Kako ono beše – Evropa se raspada, a Putin i Tramp pobeđuju? A dogodila se Balaševićeva „Ljudmila“, odnosno „Noć kad je Tisza nadošla“. Brata Viktora podržali i Rusija i Amerika, i Izrael i Kina, pa je izduvao sa dvotrećinskom razlikom. Jedna rupa na evropskom ćilimu zakrpljena. Džabe burek u Subotici i lažne bombe u Kanjiži – „suverenizam“ prop’o. Gromoglasnim padom Orbana na izborima u Mađarskoj, osovina antizapadnih, proruskih i prokineskih autokrata u Evropi je napukla po samoj sredini.

U njenom jezgru ili „hard koru“, takoreći. Dežurni mudraci, cinici i komentarijat po Tviteru će mlatiti praznu slamu, te mutiti vodu, tvrdnjama da je Peter Mađar (takođe) nezgodan tip iz do juče Fidesovog šinjela, da je duboko konzervativan i još dublje nepredvidiv, i tome slično. Što sve ne menja jednostavnu činjenicu da smo posvedočili jednom padu autokrate ili korumpiranog diktatora uživo, i čemu se svako dobronameran raduje. Kao i da je svaki belosvetski ološ ili šljam pustio suzu – a poneko i spakovao kofere put Kremlja. „Ruszkik haza!“ (Rusi, idite kući!) odjekivalo je ulicama Budimpešte, Debrecina, Segedina, Miškolca, Pečuja, Kečkemeta i Đora i to je, otprilike, sve što vajni geopolitičari sa gajbe ispred dragstora/Informera treba da znaju. Šta je onda osnovna i toliko nadahnjujuća poruka izbora u susedstvu? Kraj autokratije je moguć.

A o tvrdoj autokratiji i duboko korumpiranom klijentelizmu se ovde i radilo. Viktor Orban je bio slika i prilika, odnosno ikona (srpskohrvatski: dečko sa postera) – tzv. neliberalizma. Bogoradio je protiv „globalista“, Evropske unije i mrskog Brisela, a lizao sa Kinezima i Rusima. Drobio o tradicionalnim porodičnim vrednostima, a protivu migranata i pedera. I usput se bahato obogatio, sa sve ličnim imanjem sa privatnim zoo-vrtom, naravno. Kako ističe sociolog Imre Sijarto, i koji se bavi upravo dedemokratizacijom, od kada su Orban i ekstremno desničarski Fides 2010. godine došli na vlast sa svojom dvotrećinskom većinom, demokratske institucije u Mađarskoj se suočavaju sa stalnim pritiskom. Orban je svoju pobedu bio nazvao „revolucijom na biračkim mestima“ i potom sistematski pristupio demontaži većine institucionalnih ograničenja svoje lične moći. Usvojio je novi mađarski Ustav, stavio Ustavni sud pod partijsku kontrolu, te izmenio izborni sistem i prekrojio izborne jedinice kako bi svojoj stranci obezbedio značajnu prednost. Svoju političku moć iskoristio je da izdašno obogati svoje prijatelje i članove porodice. Najveći deo medija je darovao u ruke nekoliko lojalista, a javni servis pretvorio u propagandno sredstvo. Instrumentalizovao je državu kako bi zastrašio i/ili pogasio nevladine organizacije, akademsku zajednicu, sindikate i ostatke nezavisnih medija. Tako je, zvuči upadljivo poznato.

Iako su izbori u Mađarskoj formalno ostali slobodni, bili su sve samo ne pošteni. Sistematsko nameštanje izborne utakmice (a Orban je bio talentovani fudbaler) u korist Fidesa dovelo je do još tri uzastopne apsolutne većine na parlamentarnim izborima 2014, 2018. i 2022. godine. Naprosto, izborna pravila su grubo iskrivljena u korist najvećih, a režim je na ovim izborima igrao posebno prljavo. Glavnog opozicionog lidera, Petera Mađara, neprestano su maltretirali i provocirali, te prisluškivali vojnim špijunskim softverom. O njemu na državnim medijima – ni mukajet. Verovatno je i njegova devojka bila agent Fidesa. Cela onlajn i oflajn Mađarska bila je prenapučena lažima o Mađaru, od prostih bandera i bilborda, do viralnih AI-uradaka. Pa ipak, ako je verovati izvorima sa interneta, Mađar je za dve godine obišao 327 gradova, 517 puta, u svakodnevnim susretima sa građanima, držeći po nekoliko govora na dan. I da, on jeste konzervativni političar, ali je biračima obećao stvari u najboljoj tradiciji evropskog konzervativizma: demokratsku državu, vladavinu prava i Mađarsku čvrsto u Evropskoj uniji. Malo li je na ovu skupoću? A obećao je i niz antikorupcijskih mera, veće poreze za 0,2 odsto najbogatijih, konfiskaciju ilegalno stečene imovine oligarha, pristup trenutno zamrznutim fondovima EU, te demontažu javnog medijskog servisa. Sve muzika za (naše) uši.

Bilo je tu i jeftinog populizma, kao npr. u Mađarevoj izjavi „Ne postoje levica ili desnica – postoje samo Mađari“. A staro je pravilo: ko ne može da odluči da li je levičar ili desničar – jeste desničar. U mnogo čemu, Mađar je igrao na orbanovsku kartu (orbanizam bez Orbana?), zagovarajući novi stil populizma prilagođen algoritmu TikToka. Pa se i snimao u svojoj kuhinji, u teretani, kod frizera i posvud. Kao harizmatičan govornik, prizivao je herojske borbe Mađara iz revolucija 1848. i 1956. godine, suprotstavljajući „obične Mađare“ ili „narod“ kleptokratskoj eliti oko Orbana. I sad, Mađarevo obećanje da će u državu vratiti osnovne demokratske standarde bilo je dovoljno da uz sebe okupi i mlade i liberalnu srednju klasu, a njegova nacionalistička retorika učinila je da pridobije podršku konzervativnih birača iz ruralnih uporišta Fidesa. Da li je to recept i za Srbiju, ostaje da se vidi. U svakom slučaju, jesmo li gledali vesti iz Pešte poslednjih dana i nedelja? Mađari pevaju, plešu, grle se, skaču i plaču po ulicama, trgovima i stanicama metroa. Bilo je tako prokleto zarazno.

S tim u vezi, uz mere opreza zbog kvarnih analogija, prirodno je da (pokušamo da) izvlačimo pouke iz „mađarskog scenarija“ za Srbiju. Na izborima u Mađarskoj, pobedio je novi lider sa jasnim i konzistentnim političkim porukama. To što je mladolik, naočit, i odelo mu prati liniju tela, je uvek dodatni plus. Pokupio je i glasove dosadašnje i mahom nesposobne opozicije, a odlazio je i u tradicionalna Orbanova uporišta – poštujući njegove birače. Nastupao je ofanzivno i nametao teme uz svojevrsnu energiju pobednika (hm, „Studenti pobeđuju“?). Bez podrške medija, dva-tri puta je prešpartao celu zemlju, i do kraja je govorio i u po sedam gradova dnevno. I jeste, mahom zbog specifičnosti (izbornog) sistema u Mađarskoj, celokupna opozicija je stala iza kandidata koji ima najviše šansi da pobedi – taj sistem.

Dakle, umesto jurcanja sitnosopstveničkih interesa i palamuđevina o broju izbornih lista, Mađari su razumeli istorijski trenutak. I u tu se istoriju upisali. Dakle, recept za pobedu može da zazvuči i poznato i nekako banalno: novi lider, nova politika, jasne poruke, borba za demokratiju i protiv korupcije, te vera u promene, odnosno energija pobede. Ali, ne zaboravimo nikada Mađarev odlazak u ama baš svako selo i grad, uz čvrstu organizaciju kontrolora i ostalih volontera zbog zarobljene države. Građansko društvo i masovna mobilizacija bili su presudni u sprečavanju izbornih nepočinstava režima. Imamo li mi „Rektora Mađara“ ili „Petera Gyokicsa“ u nastajanju? I zašto da ne?

Najzad, Viktor Orban je čovek koji je došao na otvaranje železničke stanice u Novom Sadu. A Peter Mađar je čovek koji je došao da oda poštu stradalima. I to je, možda, sve što treba da znamo o ovoj dvojici. I naravno da smo tu izbornu noć nazdravljali i izdašno cugali zbog Putinovih, Trampovih, Orbanovih i Vučićevih suza. Možda i ponajviše pošto se sa vlasti stropoštao Vučićev „ortak“ i „brat“, što je razumljivo. Međutim, treba se udaljiti od zagledanosti jedino u svoj zapušteni pupak ili balkanski kutak. Pre svega se valja radovati zato što je sa vlasti pao – jedan autokrata. Jedan je diktator i jedan neofašista manje na svetu. Mađarska je izabrala nadu umesto straha, i demokratiju umesto autokratije. Mađarski narod je podsetio Evropu i svet da nijedan čvrstorukaš nije nepobediv kada građani odbiju da izgube slobodu. Poenta je zato u padu autokrate koji je devastirao mladu mađarsku demokratiju, i koji je usput i svesrdni saradnik najvećih belosvetskih hohštaplera. U poruci da je smenjivost vlasti moguća, odnosno da se protivu režima može i na nameštenom terenu zarobljenih medija, sudstva i drugih institucija, i to – organizacijom, pameću i lepotom.

Gotov je! Igen!

(Danas)