„Bojim se da se nešto loše počelo pojavljivati u meni, u mojoj glavi“…

…još devedesetih, kad sam se setio kako me je pokojna baba u Ćipuljićima krila od ustaša dok sam bio beba. Ta trauma me je pratila ceo život, ali nisam znao da je prepoznam sve dok jednom na RTS-u nisam čuo govor Vojislava Šešelja. Taj čovek je govorio o svemu onome što me je mučilo još iz perinatalnog perioda, jer sam već i tada patio zbog nepravdi nanetih mom srpskom narodu. Još od Turaka, ustaša, komunista… svu moju nakupljenu bol taj čovek je proročki prepoznao i verbalizovao. I odmah je, kao kakav narodni lekar, ponudio univerzalni lek za nju: militantni nacionalizam, upakovan u blister „Velika Srbija“, kojim ćemo se osvetiti svim mojim iskonskim neprijateljima.

Iako sam na beogradskom Pravnom fakultetu bio najbolji student još od njegovog osnivanja 1808. godine, tamo nisam imao puno prijatelja jer su, naravno, svi bili ljubomorni na moja dostignuća, zbog čega nisam razmišljao o akademskoj karijeri. U građanski rat mi se, međutim, nije išlo, jer sam imao neke druge važne obaveze, a i stalno je bila gužva za prijavu u srpske dobrovoljce… Uostalom, mama i tata su netom ranije taman kupili novu belu tehniku za stan. EI Niš.

Naravno, to ne znači da sam mogao mirno sedeti dok su tamo neke ustaše pirovale po srpskoj zemlji vukovarskoj, a muslimani izmišljali da su nacija za sebe, umesto da lepo priznaju da su svi Srbi, te sam se 1993. učlanio u Srpsku radikalnu stranku.

Tada sam, po prvi put u svom mladačkom životu, osetio da negde zaista pripadam. Napokon sam se osetio voljenim, okružen istomišljenicima. Čak su mi dozvoljavali da sedim za stolom sa odraslima, nakon što unesem neke gajbice piva. Puno sam tu naučio. Na primer, da bezbednosne službe baš i nisu bile nesklone našoj ideji Velike Srbije. Ili je to možda čak bila i njihova ideja, a mi mislili da je naša… ne sećam se sada tačno. Čika Voja me naučio i da su ovi domaći Hrvati iz Srema zapravo veće ustaše od onih originalnih, što su kao bebu hteli da me ukradu. Pokazali su mi i tajnu mapu, koju su Tito i komunisti krili od naroda, na kojoj se lepo videlo da se vekovne srpske teritorije prostiru sve do Karlovca, Virovitice i Karlobaga. Čika Dragan Todorović mi je tada rekao da je naš posao da te granice vratimo gde im je i mesto, jer „to istorija i Bog traže od nas“. Mnogo mi se svidela ta rečenica. Toliko sam brzo i željno sve upijao i učio, da je moja nova porodica, a posebno čika Voja, u meni odmah prepoznala ozbiljan kapacitet za gorljivog nacionalistu. Još nisam shvatio ni šta me snašlo, a već sam se našao za skupštinskom govornicom. To je bilo super iskustvo, potpuno drugačije od dreke sa navijačkih tribina. Ovde su morali da me slušaju, imao sam i odelo i mikrofon, a kamere RTS-a su me baš lepo kadrirale, da se vidi i da sam pametan, a i zgodan. Ah, kako sam samo lepo uzvikivao i pretio sa te govornice!

Drugi su možda već tada mogli da uvide da je klica nečeg lošeg uveliko posejana u mojoj glavi, ali ja sam bio odveć omađijan činjenicom da me neko sluša, aplaudira mi, shvata me ozbiljno… da bih je bio svestan. Pored toga, čika Voja je bio jako ponosan na mene, postavio me za generalnog sekretara stranke, puštao me da čak sam idem u Glinu, da drekom rasteram ustaše… Mnogo sam bio jak tih dana.

A 1995. me vodio i na ekskurziju u Sarajevo. Tamo jeste bio rat, ali ne baš pravi rat, jer su samo naši pucali, tako da se nisam plašio. Pucali su sa brda, na opkoljeni grad, na neke sitne, male ljudske figurice koje su pretrčavale ulice u potrazi za vodom ili skloništem. Mada je sve bilo kao u nekoj igrici, sećam se da se u momentu kada je snajperista pogodio neku figuricu dečaka, u meni nešto trglo. Na trenutak sam pomislio da to ipak nije pristojno, a ni baš vojnički časno, a mi Srbi smo poznati po časti. Međutim, onda sam se odmah setio da to nisu ljudi, niti deca, već da su to balije, za koje je čika Voja rekao da su svakako izmišljena nacija, pa me prošlo.

Na tom brdu iznad Sarajeva svi su bili jako fini prema meni. Dali su mi i neku pušku da je nosam malo naokolo. Ili je to možda bio kišobran, ne sećam se više…

Pored zapanjujuće hrabrosti koju sam tada pokazao, čika Voja je zapazio da u meni čuči i sportski duh. A kako sam i visok, po povratku me je postavio za direktora Sportske hale Pinki. O tom periodu imam baš lepa sećanja. Zemun je bio naš, iseljavali smo Hrvate iz njega bez otpora, oslobađali Hrtkovce i Srem od ustaša koji su se tamo pritajili još od 18. veka… Naša srpska braća su u traktorima dolazili kod nas, srpskih radikala, da ih mi ovde čuvamo i branimo od ustaša. Voja je mlatarao pištoljem kad god nas neko popreko pogleda… Eh, bili su to šećerni dani. Tada sam kupio i prvi stan, za neke smešne pare, ne sećam se sada. Odmah potom i drugi. Našao sam i devojku, Srpkinju, naravno. Razumljivo je zašto mi ni tada nije padala na pamet ona klica koja se tad već bogato razbokorila u mojoj glavi. A iskreno, nisam imao ni puno vremena da se bavim sobom. Možda bih se i zapitao da li će mi se to zlo i mržnja koje sam tako samouvereno artikulisao, negovao, dograđivao, širio, uzvikivao… nekom karmom vratiti, ali — ne stigoh. Srbiji je hitno trebala moja pomoć. Naime, čika Voja je tada imao novog najboljeg drugara Slobodana, kom je hitno zatrebao vešt, najveštiji ministar informisanja. Logično, izbor je pao na mene, jer se znalo da, pored prava, oratorstva, sporta, brojeva, savršene memorije i brzog učenja, imam talenta i za novinarstvo. Ranije sam čak i objavio par nekih tekstuljaka negde, ne sećam se gde…

Sve u svemu, ili long story short (da, govorim tečno tri strana jezika i služim se kineskim), postao sam ministar informisanja Savezne Republike Jugoslavije. I ono malo samokritičnosti i savesti što sam možda, čisto zbog evolutivnih predispozicija, mogao imati — tada je nestalo. Doneo sam najgori zakon u istoriji zakona o javnom informisanju, pozatvarao i doveo do bankrota brojne redakcije zbog „širenja lažnih informacija koje štete ugledu zemlje“, globio, kažnjavao, pritvarao, stvarao atmosferu linča… Eh, tu sam već izgubio svaki kompas. Ona klica lošeg se do tada već razvila u čitav ekosistem zla u mojoj glavi, ali to više nije bilo bitno, jer tada sam napokon dobio priliku da se obračunam sa onim što sam celog svog života iskreno, duboko prezirao: istinom.

I eto, tako je i tako ja, do dana danas …

(Nova.rs/ilustracija: Stups)