Pred retko kada punijom salom Srpskog narodnog oozorišta, u ponedeljak 22. juna, novosadskoj publici obratio se Mario Vargas Ljosa, peruanski nobelovac i autor kultnih romana „Grad i psi“, „Rat za smak sveta“, „Razgovor u katedrali“,“Pohvala pomajci“. Tom prilikom Ljosi je uručena i prva Specijalna nagrada Prozafesta „Milovan Vidaković“. Sledećeg dana Ljosa je na prijemu kod predsednika Nikolića. Kako navodi Služba za saradnju sa medijima predsednika, predsednik Nikolić i peruanski pisac razgovarali su o različitim temama: raspadu Jugoslavije i ugledu nekadašnje države u Latinskoj Americi, emigraciji i istoriji.

Prizor gotovo nestvaran: negde na skliskoj granici realnog i fikcije upečatljivo mnogo lepih, mladih lica na platou ispred Pozorišta. Ništa manje i onih drugih. Zapravo, toliko lica i toliko informacija. U ponekom paru očiju, čežnja se doima podjednako prirodno i neizbežno, toliko ljudski i tako „književno“, tako vanvremeno. Potom, u sali, meko sladunjavi tonovi latino-songa, nešto poput „Soledad, soledad“. Jedna, dve, možda i svih pet kamera i sada već sasvim svečano, dramatično, nedvosmisleno iščekivanje. I najzad, Pisac je na sceni… don Mario, Mario Vargas Ljosa je naspram više od hiljadu onih koji su došli da ga vide, a među kojima je, dakako, najviše bilo čitalaca, daleko manje pisaca i onih koji misle da to jesu, nešto više studenata i, nadajmo se, nekolicina budućih pisaca…

Neverovatno i nezaboravno. Pisac čije su storije bile (i ostale) vatrometi imaginacije, lepote, bunta, istine, prkosa i smisla govorio je jednako harizmatično, znakovito i blisko: „Nemojte dozvoliti da vas manipulišu, gradite kritičku misao, a u tome vam književnost pomaže…“ Možda mu niko te večeri nije rekao da su mnogima od nas devedesetih njegove kaleidoskopski uzavrele fikcije bile više od bega u imaginaciju. Nikada ravnodušne prema patnji, nasilju i zlu i uvek strastvene u čežnji za onim za čim se u životu treba i mora čeznuti, iskreno, predano i do poslednjeg daha…

A potom, oni koji su došli da ga vide su ujedinjeni (ili gotovo ujedinjeni) ljubavlju prema prozi i Ljosi, sa ponekim staklastim pogledom i, uglavnom, iskrenim uverenjem da su, kao retko kada, u pravom trenutku i na pravom mestu. Stojeći, ispraćaju Pisca.

I onda, par dana kasnije, prizor koji bi nedvosmisleno trebalo da pripada fikciji, za ljubav proze, istorijske istine i dramaturške doslednosti. Par dana kasnije, razgovaraju Predsednik i Pisac. Don Mario je one večeri dakako nadahnuo i nas, pa se i ovaj dijalog u našoj imaginaciji, polazeći od stvarnih replika izgovorenih u vremenskim isečcima, izgovorenih 2010. i 2015. nanovo stvorio, postavši ovakav:

Pisac, 2010: „Dobra književnost gradi mostove među različitim ljudima i omogućavajući nam da uživamo, patimo ili budemo iznenađani, ujedinjuje nas pod jezicima i uverenjima, navikama, običajima i predrasudama koji nas razdvajaju…“

Predsednik, 2015: „Srbija nije prolazila kroz tu fazu, mi imamo viševekovnu tradiciju i jasan nacionalni identitet, posvećeni smo pomirenju, ali je još uvek mnogo bola u sećanju naroda…“

Pisac, 2010: „Svaki dan, širom sveta, nebrojene žrtve padnu od ruke onih koji veruju da poseduju apsolutnu istinu. Sa padom totalitarnih režima, verovali smo da će zavladati zajednički život, mir, pluralizam i ljudska prava i da će svet ostaviti u prošlosti holokauste, genocide, invazije i ratove za istrebljenje. Ništa od toga se nije desilo. Novi oblici varvarizma cvetaju vođeni fanatizmom… Prezirem svaki oblik nacionalizma, tu provincijsku ideologiju… Jer slučajnu okolnost mesta rođenja pretvara u najvišu vrednost, u moralnu i ontološku povlasticu…“

Predsednik, 2015: „Jedino nas je Otomanska imperija držala u viševekovnom ropstvu. Kosovska bitka je sprečila da Turska prodire dalje u Evropu. Tokom vladavine Turaka, Srbima nije bilo dozvoljeno da prave kuće od čvrstog materijala, već samo od blata i jedina čvrsta građevina bila je sačinjena od srpskih lobanja u Nišu.“

Pisac, 2010: “Domovina nisu zastave ni himne, ni nepobitni govori o herojima i simbolima, nego šačica mesta i osoba koje nastanjuju naše sećanje, preplavljujući ga melahonlijom, toplim osećajem da, bez obzira gde se nalazili, uvek postoji ognjište na koje se možemo vratiti…“

Na koncu, da li bi još jedan u nizu neverovatnih prizora u zemlji nepresušnih paradoksa trebalo da nas zabrine ili makar zbuni? Zapravo ne… Ne, jer zna don Mario da razlikuje „diskretne heroje“ i „jarčeve fešte“, a zna podosta i o „ratu za smak sveta“… Zna i da „lepe oči“ katkad kriju teskobne i ružne slike, zna da postoje drske konverzije, loše travestije i perverzne tiranije. Zna Maestro da dok traje neprekidna orgija, istina o lažama postaje izazov nemogućeg.

Na kraju, ako iko, don Mario zna da prepozna i ovekoveči diktature.

Preostaje nam još i to da mu poželimo dobro more Imaginacije koje će slike iz njegovog leta 2015. u Srbiji, za pisaćim stolom, u nekom drugom Gradu, pretvoriti u magično tkivo nove Priče.

(Autonomija, foto: Wikipedia)