U Srbiji će se 3. aprila održati predsednički izbori, redovni beogradski i vanredni lokalni izbori u brojnim opštinama. Tog dana će biti održani i prevremeni parlamentarni izbori.

Vanredni izbori nisu retka pojava u istoriji postsocijalističkog parlamentarizma u Srbiji. U proteklih 30 godina bilo je više takvih nego redovnih izbora. Ovo je jasan pokazatelj problema koje država ima sa funkcionisanjem političkih institucija i konsolidacijom demokratije. Međutim, ovog puta postoje dva zabrinjavajuća aspekta – kao prvo, ovi izbori prate produženu krizu demokratije i, drugo, prevremeni izbori su najavljeni i pre nego što je aktuelna vlada stupila na dužnost.

Predsednik Srbije je u jesen 2020. godine najavio nove parlamentarne izbore. Učinio je to nakon sednice predsedništva stranke u svojstvu predsednika vladajuće Srpske napredne stranke (SNS), čija koalicija ima ogromnu skupštinsku većinu (243 od 250 poslaničkih mesta). Međutim, član 115. Ustava Srbije ne predviđa mogućnost da predsednik države obavlja “drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost”. Predsednik u dvostrukoj ulozi je čak stavio dolazeću vladu u neku vrstu pripravničkog staža, dajući njenim članovima 18 meseci i da „je ovo štih proba, da godinu i po dana moraju da rade danonoćno“. Ovo je nov nivo sistema „vršilaca dužnosti“, koji se već primenjuje u čitavoj administraciji. Prema poslednjem izveštaju Evropske komisije (EK) za Srbiju, 62 odsto popunjenih viših rukovodećih pozicija je bilo u v.d. statusu.

Krajem 2018. godine, kad je čak i EK primetila „jasne elemente zarobljavanja države“ širom regiona, kriza demokratije u Srbiji se pogoršala i dobila međunarodno priznanje pokretanjem međustranačkog dijaloga uz posredovanje Evropskog parlamenta. Bez vidljivih poboljšanja i uz očekivane velike nepravilnosti, većina opozicionih partija odlučila je da bojkotuje izbore u junu 2020. godine.

Međutim, cilj aktera da bojkotom ukažu na stvarne izazove demokratije u Srbiji nije se ostvario. Međunarodna zajednica je uputila čestitke, nastavila da se ponaša po starom, i čak se otvoreno usprotivila bojkotu. Pitanje potencijalne nelegitimnosti parlamenta i vlade nijednog trenutka nije došlo na dnevni red.

Ipak, dve godine kasnije, zvanično navedeni razlozi za vanredne izbore ukazuju na to da su stranke koje su bojkotovale bile u pravu. Narodna skupština je početkom februara usvojila set izbornih zakona, koji se odnose na finansiranje političkih aktivnosti, izbor predsednika Srbije, izbor narodnih poslanika, lokalne izbore, sprečavanje korupcije, čime je tehnički postavljen osnov za raspisivanje vanrednih izbora na zahtev vlade. Ovog puta cela opozicija učestvuje na izborima, uprkos nerešenim problemima. Kontinuirano nepoverenje u redovan izborni proces vidljivo je u ogromnim naporima koje opozicione stranke ulažu u pripremu izbornih kontrolora iz sopstvenih redova. Zabrinjavajuće je da najava vanrednih izbora krajem 2020. godine ni na jednom nivou nije preispitana, nije bilo javne debate niti skupštinske sednice na kojoj bi se raspravljalo o ovoj važnoj odluci. Štaviše, zvanični predlog koji je vlada uputila predsedniku, a u kom se objašnjava potreba za vanrednim izborima, nije čak ni javno dostupan, već se daje na zahtev pojedinim novinarima i međunarodnim organizacijama. Osim tvrdnje da su se sada stekli uslovi za učešće svih političkih aktera na izborima, zanimljivo je da očekivanje vlade od ovih izbora obuhvata i ‘smanjenje nastalih tenzija između suprotstavljenih opcija u društvu, odbacivanje isključivosti i govora mržnje i afirmaciju prava na slobodno izražavanje mišljenja i stavova o određenim političkim, ekonomskim i drugim pitanjima’.

Čini se da vlada ne vidi sopstvenu odgovornost za ove ispravno uočene tenzije u društvu, pogotovo imajući u vidu da je u parlamentu rasprostranjen govor mržnje prema političkim protivnicima, predstavnicima civilnog društva i novinarima, kao i da kampanje koje imaju za cilj diskreditaciju neistomišljenika vode prorežimski mediji i tabloidi. Napadi u javnom prostoru na aktiviste i političke protivnike uobičajeni su širom zemlje. Najšokantniji primer je napad na građane koji su prošle godine protestovali u Šapcu. Huligani koji su ih napali motkama i čekićima dovezeni su službenim automobilima.

Nameće se pitanje: ako vlada priznaje da su postojali svi ti nedostaci koji su sada poboljšani u meri koja opravdava vanredne izbore, šta se dešava sa odlukama koje su donele vlada i skupština koje su stupile na dužnost u prethodnim uslovima? U kojoj meri su one legitimne?

U međuvremenu, sloboda medija i dalje opada. Freedom House Srbiju i dalje ocenjuje kao „delimično slobodnu“ zemlju i napominje da ona beleži jedan od najvećih padova u oceni demokratije u poslednjih 10 godina na globalnom nivou. Trenutna mesečna stopa inflacije je iznad osam odsto, najviša od 2014, državni dug se u protekloj deceniji skoro udvostručio, deficit trgovinskog bilansa se uvećava, vojna potrošnja je naglo porasla u 2019. godini, dok su budžetska izdvajanja za zdravstvo, obrazovanje i socijalnu zaštitu opala. Afere u vezi s korupcijom, pranjem novca i organizovanim kriminalom predstavljaju redovne pojave na političkoj sceni. Regionalna stabilnost je krhka i situacija bi se mogla pogoršati, jer je Srbija jedina zemlja u regionu (a uz Belorusiju i jedina u Evropi) koja nije osudila rusku invaziju na Ukrajinu. Pandemija i dalje, prema zvaničnim podacima, uzrokuje desetine smrtnih slučajeva dnevno, iako je dokazano da su stvarni brojevi višestruko veći. Srbija je bila jedna od prvih zemalja koje su imale pristup vakcinama, ali stope vakcinacije još uvek nisu dostigle 50 odsto, što mnogo govori o stepenu poverenja u institucije. Zanimljivo je da se taj udeo približno podudara sa prosečnom izlaznošću birača, koja je uglavnom tek nešto iznad 50 odsto.

Prosečan glasač u Srbiji nema pristup ovim i mnogim drugim informacijama, već od kontrolisanih mejnstrim medija dobija drugačiju, ulepšanu sliku.

Krajnje je vreme da EU pitanju političkih kriterijuma posveti makar istu pažnju kao i usklađivanju sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom (ZSBP). Ispunjavanje političkih kriterijuma dovelo bi do veće stope usklađenosti sa ZSBP. Važnost zaboravljenog soft power mehanizma Evropske unije kroz politiku proširenja, na koju je sa razlogom dugo bila ponosna, ovih dana dobija tužan i užasan podsetnik. Demokratske vrednosti su važne. Njihov značaj može umanjiti samo neko ko ima direktnu korist od njihovog nedostatka ili neko ko ne zna kako je živeti bez njih. Istovremeno, koristiti ih u trampi za neke očekivane usluge je kratkovido i opasno.

Evropska komisija je prethodnih godina u svojim redovnim izveštajima bila kreativna uvodeći pojam „dovoljno“ u kontekst ispunjavanja političkih kriterijuma. Kad bi ovi izbori bili slobodni, pošteni i sa informisanim biračkim telom, birači u Srbiji bi mogli da kažu da li je i njima „dovoljno“.

(EURACTIV.com, Foto: EFB)

Tekst je objavljen 1. marta, pre nego što je Generalna skupština UN usvojila rezoluciju o agresiji na Ukrajinu, za koju je glasala i Srbija