Dok smo mala deca, vrhovni autoritet su naši roditelji. I kada nam kažu da ćemo od spanaća postati snažni, a od šargarepe bolje videti (ili da, recimo, postoji bog) – mi im slepo verujemo.

Iako nema dokaza za to, naprotiv. Pa i kada sami odrastemo i/ili postanemo roditelji, teško nam je da se otarasimo ovih davno stečenih verovanja. Nekada ćemo ih i braniti po svaku cenu, jer kako mama i tata mogu biti u krivu?

Još neke od popularnih zabluda su da vitamin C leči prehladu, da je Ajnštajn imao loše ocene iz matematike, da banane rastu na drveću, da se Kineski zid vidi sa Meseca, da se moždane ćelije ne obnavljaju, da je Napoleon bio nizak, da šećer izaziva hiperaktivnost kod dece, da su u srednjem veku postojali pojasevi nevinosti, te da je srpski (ili bilo koji) narod postojao od 12. veka.

Kako odrastamo, uviđamo da naši roditelji ipak ne znaju mnogo toga. Što se obično naziva adolescencijom i ume da bude stresno. Ali, umesto racionalnog mišljenja zasnovanog na dokazima, tada ćemo roditeljske autoritete samo zameniti novim – mediji, političari, korporacije, trgovci, poznate ličnosti, i koji će nam takođe govoriti neistine.

Sve(t) se aktivno trudi da nas zavara i napuni nam glavu pričama i lažima. Sile neznanja, zaveraškog mišljenja, antiintelektualizma i poricanja nauke su u usponu i brkaju nam mentalne lončiće. Pa onda ljudi istovremeno veruju u Nojevu barku, evoluciju, dinosauruse, i čudovište iz Loh Nesa.

Živimo u svetu prepunom dezinformacija, mitova, obmana i kilavog znanja. A ne postoje neprikosnoveni autoriteti, niti mesto gde možemo pronaći sve odgovore – to nije čak ni ChatGPT. I dalje se oslanjamo na druge kako bismo znali šta da mislimo – na stručnjake, vođe, religijske figure, poznate ličnosti, TV lica ili „opšte znanje“. Svi smo mi deca, samo su nam se autoriteti promenili – predsednici, popovi i Drugi dnevnik.

A suština je u sledećem – kako da znamo da nešto znamo? Koje je znanje pouzdano? „Ja moram da razumem kako da razumem“, nepotrebno ismejanim, a zapravo krajnje razboritim rečima Ane Brnabić o metakogniciji. Vaistinu, moramo da znamo kako to znamo bilo šta. Jer znanje je – opravdano verovanje. A ko ili šta je autoritet koji ga opravdava?

Srećom, imamo jednu fantastičnu instituciju ili kulu od slonovače za proizvodnju opravdanog naučnog znanja. I to jeste – univerzitet. I čiji profesori jesu autoriteti, dopadalo nam se to ili ne. Univerzitet kreira skup znanja i stručnosti, ali i pogled na svet. Ovaj svetonazor se može nazvati naučnim skepticizmom, o čemu izvrsno piše naučni edukator Stiven Novela („Vodič kroz vasionu za skeptike“, 2018) i čije opaske izdašno koristimo u ovoj kolumni.

Zašto univerzitet i jeste i treba da bude autoritet u društvu?

Prvo, on poštuje znanje i istinu. Univerzitetski profesori svoje tvrdnje podvrgavaju detaljnom i dobro utemeljenom procesu provere. Dok smatraju da je i prirodu i društvo moguće spoznati jer prate određena pravila ili zakone. To ne znači da pojedini profesori ne veruju u horoskop, nadrilekarstvo i teorije zavere, već da pseudonauci institucionalno nije mesto na univerzitetu. Na univerzitetu nema pozivanja na magiju ili natprirodno. Znanjem i dokazima, univerzitetski profesori (pre)ispituju i raskrinkavaju i političke tvrdnje, medijske obmane, ekonomske mahinacije i pseudoistorijske mitove.

Drugo, univerzitet promoviše nauku. A nauka je moćno oruđe i jedan od najboljih proizvoda ljudske civilizacije. Profesori univerziteta koji su odabrali da budu i aktivisti ili angažovani intelektualci promovišu ulogu nauke u društvu, razumevanje naučnih rezultata i metoda, kao i naučno obrazovanje visokog kvaliteta u narodu. I ovako štite integritet nauke i obrazovanja od ideoloških (i partijskih) uplitanja i antinaučnih napada. Što znači i stalno preispitivanje samih sebe, odnosno naučnih procedura, kulture i institucija u smislu mogućih grešaka, pristrasnosti i prevara (jer, i nauka može da pogreši). A gde na svetu još postoji takav sistem?

Nauka ide rame uz rame sa filozofijom i logikom, te profesori nužno zagovaraju i bolje razumevanje ovih oblasti, a posebno veštine kritičkog mišljenja. Podaci koje valja nabubati za ispit se već nalaze u udžbeniku. Šta osim treninga ili (fis)kulture kritičkog mišljenja raditi na predmetima (filozofskog!) fakulteta poput „Sociološke teorije“ ili „Uvod u politiku“? A kritičko mišljenje je integralni deo i analize engleske književnosti, ali i matematike i fizike ili geografije i poljoprivrede. Univerzitet se po svojoj suštini ili kvintesencijalno suprotstavlja uvreženim ali lažnim uverenjima. Uostalom, nema astrologije na Prirodno-matematičkom fakultetu, nema akupunkture na Medicinskom fakultetu, niti gledanja u kafu kao metode proricanja političke budućnosti na Fakultetu političkih nauka, zar ne?

Četvrto, univerzitet zagovara autonomno i slobodno naučno istraživanje, a koje je neodvojivo od ideološke i društvene slobode. Znanje, nauka i razum mogu cvetati samo u slobodnom društvu u kojem se nikakva ideologija (verska, politička ili stranačka) ne nameće pojedincima, a kamoli profesorima, naučnicima i univerzitetu u celini. Dobri profesori i studenti su (naučni) skeptici. Oni sumnjaju i misle (dakle, jesu), te ono što znaju razdvajaju od maštanja, priželjkivanja, predrasuda i tradicije, za razliku od većine građana. Univerzitet je autoritet i zato što više ne živimo u prednaučnom dobu. Iza nas su stotine godina pažljivo razrađenog znanja koje nas je dovelo do antibiotika, interneta, vodovoda, ali i demokratskog društva; znanja koje se na univerzitetu komotno predaje i prenosi mladim ljudima.

Nauka je revolucionarno izmenila ljudsko razmišljanje, pošto se veći deo našeg znanja do tada zasnivao na autoritetu vere i tradicije. Zahvaljujući državniku Vilhelmu fon Humboltu, univerzitet je u 19. veku doživeo revoluciju i (re)definisan je kao institucija kakvu poznajemo danas. Prvo, u instituciju slobode nastave i naučnog istraživanja i, drugo, instituciju jedinstva nastave i naučnog istraživanja. Da li je Vučić čitao Humbolta, mislioca koji je reformisao celokupni pruski školski sistem? Biće da nije, pošto je famozna „Uredba o izmeni Uredbe“ srozala naučno istraživanje na pet od ukupno 40 radnih sati, a preostalih 35 propisala za nastavu. Sve to u refleksnoj odmazdi protivu profesora, njihovih novčanika i golog života.

Pod krinkom (ili smokvinim listom) promocije privatluka, konkurencije i tržišta, biće da se planira faktičko gašenje državnih univerziteta u Srbiji. Zašto? Prvo, da bi se ugušile pobune univerziteta. I, drugo, zato što u naprednjačkoj Srbiji ne može biti drugog stručnjaka ili autoriteta od predsednikovog. Kakav univerzitet, kakav rektor, kakvi bakrači – i „bolje bi mu bilo da ćuti“.

A je li, moliću lepo? Da li zato što, o jeresi, „kvari omladinu“ i „izmišlja nove bogove“? Zbog toga je pre 2500 godina uhapsilo i jednog Sokrata, pa zašto ne bi i rektora Đokića? Predsednik naše Republike i dalje se ponaša paternalistički autoritarno. Kao otac nacije „za našu decu“, smatrajući sve nas za slinave klince krupnih očiju koji gutaju svaku očevu reč kao golu istinu.

A univerzitet je odistinski autoritet zato što smo, sa tom diplomom u rukama, najzad odrasli kao ljudska bića. U pitanju je autoritet znanja, nauke, i kritičkog mišljenja. Pa i hrabre mladosti po fakultetima Srbije koja, na temelju dokaza i činjenica, zahteva bolje i pravednije društvo.

Studenti i njihovi profesori su ispravni autoriteti zato što su bili zakoračili u jednu fantastičnu avanturu sticanja znanja i kritičkog mišljenja koju zovemo – studiranje. U pitanju nije samo četvorogodišnji izlet, već putovanje koje traje do kraja života. Univerzitet čini jedna gotovo epska potraga za znanjem.

On je institucija koja nas je od čučanja u mračnim pećinama i seoskim kolibama odvela do skakutanja po Mesecu. Na univerzitetu zaista vidimo dalje – jer stojimo na leđima divova. I zato je univerzitet – autoritet. I zato treba da izađe na izbore.

(Danas)