Nije retkost u Srbiji da su žene hrabrije od muškaraca, da – nekad više, nekad manje uspešno, kidaju stege patrijarhata, da su prkosne u prostoru nacionalizma i militarizma, da su sve odvažnije u kontekstu gotovo institucionalizovano rastuće mizoginije i nasilja prema njima.

Ako govorimo, na primer, samo o vremenu koje lično pamtimo, žene su neretko svojim hrabrim potezima prve istupale u svim sferama društva, od svakodnevnog malog života do kulture, i isticale se u borbi za – prevashodno odbranu dostojanstva čoveka, ali i za očuvanje najboljih tekovina identiteta ove zemlje, sa željom da je upristoje i očuvaju njenu budućnost.

Među gorljivo glasnim i precizno jasnim ženskim glasovima je i reč kulturološkinje i aktivistkinje Aleksandre Đurić Bosnić, koja se niz godina bavi fenomenima koji srpsko društvo koče da postane ozbiljna evropska država. U razgovoru sa njom, Autonomija pokušava da dešifruje jedan od ovdašnjih mitova, onaj o rusko-srpskom bratstvu, ali i jedan drugi, koji stiže s Dalekog istoka i koji omogućava rađanje novih tektonskih promena u našem – u mnogim stvarima već ionako – pogrešno ustrojenom društvu. Dva narativa – o prijateljstvu s Rusima i srpskom ekonomskom uzletu uz kineski kapital, samo naizgled imaju različit cilj, a zapravo dubinski se opasno prepliću i obrušavaju na život običnog čoveka…

Od početka rata u Ukrajini, u Srbiju je stiglo mnogo ruskih građana koji su pobegli od rata i ovde našli bazu za svoj posao. Mnogo je njih za Srbiju prvi put čulo u trenutku kada su informisani da ovde, bez ikakvih sankcija, mogu da nastave da rade, a tek pojma nisu imali o tradicionalnom rusko-srpskom prijateljstvu, zbunjeno gledaju kada se ono pomene. Kako to da Rusi ne znaju da smo im viševekovni prijatelji, a mi znamo da oni nama jesu? Gde je koren te naše zablude?

Priča o rusko-srpskom prijateljstvu koje je neupitno i neka vrsta arhetipskog prijateljstva, nije, naravno, nova. Ona nije proizvod ovih godina koje mi živimo, čak ne ni ovog veka. Nastala je negde krajem 19. veka i od tada nije bila uvek ista, imala je svoje razvojne oblike. Na početku, to je bila neka vrsta romantičarskog zanosa o pravoslavnoj braći, o tome da je potpuno prirodno da nam ta pravoslavna braća pomognu u svemu onome što nas je istorijski snalazilo kao problem ili prepreka, dok je devedesetih godina prošlog veka, ili preciznije, krajem osamdesetih godina prošlog veka, onda kada smo imali stvaranje nove ideološke stvarnosti sa čuvenim memorandumom SANU, ta priča, odnosno taj fantazam, o neupitnom rusko-srpskom prijateljstvu, ušla u jednu novu fazu. Rekla bih da tada postaje nešto što je delotvoran ideološko-politički koncept, jer se tada posebno intenzivira ta suprotnost, odnosno suprotstavljenost, odnosno dihotomija na relaciji – neprijateljski, lažni, dekadentni zapad – s jedne strane, i s druge strane – bratska Rusija, nešto što jeste podrazumljivo, pravoslavno bratstvo i zapravo nešto što je tada, devedesetih godina prošlog veka, poslužilo čitavom nizu kreiranja ideoloških matrica, predrasuda i stereotipa, koje su se – nažalost, držale tih predstava o viševekovnim prijateljima i viševekovnim neprijateljima. pri čemu je – nažalost – bilo dozvoljeno da se ovim drugim, uslovno rečeno drugim narodima, nacijama i kulturama, u ime tog proklamovanog jedinstva s Rusijom, a kao otklon od njihovih kulturoloških obrazaca, običaja, etničkih struktura, zapravo uradi šta se hoće, odnosno šta se procenilo kao neka vrsta političkog benefita.

Devedesetih godina već imamo tu jezivu predstavu o velikoj i jedinstvenoj Srbiji, koja nije bila samo ideološki konstrukt, kako se pokazalo, već jedno imperativno ujedinjenje svih Srba u jednu državu, bez obzira na teritorije i volju građana koji su živeli na tim teritorijama, Šta se posle toga dogodilo, i koliko je taj fantazam bio destruktivan i opasan, to svi vrlo dobro znamo. Sledeća faza nastupa negde nakon 2000. godine, kada smo nakratko poverovali da se dogodio demokratski preobražaj. Tada imamo neku vrstu otopljavanja, odnosno neku vrstu razbijanja tvrdih stereotipa i predrasuda u odnosu na viševekovne prijatelje i viševekovne neprijatelje, iako to zapravo nikada nije prestalo, da bi svoju kulminaciju, opet problematičnu i vrlo opasnu, doživelo upravo 2012. godine, s jednom novom političkom stvarnošću u Srbiji, jednim populističko-autokratskim manirom vladanja koji je zapravo i te kako imao potrebu za oživljavanjem konstrukta bratstva s Rusijom – iz prostog razloga što je nekako bilo prirodno da sve ono što je bio paket devedesetih godina sada opet uđe u ovu novu političku stvarnost, jer se – nažalost – jednom pokazalo da se građani masovno vrlo dobro hipnotišu pričama o ugroženosti, s jedne strane, i o jedinstvu, s druge, te pričama o tome da onda oni koji su bili žrtva kao narod, sada imaju pravo na ponovno ujedinjenje i vraćanje svih svojih teritorija.

Te, 2020. godine, Aleksandar Vulin je – iako to jeste konstrukt celokupnog režima Aleksandra Vučića – formulisao konstrukt srpskog sveta, najpre kao kulturni, ili kako oni kažu – kulturološki koncept, a potom se pokazalo da tu nije reč samo o kulturi, već da je reč o ambicioznom ideološkom političkom konstuktu koji je već napravio niz problema u regionu: Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Oni koji se ozbiljno bave proučavanjem doktrine ruskog sveta, a ja se slažem sa njima, kažu da su ta dva koncepta neverovatno slična. Dakle, ruski svet-srpski svet su slični po tome kako tretiraju kult vođe: vođa je neko ko je neupitan, ko je tu da kreira ukupnu stvarnost jednog društva i jedne zemlje. Ta stvarnost se kreira izrazito populistički i izrazito autoritarno, ide na podsticanje najnižih masovnih sentimenata, na to da proizvede sveopštu konfuziju u društvu, i onda, budući da su u beznađu zbog dezinformacija koje dobijaju od medija, zbog toga što ne mogu da znaju istinu, ljudi se okreću prvoj sledećoj identitetskoj bliskosti, a to je bliskost koju im nude dva sveta: ruski svet u Rusiji i srpski svet ovde kod nas.

Ukoliko ne dođe do dekonstrukcije tih ideološko-političkih koncepata, oni će jako i opasno zakomplikovati situaciju na teritoriji Zapadnog Balkana, a ukoliko budu uporni i postanu sasvim delotvorni, onako kako zamišljaju njihovi demijurzi, bojim se da sve neće moći da se razreši bez konflikata.

Kako naše društvo može dekonstruisati taj mit, ako nije dovoljno zrelo za to, a nema ni dovoljno podrške nekog drugog sveta, neke druge opcije? Mi smo nedvojbeno deo evropske kulture, nekoliko puta u istoriji bili smo na pravoj strani, znali smo da prepoznamo ko je agresor i za šta se vredi boriti. To, međutim, danas nije slučaj.

Vrlo teško, i mi vidimo koliko je to zapravo teško, posebno što sada u ovoj priči imamo i jednu novu komplikaciju: u tim dihotomijama, podelama, tim već naznačenim konfliktima i mržnjama – za Rusiju i ruski svet, ili zapad, mi zapravo vrlo često previđamo činjenicu da kada govorimo o Rusiji, mi ne govorimo o njoj kao jedinstvenoj Rusiji. Mi sada imamo veliko iskušenje u liku Vladimira Putina, koje je počelo agresijom na Ukrajinu, ali napravili bismo vrlo veliku grešku ukoliko bismo sada insistirali da napravimo otklon od celokupne ruske kulture, od – na početku ili na kraju – onih ruskih građana koji su i sami žrtve i opozicija jednom autokratskom režimu.

Za početak bismo morali imati punu svest o tome šta znači uzurpacija vlasti u jednoj zemlji, o tome da je vrednosne sisteme vrlo teško bitno transformisati u jednom autokratskom režimu – dok traje autokratija. To je konkretno problem u Srbiji. Mi smo u tom dragocenom periodu, od 2000. godine, kada se dogodio demokratski preobražaj, za koji danas ne možemo da kažemo da je uspeo, propustili da transformišemo udžbenike, propustili smo da učinimo to da naši mladi, odnosno deca, sva populacija koja je u obrazovnom sistemu, ne uče lažnu istoriju, revidiranu, da opet uče o starim, opasnim mitovima koji su ovaj deo Balkana jednom doveli do krvoprolića. To se, nažalost, nije desilo. Po istom principu, dovoljno ubedljivo nismo trasformisali ni institucije kulture, a nažalost, nismo ni medije. Mi smo za vrlo kratak period – jer tu se govori samo o desetak godina, povratkom protagonista iz devedesetih godina dobili povratak starih priča, starih neprijateljstava i prijateljstava, s tim što je sada situacija daleko komplikovanija: podržavati Rusiju danas u Srbiji ne znači voleti rusku kulturu, ne znači diviti se ruskim književnicima, slikarima – a ruska kultura je ogromna, ona je zanosna i mnogi građani nikad se ne bi odrekli divnih ruskih pisaca, koji su uostalom i sami imali problema u vreme Staljinovih čistki, koji se eto, ne baš slučajno sada praktično abolira. Dakle, sada bi trebalo da budemo svesni da, kada podržavamo režim Vladimira Putina, podržavamo njegove zavojevačke, osvajačke ambicije i da svaki put kada kažemo – na Zapadu su nam neprijatelji, on je loš – iako većinu sredstava koje mi u Srbiji dobijamo – dobijamo od Zapada, a ne od Rusije, mi se zapravo divimo jednom imperijalističkom pohodu koji već sada beleži takva razaranja i takve žrtve, da je to jako uznemiravajuća činjenica.

Uz ruski uticaj, naše društvo potresa još jedan – sve prisutniji kineski uticaj. Deo ljudi koji se bave kulturom i fenomenima našeg društva, smatraju da je od tog kineskog ipak opasniji ruski, dok drugi veruju da ni kineski nije ništa manje poguban po nas, jer krnji ionako krhku radnu etiku i etiku poslodavaca. Kineske kompanije tretiraju radnike kao robove, uz odobravanje i podršku naše vlasti. Ovdašnji poslodavci počinju da prepisuju ili će uskoro početi…

To je neka vrsta amalgama koji će se pokazati kao vrlo destruktivan za društvo, privredu, kulturu, za ukupnu stvarnost u Srbiji, s tim što kineski uticaj nema tu moć zavođenja kakvu ima ono što zovemo ruski uticaj – ukoliko smo do sada definisali razliku između režima Vladimira Putina i Rusije. Mi ne poznajemo kinesku kulturu, većinskoj Srbiji ona nije privlačna, osim ljudima koji se bave njome i znaju koliko je velika. Tu zapravo imamo problem jedne druge vrste – problem uzurpacije: osobene vrste kapitalizma lišenog demokratije. I to nije nov koncept. On se ranije mogao videti u Singapuru i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, a u Kini je to postala nova normalnost. Taj, ropski sindrom apsolutne potčinjenosti i obespravljenosti radnika, nešto što znači da ste vi, ukoliko ste nekom radnik i ukoliko vas neko plaća, a vi i dalje želite da budete plaćani, zapravo u ropskoj poziciji, kada se ukrsti s ovim što smo nazvali ruskim uticajem, pravi jednu potencijalno destruktivnu situaciju.

Mi smo neka vrsta, praktično intelektualnih robova jedne ideje, jednog fantazma koji je izuzetno represivan, a u drugom smislu, čitavi sojevi profesionalaca, ljudi, radnika, upravo zbog toga što je ekonomska situacija takva i zato što nemaju izbora, često moraju da budu neka vrsta saradnika takvim firmama i takvim poslodavcima. I to je ono što je zapravo tragično. Pre oko mesec dana, imali smo priliku da vidimo premijeru dokumentarnog filma “Pakao na zemlji banatskoj” Darka Špera i verujem da je za svakog ko je gledao taj film – a drugačije je kad se o nečemu čita u odnosu kad se nešto gleda, bilo šokantno da vidi barake u kojima su bili smešteni radnici iz Linglonga, koje danas – u 21. veku, podsećaju na logorske uslove, da vide te opskurne ugovore koje su radnici potpisivali, a da nisu znali šta u njima piše, da im se preti da će, ukoliko budu raskinuli ugovor, ispaštati njihove porodice, da će im biti odsečene ruke… To je spoj neverovatnih bizarnosti, ta činjenica da su oni tamo bili zapravo u ropstvu, da su bili izrabljivani. i da se nisu pojavili predstavnici nevladinih organizacija i nezavisni novinari, koji su hrabro insistirali i istrajavali da ta priča postane javna, nisam sigurna kako bi se to završilo. To je samo jedan primer onoga što se dešava. Takva poslovna etika, odnosno odsustvo svake poslovne etike, postaje uobičajena i za naše poslodavce, možda ne toliko i ne u toj meri, ali ukoliko ta praksa krene da se razvija, biće je i u tom obliku. Već sada imamo priče o jezivim uslovima u pojedinim kompanijama, o pelenama, nedopuštanju ženama da realizuju trudnoće, da dobijaju otkaz ukoliko su trudne… To su sve izuzetno represivni mehanizmi.

Šta je zajedničko ruskom i kineskom uticaju u Srbiji?

Zajednička im je upravo ta represivnost. U jednom slučaju je to represivnost koja je iznuđena izuzetno teško ekonomskom situacijom i siromaštvom o kojem se ciljano ne govori u Srbiji. Ona se predstavlja potpuno suprotno; Srbija kao ekonomski tigar. S druge strane, ta je represija ideološka, kulturološka, pa i politička, jer se zna da se u svim tim svetovima – ruskom, kineskom, pa i srpskom, vrlo skupo plaća iskorak, da se vrlo skupo plaća neistomišljeništvo, da se vrlo često ljudi koji su spremni da zatraže svoja građanska, radna i kulturna prava, targetiraju najpre u medijima, i to najgorim mogućim nazivima, a da onda, kada budu targetirani, to praktično znači da je sezona lova na njih otvorena i da, ukoliko se oni nazivaju izdajnicima, stranim plaćenicima, ponekad autošovinistima, a u najnovijim primerima i lešinarima, šljamom i ološem, pa i u Skupštini da nesreća bude veća, kakvu poruku onda šaljemo drugim građanima?

Šta se radi s kvariteljima poretka, nasilnicima, ološem, sa sumnjivcima i smutljivcima? Pa praktično je dato zeleno svetlo da se sa njima obračuna svako prema sopstvenom nahođenju. U jednom društvu, u kojem je vođena šizofrena politika prema evrointegracijama, dok se s druge strane jačala desnica, ekstremna desnica i desničarske stranke, negovanje ovakve vrste mržnje i stigmatizacije je izuzetno opasno. Zato već sada možemo da govorimo da je Srbija društvo u kojem vladaju neprijateljstva između, uslovno rečeno, onih koji su prozapadno orjentisani i onih koji su proruski orjentisani. Između onih koji su pravoslavni i onih drugih koji to nisu, i koji su sumnjivi. Dakle, mi smo uspeli, posebno intenzivno u poslednjih deset godina – i to je režimu Aleksandra Vučića pošlo za rukom – da populistički zamađijamo jednu ogromnu grupu građana, masu građana, a da ove druge nekako hirurški odstranimo iz javnosti i da oni stalno imaju osećaj da postoji neka kazna koja im preti. I da, dobili smo ono što se zove populistički oblikovano i apsolutno polarizovano društvo. 

Bavili ste se u svom doktorskom radu odnosom kulture i nacionalizma u doba Slobodana Miloševića. Na koji način se danas kultura kod nas kontekstualizuje u političkoj priči o velikoj ljubavi sa Rusijom, dok se istovremeno ostalim umetnicima, koji ne ljube glasno Rusiju, već zahtevaju pravično i odgovorno društvo, lupaju prsti iz samog vrha vlasti, s adrese Ministarstva kulture koja bi trebalo da štiti sve umetnike?

Baš kao i u vreme režima Slobodana Miloševića, i režim Aleksandra Vučića podelio je umetnike i sve one koji se bave kulturom – na podobne i nepodobne. Najpodobniji su opet oni koji su usmereni na promovisanje i popularizaciju ideja srpskog i ruskog sveta. Oni drugi su sve nevidljiviji i najčešće marginalizovani. Po principu ove podobnosti i nepodobnosti dodeljuju se nagrade i priznanja, valorizuje se “vrednost” nečijeg dela ili kulturnog poduhvata… Kultura i politika su danas, kao i devedesetih godina prošlog veka, na isti način povezane. Kultura u Srbiji je, još jednom, grubo ideološki i politički upotrebljena i utilitarizovana.

Snežana Miletić (Autonomija, video: Svetlana Paramentić)

Intervju je deo projekta “Analiza antizapadnih narativa u Srbiji” koji sprovode Nezavisno društvo novinara Vojvodine i portal Autonomija. Projekat je podržala Ambasada SAD u Srbiji.