Pisci i ljubitelji teatra znaju koliko je zaista zloslutno kada se za nekoga ili nešto kaže da je hamletovski trulo… Postkatastrofalne sekvence u Srbiji nekako neumoljivo bude asocijaciju na najmanje dve Šekspirove replike – onu u kojoj kaže da je „nešto trulo u državi Danskoj“ i onu, teskobno nedorečenu: „ostalo je ćutanje“. Postpoplavni eho i dalje je zasićen pričama o novoj verziji solidarnosti među starim, ratovima razjedinjenim susedima, a najraznolikije ilustracije katastrofom pokrenutog humanizma i međuljudske bliskosti ozbiljno su dovele u pitanje sporadične i ekstravagantne sklonosti ka cinizmu, ironiji ili ravnodušnosti.

Postkatastrofalni dani, međutim, neizbežno su učinili da u kolektivne i individualne memorijske potencijale, nahrupe, nezadrživo, baš kao i nabujale reke, sećanja… na neke ne tako davne prizore… A viđali smo ovih dana ljude, žene i decu kako užasnuto, u hitnji napuštaju kuće sa, u agoniji, pokupljenim sitnicama iz sada već prošlih života, viđali smo ih i kako kreću u, za neke od njih, prilično neizvesnom i nepoznatom pravcu, viđali smo uznemirene životinje, mrtve životinje, vojne uniforme, svima već poznato ime generala, nepoznata lica policajaca, državnih i vladinih službenika, pakete humanitarne pomoći i Premijerovim zovom ujedinjene navijače, estradne zvezde, sportiste, neke iz „podzemlja“, i mnoge iz prošlosti…

A onda se, i sami izmoreni mučnim osećanjem jedinstvenog amalgama sačinjenog od empatije i razdraženosti, priklanjamo psihološkim tehnikama zamrzavanja sećanja jer su, u kombinaciji sa oživljenom prošlošću, emaniranom u licima aktuelnih predstavnika Države, ta sećanja toliko teška i uznemirujuća da je beg, virtuelni ili stvarni, sasvim očekivani izbor… I koliko god uporno bežali u pouzdane zaklone sadašnjosti, koliko god se zatrpavali svakodnevnicom i teorijski spekulisali, sećanja ostaju bujica a bujica je, videli smo, neumoljiva…

I baš kada Predsednik upozorava građane i podseća ih na poslušnost bezgrešnoj Državi, nevoljno se, kao zvučne halucinacije iz pregradaka uspomena prolamaju poznate izjave iz devedesetih: o potrebi za jedinstvom naroda i jedinstvom teritorije, o ratu kao neizbežnom, nametnutom i iznad svega opravdanom, o zaverama, izdajnicima i herojima… O žrtvama koje su „naše“ i o zločincima koji su „njihovi“… Uz sve poznate definicije solidarnosti kao, prema filozofima, izrazito moralne pojave kojom se u teškim životnim situacijama (u koje jednako spadaju i ratovi i prirodne katastrofe) „izražava opšti stav humanosti, međusobne pomoći, razumevanja i uzajamnosti“, sećanja nas vode sve dalje i dalje… u neke, nezaboravljeno-zaboravljene slike kolona ljudi, žena i dece, rovova, srednjevekovnih zločina i „oslobođenih“ i „odbranjenih“ gradova… u tim memorijskim krugovima zatičemo opsadu Sarajeva, jednu od najdužih opsada u istoriji modernog ratovanja, najdužu opsadu jednog glavnog grada ikada, opsadu dugu 44 meseca, opsadu tri puta dužu od opsade Staljingrada, opsadu dugu 329 projektila/dnevno i dugu 50.000 tona artiljerijskih projektila… opsadu tokom koje je Grad bio gotovo potpuno odsečen, u kojem je uz projektile i snajpere, pustošila nestašice hrane i lekova i čiji je krajnji bilans 14.011 žrtava… opsadu nakon koje je ostalo ćutanje…

Pisci i ljubitelji teatra znaju koliko su solidarnost, milosrđe i humanost univerzalne i ozbiljne teme dostojne drama i tragedija i sasvim nepodesne i neprimerene lakim žanrovima poput farse, osim ako nije reč o njihovoj travestiji. Znaju i da se ne može biti po potrebi i na mahove solidaran i human. Znaju i da se u svakoj dramskoj radnji uprkos varkama, zagonetkama, peripetijama, mimikrijama i konverzijama na kraju (a kraja uvek i u svemu mora biti) prepoznaju dobri i loši i da nema truleži koja se vremenom, kada se voda povuče, ne pokaže u svoj svojoj raskalašnoj ružnoći. Znali su dramatičari od Aristotela naovamo da je bez prepoznavanja nemoguć dobar rasplet i da je nemoguće pročišćenje, ono jedinstveno osećanje katarze koja je odvajkada bila poučni cilj svake tragične radnje.

A čin kolektivne katarze uglavnom je neizbežan koliko i bolan i nalik je metafizičkoj stihiji čija je silina recipročna njenoj suspregnutosti i koja zastrašuje i uznemirava tirane, političke konvertite i manipulatore. Čitav jedan narod, kaže Sioran, mogla bi izmeniti patnja i nemir, neprekidni drhtaj, mučni i dugotrajni… U isti mah otkrivalačka i delatna, kolektivna katarza je kadra da dokine agresiju i nasilje, i kadra da neutrališe zadah nabujale ideološko-političke simulacije i kala. Naravno, tek nakon prepoznavanja, a u ime istine. Ako se dogodi, ikada…

(Autonomija)