Sada malo utihle zbog “istorijske pobede”, iracionalne i jezovite rasprave o mogućnosti da Kosovo postane član Uneska (nije zgoreg podsetiti: Unesko je organizacija za obrazovanje, nauku i kulturu Ujedinjenih Nacija, osnovana daleke 1946. godine, sa ciljem da doprinese miru, poštovanju pravde, zakona, ljudskih prava i osnovnih ljudskih sloboda, putem podržavanja međunacionalne saradnje kroz obrazovanje, nauku i kulturu), kao da su bile svojevsno putovanje vremeplovom. Kao da se od miloševićevske Srbije do danas, zapravo nije dogodilo – baš ništa.

Krajem osamdesetih i tokom devedesetih, sa isključivo integrativnom nacionalno-teritorijalnom funkcijom, u socio–kulturno-medijskom prostoru Srbije konstruisane su predstave o jeziku, tradiciji, konfesiji, rodu i (svetoj) teritoriji. Konstruisane kao predstave o ugroženosti i neprijatelju, bile su istovremeno i korekcija sadašnjosti i konstrukt budućnosti. Ideološki konstrukti roda, jezika, konfesije i (svete) teritorije upućivali su na jedinstven zahtev i formulisali zajedničku krajnju svrhu: ustanovljenje apsolutne nadređenosti kolektiviteta, naroda, nacije i države svakom individualnom interesu, zahtevu i cilju. Tako je i jedan od najfrekventnijih i, devedesetih, najfunkcionalizovanijih ideoloških mitova, Kosovska bitka, konstruisan po principu ukrštanja tri dominantne predstave: predstave o ugroženom i „obogovljenom rodu“ (Konstantinović), čija dominacija se ne dovodi u pitanje, vekovnoj, večitoj i svetoj bici za svetu, nacionalnu, duhovnu teritoriju i predstave o narodu, kao kolektivnom junačkom telu koje se uporno bori sa spoljašnjim neprijateljima ali jednako i sa unutrašnjim izdajnicima.

Identitet ovakvog nacionalnog (kolektivnog) subjekta, dakako nezavisnog od istorijskih promena potvrđivan je, iskušavan i uspostavljan upravo u „vekovnim bitkama“, progonima, stradanjima i lutanjima čije trajanje u vremenu ukida pravo na zaborav i oprost. Princip kolektivno-nacionalne bezvremenosti kao neprekinute agonije roda u beskonačnoj borbi za (svetu) teritoriju svakako je najuočljiviji u kontinuitetu i nepromenjljivosti variranog mita o tragičnom usudu na Kosovu gde se od 1389. do 2015. prema nekim poetskim, kulturološkim, crkvenim i političkim viđenjima malo šta promenilo. Ako se promenilo išta. Matija Bećković početkom devedesetih primetio je da „tamo“ za večnost udruženi neprijatelji kradu pamćenje, skraćuju prošlost i otimaju vekove, a Ljubomir Simović u drami „Boj na Kosovu“, po kojoj je 1989. snimljen istoimeni film, replikom Pralje poručio: „Možeš i u ovom i u onom pravcu! I onim uzbrdo i onim nizbrdo! I onim uz vetar i onim niz vetar! I da oćeš ne možeš promašiti: danas u Srbiji i nema drugog puta, do puta na Kosovo! Ni drugih putnika do putnika na Kosovo….“ Ovim literarnim formulacijama savršeno su kompatibilne neke formulacije na društvenim mrežama, kojima se poručivalo da je članstvo Kosova u Unesku ravno porazu u Kosovskom boju. Ili, možda, još i gore… Mada verovatno mnogi od komentatora na društvenim mrežama nikada ranije za Unesko ni čuo nije, a kamoli znao čime se ova organizacija bavi.

U ovakvim i sličnim nacionalno-mitomanskim i pseudopatriotskim tezama, Kosovo je i danas mesto na koje vode svi putevi, univerzalno-tragički topos, ishodište i krajnji put srpskog naroda, duhovni prostor i (sveta) teritorija utemeljena mitom o herojstvu i žrtvovanju. Istovremeno, a to potvrđuju istovetne percepcije, osamdesetih, devedesetih i danas, Kosovo je metafora i kriterijum kolektivnog opstanka „raskrsnica i vaga“, neupitni nacionalno-egzistencijalni uslov. Međutim, ishod viševekovne i večne bitke na Kosovu kao da je oduvek zavisio upravo od toga da li su Srbi „podeljeni“ i „nesložni“, a država „raskomadana“, i kao takva slaba da se odupre napasti. Kao (sveta) teritorija i nacionalno ishodište, Kosovo je i 2015. u nacionalističkom i pseudopatriotskom diskursu viđeno kao kriterijum kolektivne istine, ali i preduslov nacionalnog trajanja. Otud, u odbrani (svete) teritorije, koja je istovremeno zalog postojanja i potvrda pripadnosti kolektivnom telu kao „obogovljenom rodu“,“ ne učestvuju samo izdajnici.

Ipak, pre povratka u budućnost, bilo bi uputno vratiti se još dublje u prošlost, u 1872. i Svepravoslavni sabor u Carigradu, koji je etnofiletizam, obogovljenje plemena i nacije, (stavljanja na pijedestal ljubav prema naciji, a ne ljubav prema Bogu) označio kao – jeres i greh! „U pitanju je tada“, kako je primetio Mirko Đorđević, „bio bugarski filetizam, ali se, vremenom, pokazalo da je etnofiletizam nepreležana bolest istočnoga pravoslavlja i sreće se do danas svuda – najnovija istorija SPC pod Miloševićem pruža primer etnofiletizma u najgorem vidu“, i podsetio da, „gledano doktrinarno, prema izvornom hrišćanskom učenju problem odnosa nacije i crkve nije komplikovan“, ilustrujući to primerom poslanice Sv. Apostola Pavla Galatima: „Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškoga roda ni ženskoga; jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu“.

U projektovanoj slici neke moderne Srbije, koja se sve više i sve ubedljivije čini utopijom, umesto novih popisa „izdajnika“ i podela na patriote i one druge, „mrzitelje srpstva“, mogle bi se naći, u zavisnosti od ličnih afiniteta prema konfesionalnim, etičkim ili filozofsko-književnim formulacijama i praktično primenjene novozavetne paradigme: „blaženi mirotvorci, jer će Boga videti“ i „ako ljubavi nemam, ništa sam“, ili, možda, Sofoklova replika koju izgovara Antigona: „Za ljubav, ne za mržnju ja sam rođena“.

Umesto pozivanja na „pravoslavno“ ili bilo koje drugo oružje.

(Autonomija, Photo: Enrico Sortino)