Mučno mi je da gledam jučerašnje prizore iz Sremske Mitrovice, jer mi liče na slike iz nekog bolesnog priručnika kako uniziti, osramotiti i dehumanizivati ljudsko biće.

Ljudi koji bauljaju u sopstvenom smeću u nepoznatom gradu, vrše nuždu gde se zateknu, bezubim ustima grizu sendviče, stiskaju neke kese u rukama …

Čovek koji se tako ophodi prema svom narodu, i pritom još očekuje od njih da ga glorifikuju, je varvarin i zločinac.

Ono sinoć u Mitrovici nije bio nikakav „veličanstveni sretenjski skup“, već parada siromaštva: ekonomskog, intelektualnog, obrazovnog i društvenog.

I jeste, jako je teško ne osetiti bes prema njima, jer pristaju da se njihov bedom poigrava upravo onaj koji ih bednim i čini, a time indirektno i naše živote čine mizernim. Ali, sa druge strane, teško mi je pomisliti da bilo ko zaista sa radošću i svesnom namerom pristaje da ga trpaju kao marvu u autobuse, da ga tuku za 500 din, da izlaže svoju zadnjicu kamerama jer ga je „priroda“ poterala u sred urbane sredine, da kida onaj sendvič sa tri zuba u vilici …

Želim reći da smo danas na korak od normalnog društva, u kom će ti ljudi i dalje biti naši sugrađani. I naš će zadatak tada biti da im obezbedimo socijalnu jednakost i elementarno poštovanje čoveka ka čoveku.

A verujem da, kada čoveku povratite dostojanstvo, koje mu je godinama sistematski oduzimano ucenama, zatupljivanjem, manipulacijom, dezinformisanjem, zastrašivanjem … da će se ovaj ogroman društveni jaz polako izravnati, a da će se ove današnje dve Srbije, nikada različitije, spojiti u društvo pristojnih i jednakih.

Stoga, svaki put kada ismevamo ili podelimo na mrežama neki od opisanih prizora iz Mitrovice, radimo im upravo ono što im radi i Aleksandar Vučić: „pi…o“ po sirotinji. Što je mnogo gore, nepristojnije i nečovečnije od zap…a mitrovačkih haustora.

Grad se od prljavštine uvek može očistiti. Umivanje jedne cele unesrećene, uprljane i zagađene države je proces dugog trajanja, kojem svi moramo doprineti.

(Autonomija/foto: Aleksandar Kamasi)