Skip to main content

ALEKSEJ KIŠJUHAS: Hej Jugosloveni?

Stav 11. јун 2023.
4 min čitanja

Jer, kao da se intimno i kolektivno, lično i politički, ne slažemo da je u pitanju prošlost. Zato što Jugoslavija još uvek živi.

Jošte živi, duh naših dedova? Ili ne živi? Naime, politikološkinja Mirjana Kasapović sa Fakulteta političkih znanosti u Zagrebu nedavno je objavila polemički tekst ili naučni osvrt u časopisu Anali Hrvatskog politološkog društva sa naslovom Zbogom postjugoslavenstvu!

Između ostalog, isticala je da valja izbegavati i sam termin (post)jugoslovenski u nauci, te diskreditovati akademsku disciplinu Postjugoslovenske studije. Zašto, Tita mu poljubim?

Za kolegicu Kasapović, Jugoslavija je bila „najneuspješnija europska država 20. stoljeća“ (jer se raspala dva puta), odnosno jedna totalitarna, jednopartijska, i uopšte grozna tvorevina.

Trajala je tek 70 godina, u raznim ekonomskim i političkim aranžmanima (monarhija i republika, kapitalizam i socijalizam), i „ništa nije pomoglo“ da se sačuva. Međutim, da li zato Jugoslaviji više ne treba spominjati ni ime? I kako da se zovemo onda?

SRPSKOHRVATSKI: Pa valjda Region, Zapadni Balkan, Jugoistočna Evropa, Jadranska ili ABA Liga, bilo šta, samo ne – (post)Jugoslavija.

Deder geografiju, a ne istoriju. I poznavanje prirode, umesto društva. Ovaj naučni tekst pokrenuo je tušta i tma komentara u hrvatskoj javnosti, ali i na (opa!) postjugoslovenskom prostoru.

U Srbiji, odlične kritičke tekstove objavili su povjesničari Dragan Markovina (Peščanik), Jaroslav Pecnik (Danas) i drugi. Uzgred, prethodne rečenice napisane su na srpskohrvatskom jeziku.

Da li smo ih razumeli? „Većina građana postjugoslovenskog regiona govore srpskim, hrvatskim, bošnjačkim i crnogorskim jezikom“ – ova rečenica se piše identično na sva četiri spomenuta jezika.

Istovremeno, u Beogradu se dva dana (26-27. maja) održavala naučna konferencija pod nazivom Sociološke perspektive o savremenim postjugoslovenskim društvima, u organizaciji Sociološkog naučnog društva Srbije (SNDS).

I gde tačno nikom nije smetala postjugoslavija u imenu, naprotiv. Pozivu SNDS se odazvao golemi broj najuglednijih sociologa iz svih zemalja nastalih raspadom SFR Jugoslavije.

Učestvovalo je više od 70 profesora i istraživača, i što ovu konferenciju čini najvećim naučnim skupom sociologa sa postjugoslovenskog prostora još od 1980-ih godina.

Da bi razgovarali o izazovima i sudbinama naših postjugoslovenskih društava, u Beograd su došli sociolozi sa univerziteta i naučnih instituta iz Ljubljane, Zagreba, Sarajeva, Skoplja, Nikšića, Zadra, Banjaluke, Rijeke, Maribora, Novog Sada i Niša (kao i sa univerziteta u Bolonji, Frankfurtu, Varšavi itd).

JUGOSLAVIJA ŽIVI: Međutim, naše društvo, a posebno država, nažalost ne obraćaju pažnju na sociologe i sociologiju.

Osim na profesora Jova Bakića kada izgovori ono njegovo.

A na ovoj sociološkoj konferenciji, govorilo se o ključnim pitanjima i problemima naše postjugoslovenske stvarnosti kao što su ideologija, nejednakost, sukobi, demokratija, rod, kultura, grad, mladi, itd. Bilo je i reči i podataka o npr. mladima i kulturi, klasama i nejednakosti, veri posle socijalizma, rodno inkluzivnom jeziku, privatizaciji, organizovanom kriminalu, političkim elitama, novinarstvu, novom urbanizmu, navijačima, panku, Tviteru, populizmu i nacionalizmu.

Sve krajnje zanimljivo i veoma značajno. I skoro potpuno ignorisano od strane većine masovnih medija. Šteta, jer mogli smo da čujemo i naučimo nešto.

Ali, i ova impresivna konferencija Sociološkog naučnog društva Srbije je indikator tvrde činjenice da – Jugoslavija živi.

U (društvenoj) nauci, a ne partijskoj politici i populističkoj ideologiji. Postjugoslovenski sociolozi su se okupili, delili svoja naučna saznanja, i razgovarali na svom ili našem jeziku u Beogradu.

Kao što se i na međunarodnim konferencijama po belom svetu, najčešće druže i drže zajedno. Naravno, zbog zajedničkog jezika, ali i zbog zajedničke kulture, istorije i društvenog iskustva.

Zato u pitanju nije samo banalna (jugo)nostalgija akademskih sociologa i sociološkinja sa prostora Postjugoslavije.

Kako ističe antropolog Stef Jansen u studiji Antinacionalizam (2005), nostalgija u postsocijalističkim zemljama često je bila „ili opijum za dezorijentisane mase, ili estetizovana ironija prozapadno orijentisanih mladih“.

Međutim, u Postjugoslaviji, ona može da bude i subverzivna i antinacionalistička strategija. Zato su Jugosloveni tačno jedina nacionalna zajednica u porastu po poslednjem popisu stanovništva u Srbiji (27.143 ljudi).

Naravno, u nacionalističkoj Srbiji, „hegemonijsko jugoslovenstvo i nacionalizam su u bizarnoj sprezi“, dok se u nacionalističkoj Hrvatskoj (post)jugoslovenstvo negira.

Ali, nakon 2000. i pada Miloševića, dolazi do ideološkog negiranja jugoslovenstva i u našoj (bivšoj jugoslovenskoj) republici.

KROZ S(J)EĆANJA ONIH KOJI JE – MRZE: O tom „sindromu postjugoslovenske Jugoslavije“ već je 2019. izvrsno pisao Viktor Ivančić, kao o zemlji koja živi kroz sećanja onih koji je – mrze.

Ta mržnja, prezir ili jugofobija je retroaktivna i predstavlja svojevrsnu pseudomemoriju.

I ovaj sociolog i kolumnista je 2021. objavio tekst Jugoslavija živi!, argumentujući da Jugoslavija ne živi samo kao simbol ili nostalgija – već i kao društvena realnost.

Naime, SFR Jugoslavija je bila najuspešniji projekat modernizacije ovih ubogih prostora ili famoznog regiona u njegovoj istoriji.

Ona je urbanizovala, industrijalizovala, elektrifikovala i vakcinisala jedno zapušteno i zaostalo predjugoslovensko društvo. Opismenila je svoja stanovništva, narode i narodnosti.

Uvela i vikend i obaveznu osnovnu školu. Iskorenila je zarazne bolesti i visoku smrtnost dece. Uvela pravo na primanja za vreme bolesti i trudnoće, na penziju i plaćeni godišnji odmor.

I masovni turizam i konzumerizam. Dakle, sve ono što postjugoslovenski uzimamo zdravo za gotovo.

SFR Jugoslavija je osnovala i većinu fakulteta i naučnih instituta na kojima rade naši profesori, naučnici i istraživači. A 1954. i Filozofski fakultet u Novom Sadu, na kojem radi ovaj sociolog i kolumnista.

I onda, ne trebaju nama nekakve metiljave postjugoslovenske studije, trebaju nam – Studije Jugoslavije.

Jedno interdisciplinarno polje proučavanja (relativno) jedinstvenog jezičkog, privrednog, političkog, istorijskog i kulturnog prostora koji živi i diše i nakon tzv. balkanizacije i političke dezintegracije. Jer, i naše granice su zapravo – jugoslovenske.

Dakle, mrska, zla i naopaka Jugoslavija je izgradila najveći deo javne infrastrukture, pa se i dalje vozimo jugoslovenskim (auto)putevima, lečimo u jugoslovenskim ambulantama i domovima zdravlja, vaspitavamo i obrazujemo decu i omladinu po jugoslovenskim vrtićima, školama i fakultetima. U tom smislu, možda zaista i ne postoji Postjugoslavija, već samo – Jugoslavija.

Prefiks post označava nešto posle ili nakon. Kad se nešto završilo i preminulo, poput modernosti u popularnom konceptu postmodernosti.

A da li je?

Da Jugoslavije nema, da li bi postjugosloveni onoliko žalili za Đorđem Balaševićem? Ili, zašto domaća muzika i vesti sa estrade obuhvataju i popularnu kulturu svih postjugoslovenskih društava (a ne Mađarske ili Bugarske)?

Najzad, da li smo primetili da se o našoj nedavnoj i zajedničkoj državi stalno govori kao o – bivšoj Jugoslaviji? Imamo ratove, ličnosti, preduzeća, muziku i tome slično sa prostora bivše Jugoslavije. A zašto ne samo – Jugoslavije?

Čemu to bivša, ako je ona zaista pokojna i blaženopočivša? Niko ne govori o bivšem Britanskom ili Otomanskom carstvu. Ne postoji bivša Austrougarska, već samo – Austrougarska, zar ne?

Niti bivše Dušanovo carstvo ili bivša Republika Srpska Krajina. Zato što svi dobro znaju da su ove tvorevine zaista bivše. Stvar prošlosti ili istorije. Samo u slučaju Jugoslavije postoji ta neobična potreba za pridevom bivša.

Jer, kao da se intimno i kolektivno, lično i politički, ne slažemo da je u pitanju prošlost. Zato što Jugoslavija još uvek živi. To neko klasje panonsko, more jadransko, i setna duša slovenska.

Stara kuća, mala bašča, i u njoj Yugo 45. I ma šta mi uradili, ma šta mi govorili, ja sjećam se. Živi, živi duh jugoslovenski, i živjeće vjekovma.

(Danas, Foto: MC)