Srbija je provalija Evrope u kojoj se stalno sve ponavlja u krug, uključujući i barikade na Kosovu i pristajanje ljudi na nametanje uvek istih tema jer kao društvo nikako ne uspevamo da zatvorimo te stranice iz prošlosti. Nismo dovoljno pričali o tome i sada će tu cenu da plaćaju mladi, ni krivi ni dužni, ocenio je večeras nakon projekcije dokumentarnog filma „Protiv (b)ratova“, autor filma Darko Šper.

Film je snimljen u produkciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine, uz podršku REKOM – mreže pomirenja, a govori o protestima protiv nasilne mobilizacije u Potisju 1991. godine, s akcentom na dešavanja iz maja 1991. u selu Trešnjevac, i novembra iste godine u Senti i Adi.

U Trešnjevcu su 10. maja ove godine obeležene tri decenije tih protesta, u znak sećanja na događaje kada je u to selo, sa manje od 2.000 stanovnika, stiglo oko 200 poziva za mobilizaciju. Rekacija je bila masovan antiratni protest na kojem je zahtevano da se svi mobilisani vrate kućama i da se aboliraju svi oni koji su odbili da idu u rat.

Čak 96 dana su oni koji su odbili da idu na ratište boravili u lokalnoj piceriji i bilijar klubu Zicer, gde je proglašena i Duhovna Republika Zicer koja je privukla pažnju medija, ali i građana drugih mesta u Vojvodini.

Govoreći o hrabrosti tih ljudi da se u ratno vreme suprotstave mobilizaciji, Darko Šper je istakao da su otpor i pobuna „nešto normalno“ što bi i danas mnogi trebalo da pokažu, ali da je toga sve manje.

„Kada je ova tematika u pitanju, tu imamo problem što mladima nismo mnogo pričali o tim dešavanjima, što oni u školi ne mogu ništa od ovoga da čuju, mnogi na žalost ni od svojih roditelja, i onda dolazimo u situaciju u kojoj smo“, istakao je Šper.

Šper je podsetio i da je on lično bio mlad u vreme mobilizacija 1991. godine, ali da mu čitava histerija nije prijala, a da je kap koja je prelila čašu bila kolona tenkova koju je video kraj Zrenjanina na putu za Novi Sad, a koju su kasnije građani u Beogradu dočekali cvećem i ispratili na ratišta u Slavoniji.

Glavni urednik novosadskog portala VOICE i profesor na Univerzitetu u Novom Sadu Dinko Gruhonjić istakao je da rat u svom fundamentu znači legitimizaciju ubistva, čime se suspenduje primarno ljudsko pravo – pravo na život, a čijim ukidanjem se onda „ukida pravo na sve“.

„Ako se pitate odakle ova moralna propast u kojoj mi živimo, mi živimo u njoj zbog toga što nismo uradili ništa da popravimo ovo društvo. Kao da živimo neki zamrznut konflikt, kao da taj rat visi i dalje nad našim glavama„, dodao je on.

Gruhonjić je rekao i da ono što svakodnevno čitamo u tabloidima i gledamo na TV Hepi ili TV Pink samo zvuči kao karikatura, a da zapravo treba „da nas iskreno plaši“.

Projekciji filma prisutvovali su i neki od protagonista filma i tih antiratnih dešavanja – Staša Zajović iz Žena u crnom, novinarka Mađar soa i hroničarka tog vremena Gizela Štanjo Tot, kao i bivši lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak.

Staša Zajović je podsetila da su o tim dešavanjima pregledali preko 900 stranica dokumentacije iz arhive antiratne aktivistkinje Vere Vebel Tatić i njenog „Centra za antiratnu akciju“ iz Ade, da je na osnovu nje objavljeno čak četiri publikacije posvećene ovom mirovnom pokretu, od čega i jedna knjiga na srpskom i mađarskom jeziku.

Čanak je rekao da je u to vreme u Vojvodini istovremeno zabeležen i najveći procenat odziva na mobilizaciju i najjači otpor, jer su u to vreme ljudi u Vojvodini imali „duboko poštovanje za državu i smatrali za obavezu da se odgovori na njen poziv“, a istovremeno smatrali da je „stvar dobrog vaspitanja biti na antiratnoj platformi“.

Dalibor Stupar Autonomija