavnih onlajn programa, blogera, i tako dalje, svi bi se mogli naći na udaru administrativnih odluka o „uklanjanju“ za čiju bi reviziju bilo potrebno previše vremena i novca.

Kada govorimo o primerima, veoma je teško proceniti koji bi sajtovi bili obuhvaćeni merama, jer se „u blokadi“ vrlo lako mogu naći sajtovi koji imaju potpuno legalan sadržaj u najvećem svom delu.

Prema članu 50 Ustava Republike Srbije, cenzura je zabranjena. Blokiranje pristupa nekom resursu na Internetu svim građanima Srbije bi predstavljalo faktičku cenzuru. Pravo da se informacije primaju i šalju se može ograničiti samo na osnovu odluke suda i to pod određenim uslovima, među kojima nije zaštita intelektualne svojine.

Predlog strategije predviđa oduzimanje domena sajtovima na kojima se krše autorska prava na osnovu sudske odluke, što znači da ovoj meri bar prethodi neka formalna procedura. Međutim, predložena mera „uklanjanja spornih sajtova“ nema ovu vrstu preduslova, što otvara mogućnost samovolje organa koji izdaje nalog i provajdera koji treba da ga sprovede.

Sa sudskom odlukom bar znate ko je i zašto rešio da onemogući rad vašem sajtu, možete se žaliti, podneti dokaze koji poništavaju prethodnu odluku. U slučaju kad o vašem poslovanju na internetu odlučuje neki nepoznati birokrata, jer mu se nešto učinilo spornim, ili ga je neko zamolio za uslugu da smanji konkurenciju, eventualno možete naknadno pokrenuti postupak protiv organa koji je doneo odluku ili promeniti provajdera, svesni da vas i kod drugog očekuje isti rizik.

Postojeći pravni okvir koji štiti intelektualnu svojinu, primenjen na digitalno okruženje, prilično restriktivno deluje na vrednosti društva kao što su sloboda govora, slobodan pristup znanju i druge. Zbog toga se u Briselu već godinama vodi bitka za reformu režima autorskih prava, a koja je još uvek prilično neizvesna i na štetu naučne i obrazovne zajednice pre svih, a zatim i najšire javnosti u smislu slobodnog pristupa znanju i slobodne razmene informacija.

Sećate li se kada je Aleksandar Tijanić tužio YUCOM zbog korišćenja citata iz njegovih tekstova?

Činjenica da je ta tužba stigla do Vrhovnog suda, i to u vreme daleko povoljnije za prava i slobode u javnom prostoru, umesto da je odbačena kao neosnovana već na prvom koraku, govori o pravcima mogućih primena ovakve strategije.

Konačno, svedoci smo da se glasovi koje mejnstrim smatra „spornim“ ometaju na posredan način, pa se umesto starinske, direktne cenzure zasnovane na jasnom političkom stavu, istorijske slike sa Fejsbuka brišu zbog dečije golotinje dok se Jutjub kanal ombudsmana blokira zbog prijava za kršenje autorskih prava.

Navedeno je da se predviđa stvaranje baze obaveštajnih podataka koja bi sadržala podatke o lokacijama i sumnjivim licima. Šta mislite, koja bi to možda bila sumnjiva lica i kakvi bi tačno obaveštajni podaci bili prikupljani?

„Sumnjiva lica“ je preširoko definisan pojam koji u pravnom smislu može da ima veoma široko značenje, što jeste veoma problematično u pogledu pravnog osnova kreiranja takve baze i prikupljanja obaveštajnih podataka. Pitanje je na osnovu čega bi se utvrđivala sumnja u nečije aktivnosti na Internetu – pregled Internet istorije i praćenje Internet saobraćaja (upload/download) su izuzetno intruzivne mere kojima bi privatnost svih korisnika Interneta u Srbiji bila potpuno dovedena u pitanje. Takve metode prikupljanja podataka sigurno ne bi bile u skladu sa Ustavom i drugim važećim propisima koji garantuju zaštitu podataka o ličnosti i tajnost komunikacija.

Predloženim merama predviđeno je zapošljavanje neke vrste administratora ovih „obaveštajnih baza“ koji bi se, između ostalog, starali da se povrede iz domena intelektualnih prava tretiraju kao organizovani kriminal. Otuda izgleda potiče ne samo ta vrsta terminologije, već i namera da se jedan značajan segment javnog života uvede u rizično polje pravne nesigurnosti u kojoj bi autori satirične ili kritičke obrade nečijeg autorskog dela, na primer, mogli dospeti u situaciju da budu tretirani kao organizovana kriminalna grupa.

S obzirom na veoma težak i spor proces disciplinovanja državnih agencija u pravcu doslednog poštovanja postojećih zakona kada je reč o „obaveštajnim prikupljanjima podataka“ i ostalim oblicima narušavanja privatnosti građana, opravdana zabrinutost da bi se na ovaj način mogla otvoriti još jedna rupa u zakonu kroz koju se izbegava kontrola prikupljanja i razmene ličnih podataka građana.

Kako bi kreiranje ove baze poverljivih podataka uticalo na Internet korisnike i njihovo poverenje?

Stvaranje baze koja bi sadržala podatke o aktivnostima na Internetu sa ličnim podacima korisnika bi potpuno obesmislilo privatnost građana i obeshrabrilo bilo koga da se upusti u postavljanje ili preuzimanje sadržaja sa Interneta, iz straha da će biti stavljen u bazu „sumnjivih lica“. U takvoj atmosferi ne možete da imate poverenje u svog Internet provajdera i druge aktere koji vam pružaju različite usluge na Internetu. Pokretanje bilo kakvog biznisa sa onlajn sadržajem bi takođe značilo ulazak u „rizične vode“, što sputava inovacije i razvoj digitalnih biznis modela zbog pravne nesigurnosti.

Internet je uveliko prevazišao okvire korisničkih usluga. Karakteristike digitalnog okruženja u kom se odvija javno informisanje, na primer, ili artikulisanje i sučeljavanje različitih stavova i politika, poslovanje, procesi iz domena javne uprave i niza drugih aspekata svakodnevnog života, transformisale su Internet u kompleksan društveni eko-sistem.

U tom smislu, zadiranje u osvojena prava i Ustavom zaštićene slobode vodi ka daljem urušavanju slobode javne reči i načela jednakog pristupa kulturi i nasleđu. Mogućnost da vas zbog video-citata filma koji kritikujete na svom blogu ili korišćenja inserata iz programa Javnog servisa, neko strpa u kategoriju „sumnjivih lica“ i primenjuje na vas mere iz korpusa borbe protiv organizovanog kriminala, u najmanju ruku dovodi do „efekta zebnje“ u društvu i autocenzure.

Sa kakvim sve preprekama bismo se u Srbiji suočili po pitanju autorskih prava kada bi ova Strategija bila usvojena?

Strategija je pre svega okvirni dokument koji nema pravno važenje, već samo daje uvid u to kako država planira da u narednom periodu, u ovom slučaju od pet godina, razvija oblast zaštite intelektualne svojine, što se može videti iz Predloga strategije. Inovacije, pristup znanju, kulturni razvoj, digitalizovanje kulturnog nasleđa i drugi elementi od značaja za intelektualna dobra jedne zajednice potpuno su zanemareni.

Ako bi trenutni tekst strategije bio usvojen, ne bi bilo iznenađenje da se donesu zakoni kojima bi se uvelo privatno sprovođenje zaštite prava intelektualne svojine, odnosno ovlašćenje privatnim kompanijama da sprovode odluke prema korisnicima radi obezbeđenja svojih interesa ili interesa određenih grupa, kao što su muzička ili filmska industrija. To nikako nije put koji doprinosi razvoju intelektualnih dobara i kulturnog nasleđa, što treba da bude primarni cilj bilo koje državne strategije u pogledu intelektualne svojine.

Takođe, zabrinjavajući je i trend „hitnog postupka“ koji ste pomenuli, gde se programi i planovi donose u poslednji čas bez blagovremenih konsultacija sa zainteresovanom javnošću. S obzirom na to da je ovaj proces bio potpuno netransparentan i da se ne zna ko su autori Predloga strategije, zašto je država skrivala ovu proceduru od javnosti i šta se krije iza svega toga?

Donošenje politika po hitnom postupku traje već neko vreme i ta praksa jeste poražavajuća u smislu transparentnosti donošenja odluka koje imaju uticaj na sve građane društva. Činjenice da javnosti nije poznato ko je pisao strategiju i da akteri poput kreativne industrije, IT preduzetnika, naučnih institucija, biblioteka, arhiva i muzeja nisu konsultovani prilikom usaglašavanja teksta, svakako bude sumnju da se strategija najviše usmerava ka zaštiti privatnih interesa, sa potpunim zanemarivanjem javnog interesa i unapređenja kulture.

Prema istraživanjima, više od 70 odsto zakona u Skupštini usvaja se po hitnom postupku, što ugrožava transparentnost procedure, načelo učešća građana u demokratskim procedurama i, konačno, ozbiljno snižava kvalitet pravnih normi. Istraživanja pokazuju i da će svaki osmi zakon donet po hitnom postupku ubrzo biti predmet izmena pod pritiskom javnosti i struke koje se tiče.

Iako nema snagu zakona, ovi problemi utiču i na strateška dokumenta javnih politika, poput Predloga strategije intelektualne svojine 2016-2020. Neusklađena sa postojećim zakonima i Ustavom, takva strategija će biti nesprovodiva, gubićemo vreme i novac u natezanju sa nadležnim instancama, a onda će opet sve morati ispočetka.

Tekst predložene strategije nije čestito pročitala ni lektorska služba, da ne govorimo o pravnicima, IT preduzetnicima, bibliotekarima i ostalim akterima koji će se naći direktno na njenom udaru. Neophodno je sprovesti reforme u mnogim oblastima i što pre početi sa primenom novih režima, ali sa lošim rešenjima ne da neće biti brzog razvoja, nego će nam i za jednostavne stvari biti potrebno duplo više vremena.

Boris Džinić (NDNV)