Među mojim koleginicama i kolegama koji u institucijama kulture rade i do dvadesetak godina, sve učestalija tema razgovora je kako naći dodatni posao. Ovo, naravno, ne važi za sve. Oni koji su ideološki i(li) politički bliski aktuelnom režimu, nekako se lakše i bez uloženog truda, snalaze. Kao mogućnosti otvorena su im vrata u mnogim projektnim aktivnostima van institucija u kojima rade, dobijaju apanaže i honorare po raznim osnovama, bezbrižniji su i ležerniji u komunikaciji, a ovo odsustvo egzistencijalnih briga se na njima vidi i „spolja“.

Pre svakog ozbiljnijeg razgovora o statusu zaposlenih u institucijama kulture u Srbiji bilo bi uputno vratiti se nekim opštim i univerzalno važećim regulativama i uredbama, jednako kao i nekim jednostavnim definicijama. Recimo, Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima koja u svojoj preambuli ima dva člana posvećena radu, a u članu 23. vrlo jasno formulisano da „svako, bez ikakve razlike, ima pravo na jednaku platu za jednaki rad“ i da „svako ko radi ima pravo na pravičnu i povoljnu platu koja njemu i njegovoj porodici osigurava život dostojan čoveka i koja se, po potrebi, dopunjuje drugim sredstvima socijalne zaštite“. Dakle, radna prava su sastavni deo korpusa ljudskih prava, a Srbija je ratifikovala međunarodne ugovore kojima se obavezala da će preduzeti sve mere i omogućiti zaposlenima da imaju dostojanstveni životni standard.

Međutim, prema istraživanju indikatora dostojanstvenog rada u Srbiji, koje je podrazumevalo analizu normativnog okvira i prakse (za Friedrich Ebert Stiftung, Sarita Bradaš, Mario Reljanović, avgust 2019), učešće zaposlenih sa niskim zaradama u formalnom sektoru iznosi 23 odsto, a u pojedinim sektorima delatnosti gotovo polovina zaposlenih; prosečna plata nije dovoljna za obezbeđenje prosečne potrošačke korpe, petini zaposlenih koji primaju minimalnu zaradu za prosečnu potrošačku korpu potrebne su više od tri minimalne zarade; a minimalna zarada ne pokriva ni troškove minimalne potrošačke korpe, koja takođe nije dovoljna za dostojanstven život. Prema autorima istraživanja, indikatori dostojanstvenog rada kojima je procenjena adekvatnost zarada, smeštaju Srbiju na dno lestvice evropskih zemalja, u proceni životnog standarda zaposleni u Srbiji su „na začelju Evrope“i, većina zaposlenih „svojim prihodima ne može da zadovolji svoje i potrebe svoje porodice“. Među ovom većinom nalaze se i zaposleni u kulturi.

Septembra 2023. Granski sindikat kulture, umetnosti i medija Nezavisnost uputio je apel Ministarstvu kulture kojim se zahtevao hitan sastanak u vezi rešavanja gorućih problema u sektoru kulture i zaposlenih u kulturnim ustanovama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije. U dopisu se, između ostalog, navodi: „Gotovo polovina zaposlenih u kulturi – ona nevidiljiva masa specijalista, tehničara, majstora svih mogućih profila bez kojih nijednu pozorišnu predstavu ili slkarsku izložbu ne možemo imati – radi za minimalnu platu. Nije figura – plate su manje od 50.000 (…) Ona druga polovina zaposlenih – stručnjaci, umetnici, stvaraoci (kustosi, glumci, bibliotekari, muzičari, slikari, konzervatori…), rade za plate manje nego zaposleni tog nivoa stručnosti u drugim delatnostima. Možete imati i doktorat, internacionalnu prepoznatljivost, „zaslugu za narod“, umetnički domet – to neće biti vrednovano kao kad ste nepotrebni savetnik neuspešnog direktora javnog preduzeća“.

Potom se, novembra 2023. godine, ministarki kulture Maji Gojković obratilo Bibliotekarsko društvo Srbije, a ovo pismo, „hitna molba“, je još jedan pokušaj da se nadležnom Ministarstvu skrene pažnja na činjenicu da bibliotekari imaju „najniže plate u celom javnom sektoru, što dramatično utiče na status cele struke i na mogućnost da dostojanstveno dočekaju sledeću platu“. U ovom obraćanju precizirano je i da su zaposleni u kulturi bili izostavljeni i prilikom povećana zarada 2015. godine, koje je usledilo nakon linearnog smanjenja plata od 10 odsto.

Februara 2024. usledile su gotovo lančane reakcije muzičara Beogradske filharmonije, zaposlenih u Operi Srpskog narodnog pozorišta i umetnika Narodnog pozorišta u Beogradu. Muzičari Beogradske filharmonije su neposredno pre koncerta pročitali pismo publici u kojem su poručili: „Pronoseći ime našeg grada i zemlje širom sveta, svaki put se suočavamo sve više sa činjenicom da smo u svom gradu i u svojoj zemlji tako visoko obrazovani, a tako nisko vrednovani. Da tako dobro i mnogo sviramo, a da smo tako malo i loše plaćeni…“. Na kraju pisma pozvali su prisutne u publici da, u znak podrške, Ministarstvu kulture napišu šta za njih znači Beogradska filharmonija…

U pismu muzičara Opere, hora, baletskog ansambla i tehničkog sektora Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, koje je pročitano pre početka predstave Seviljski berberin, navedeno je gotovo identično, da njihove zarade znatno zaostaju u odnosu na republički prosek, da „nemaju kiseonika“ jer zgrada u kojoj rade nijAleksvvvvve adekvatno održavana, kao i da nemaju mogućnost da angažuju gostujuće dirigente i soliste. Najzad, 23. februara 2024. muzičare Beogradske filharmonije podržali su i ansambli Drame, Baleta i hora Opere Narodnog pozorišta u Beogradu. „Nekima od nas“, navodi se u pismu, „bi se više isplatilo da rade u trafici nego ovde u Narodnom pozorištu“. Posebno je naglašeno da se već decenijama suočavaju s problemom malih koeficijenata i plata koje su ispod republičkog proseka.

U međuvremenu, Vlada Republike Srbije je na predlog ministarke kulture u tehničkom mandatu Maje Gojković, donela Odluku o formiranju Radne grupe za unapređenje materijalnog i radno-pravnog položaja zaposlenih u ustanovama kulture, čiji su osnivači Republika Srbija, Autonomna pokrajina ili jedinice lokalne samouprave. U iščekivanju epiloga, dok i dalje mnogi od nas tragaju za „dodatnim poslovima“ i dostojanstvenim egzistiranjem od svojih profesija na koje imamo pravo, važno je znati da u Srbiji 11.000 ljudi radi u kulturi, da Srbija za kulturu iz budžeta izdvaja 0,67 odsto i da je ovo najniži procenat izdvajanja za kulturu u regionu.

Za dostojanstvo kulture i umetnosti je, ipak, potrebno – više.

(GS KUM Nezavisnost)