Skip to main content

Beč Nojman: Srbija je postgenocidno društvo

Građani 17. apr 2015.
3 min čitanja

Sociološkinja Janja Beč Nojman (Neumann) ocenila je da je režim iz devedesetih godina prošlog veka u Srbiji bio “genocidni režim”.
“To je bio genocidni režim, koji je preko terora vladao i manipulisao ljudima preko straha, preko najdubljih strahova. Mi smo svi indirektne žrtve genocida upravo zbog tog straha koga se jako teško oslobađamo”, kazala je Beč Nojman na tribini u Novom Sadu.
Dodala je da su postgenocidna društva ona društva koja su imala iskustvo genocida i navela da Srbija ima to iskustvo, što dokazuje i pet pravosnažnih presuda Haškog tribunala.
“Društva koja su toliko promenjena terorom i vladavinom straha više nisu ona ista društva kakva su bila pre i mi više nismo oni isti ljudi”, kazala je Beč Nojman.
Književnik Laslo Vegel rekao je da je u devedesetim godinama upoznao mnogo sjajnih mladih ljudi, koji su bistro i konsekventno razmišljali.
“Ja sam mislio da mi imamo bogatstvo ljudi, ali posle 2000. godine oni više nisu bili prisutni u našoj javnosti. Neko ih je eliminisao, ne znam ni ko ni kako, ali oterali su ih. Udarno mesto u medijima i danas zauzimaju isti oni koji su i devedesetih bili na udarnim mestima”, ocenio je Vegel.
Nisu cutaliTribina je organizovana nakon projekcije dokumentarnog filma “Nisu ćutali”, koji govori o antiratnom pokretu u Vojvodini iz devedesetih godina prošlog veka.
Film je snimljen u okviru projekta “Živeti zajedno”, koji su realizovali Nezavisno društvo novinara Vojvodine i udruženje BH novinari, u koprodukciji sa Radiotelevizijom Vojvodine.
Projekat je podržala Evropska unija iz fonda “Jačanje medijskih sloboda u Srbiji”. Podršku projektu pružili su i Ministarstvo kulture i informisanja Srbije i nemački Forum ZFD.
Dedić: Ubijanje dece je zločin nad zločinima
Dokumentarni film o Dušanu Raduloviću i njegovoj ženi Tereziji koji su tokom rata spasli sigurne smrti nekoliko hrvatskih porodica večeras je imao svoju promociju u Prijedoru. Nakon emitovanja filma, diskusija između publike i autora i protagonista filma trajala je puna dva sata tokom koje je zaključeno da su ovakvi filmovi neophodni kako bi ljudi mogli da podele svoja iskustva iz rata i doprinesu rešavanju prošlosti.
Autoka filma Mirha Dedić rekla je da je bilo jako emotivno tokom snimanja filma jer je reč uglavnom o pogibiji dece, što je najveći zločin nad zločinima.
Psiholog Srđan Puhalo je rekao da je u publici večeras bilo malo mladih “jer političari i dalje teže da rat prikažu crno-belo, odnosno da je samo jedna država bila zločinac, a druga žrtva”.
“Političarima odgovara netrpeljivost među narodima jer tako održavaju strah prema drugom i drugačijem, Oni tako izbegavaju i odgovornost”, rekao je Puhalo.
Svi sagovornici su se složili da su ovakvi filmovi treba da se puštaju na javnim servisima u udarnim terminima i u školama, kako bi među mladima podstakli raspravu i dijalog, jer više nama vremena i treba rešavati prošlost da bi mogla da se gradi budućnost.
Posetioci su rekli da su imali želju da vide pozitivne primere iz rata i nakon projekcije prenesu svoja iskustva, jer trenutno nemaju drugu priliku za to.
Film “Komšije” deo je serijala “Živeti zajedno”, koji govori o pomirenju i obnovi međuetničkog poverenja u Srbiji i Bosni i Hercegovini.
Prvi put nakon 22 godine, Dragan Iveljić je na istom tavanu, odakle je kao devetogodišnjak gledao ubistva komšija, javno ispričao sve što je vidio tog kobnog dana u Rašljanima i Briševu.
To je, kaže, priča o zločinu, ali i prije svega o čoveku, Dušanu Raduloviću i njegovoj ženi Tereziji, na čijem je tavanu Dragan pronašao spas od sigurne smrti, zajedno sa tada petnaestogodišnjom sestrom i roditeljima. Osim njih, na tavanu kuće Dušana Radulovića tri dana krilo se još nekoliko hrvatskih porodica.
Film govori i o stradanju dece u Prijedoru, gde je tokom rata u BiH pred očima roditelja streljano 102 deteta, a najmlađe je imalo tek godinu dana.
Dokumentarni filmova iz serijala “Živeti zajedno” govore o pozitivnim pričama i građanskoj hrabrosti iz ratnog i poratnog perioda na području bivše Jugoslavije. Dokumentarci govore o ljudima, koji su se izdigli iznad mnoštva negativnih pojava, nasilja i ratnih zločina, koji su konkretnim delima pomogli onima “s druge strane”.
U prvom planu filmova su ljudi koji su ostali humani i u najtežim vremenima, istinski heroji koji vlastitim primerom i životom svedoče mogućnost susreta, a ne sukoba, kao i mogućnost jačanja poverenja i procesa pomirenja u regionalnim okvirima, bez relativiziranja ili ublažavanja odgovornosti za ono što se dogodilo.
Dokumentarni filmovi realizovani su u saradnji udruženja “BH novinari” i Nezavisnog društva novinara Vojvodine u koopropdukciji sa Radio-televizijom Vojvodine, a pod pokroviteljstvom EU medijskog fonda “Jačanje medijske slobode u Srbiji” i Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
(Autonomija/RTV)