U pastoralnoj atmosferi jednog vojvođanskog “mesta s dušom“, prvomajski dijalozi vođeni su između starih i novih prijatelja, među kojima su bili novinari, profesori, naučnici i altruisti raznih profila, politički i opozicioni aktivisti… Negde u kasnim popodnevnim satima zaključili smo da su pred nama dani i meseci koji možda imaju mnoge nepoznanice, ali i jednu izvesnost – ovo je svakako velika završnica poslednjeg autokratskog režima u Srbiji.

Za nama je bila nedelja u kojoj je više nego uspešno realizovana studentska kampanja aktivnog učestvovanja građana u preuzimanju, deljenju i lepljenju nalepnica na kojima je bila ispisana jednostavna poruka – Studenti pobeđuju. Nalepnice su deljene na brojnim štandovima u gradovima Srbije, a zadovoljni masovnim odzivom, podrškom i osmesima građana, studenti Elektotehničkog fakulteta u blokadi na jednoj društvenoj mreži sumirali su utiske: „Današnji štandovi nam govore sledeće – malo je bilo milion i dvesta hiljada nalepnica, podelilo bi se i tri miliona – oni koji nisu nikada glasali uzimaju i lepe nalepnice“.

Iste večeri, u beogradskom naselju Resnik, upravo tokom mirne akcije deljenja nalepnica, grupa od desetak napadača izašla je iz kombija sa oznakama Srbija pobeđuje i napala trojicu članova Zbora Rakovica, a potom je jednog od njih, nakon fizičkog maltretiranja, ubacila u crni automobil, bez registarskih oznaka i odvela u nepoznatom pravcu. Nakon sat vremena, oteti član Zbora pušten je na slobodu i ukazana mu je pomoć u bolnici.

Prema saopštenju Studenata u blokadi beogradskog Univerziteta, epilog ove otmice ipak jasno pokazuje novu realnost u Srbiji: „Zastrašivanje više ne funkcioniše“. Jer, „dok je policija na terenu pokazivala pasivnost, mreža studentske solidarnosti je reagovala momentalno. Informacija o napadu i identitetima napadača proširila se mrežama brže nego što su otmičari očekivali. Prema svedočenju našeg kolege, u trenutku kada su napadači shvatili da su njihovi inicijali i podaci postali javni, njihova agresija pretvorila se u panični pokušaj sanacije štete(…)“. Između ostalog, studenti su poručili da će svaki budući pokušaj nasilja naići na još brži odgovor javnosti i da „studenti pobeđuju, jer straha više nema“.

Akciji deljenja studentskih nalepnica prethodilo je besomučno etiketiranje studentskog pokreta i građana koji ih podržavaju kao nasilnika, što je predsednica Narodne skupštine Srbije i eksplicirala porukom koju je poslala javnosti da će, naime, ukoliko rezultati izbora „budu egal ili čak blizu egalu“ oni pokušati „nasiljem da preuzmu vlast na ulicama“. Dodala je i da „politički oponenti imaju ogromnu podršku iz inostranstva“, kao i da „ne želi strance kao posrednike u razgovoru između dve strane“.

Istog dana, aktuelni predsednik Srbije izjavio je da studenti na svojoj listi planiraju da kandiduju „najgore u srpskom društvu“, istovremeno pozivajući na dijalog, jer, kako je primetio, iako su i u drugim zemljama postojali slučajevi „da se mladi koriste za obračunavanje s političkim neistomišljenicima“( uz napomenu da tu misli na Pola Pota, vođu Crvenih Kmera), studenti su „naša deca, sestre i braća i da je na nama da im otvorimo oči“.

U mučnoj političkog realnosti, čiji smo dugogodišnji zatočenici, a koja prethodnih godinu dana dobija vrtoglavo ubrzanje i oscilira između režimskog nasilja, divljanja crne propagande, paradoksalnih poziva na dijalog i pokušaja ubeđivanja građana u verziju „istine“ vlasti, za one koji su bili svedoci rastakanja režima Slobodana Miloševića, prirodno se nameću paralele – recimo, sećanje na njegov poslednji „veliki“ govor koji je održan 2. oktobra 2000. godine, tri dana pre petooktobarskih događaja.

Obraćajuči se, de facto, žrtvama svog režima s „poštovani građani“, pojasnio je svoju motivaciju obraćanja: „Pred drugi krug izbora želim da vas na ovaj način upoznam sa svojim viđenjem izbornih i političkih prilika u našoj zemlji, posebno u Srbiji. Kao što i sami znate, punu deceniju traju napori da se celo Balkansko poluostrvo stavi pod kontrolu nekih zapadnih sila. (…) Zbog našeg otpora takvoj sudbini za našu zemlju, mi smo bili izloženi svim pritiscima kojima u savremenom svetu ljudi mogu biti izloženi. (…) Svoje iskustvo u drugoj polovini dvadesetog veka koje velike sile imaju u rušenju vlada, izazivanju nemira, podsticanju građanskih ratova, kompromitovanju i likvidiranju boraca za nacionalnu slobodu, dovođenja država i naroda na rub siromaštva – sve je to primenjeno na našu zemlju i naš narod. Događaji koji su organizovani za naše izbore su, takođe, deo te organizovane hajke na zemlju i narod. (…) U našoj javnosti je već dugo prisutna grupacija koja, pod imenom opozicione političke partije demokratske orijentacije, zastupa interese vlada koje su nosioci pritisaka na Jugoslaviju, a posebno na Srbiju. (…) Zastupajući te interese iz ove grupacije su našoj javnosti poslate poruke – da će s njima na čelu Jugoslavija biti izvan svake opasnosti od rata i nasilja, da će doći do ekonomskog prosperiteta, vidno i brzo ostvarenog višeg standarda, takozvanog povratka Jugoslavije u međunarodne institucije. (…) Poštovani građani, moja je dužnost da vas javno i na vreme upozorim da su ta obećanja lažna i da stvari stoje obratno, jer upravo naša politika garantuje mir, a njihova samo trajne sukobe i nasilje“. Uz detaljnu anamnezu onoga šta nas očekuje, ukoliko njegov režim ne nastavi da vlada, predvideo je nacionalno poniženje, rasturanje države, socijalnu bedu, i neukrotivi kriminal, kao i odizimanje prava na slobodno mišljenje i zaključio nešto što i danas zvuči poznato – da oni „ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije“.

Dakle, mogli bismo, donekle s pravom, ponovo da se upitamo da li u Srbiji sve ovo vreme živimo „dane mrmota“. Jer, na prvi pogled, kao i u popularnoj figuri „mrmota“ koji se, videvši svoju senku, uplašeno povlači u jazbinu, ponavlja se isti scenario – poistovećivanje trenutne vlasti s državom, mračne i neprijateljske sile koje su neprestano tu, spremne da unište tu istu državu (senke), koju jedino može da spase trenutna vlast, i građani (mrmoti) koji se, uplašivši se senke, povlače odustajući od bilo kakvih promena.

Ovaj fikcioni sklop, međutim, moguće je dekonstruisati na jednostavan način – dekonstruisanjem senke. A senku ukidamo osvetljavanjem sa svih strana. Drugim rečima – više istine. Uostalom, građani Srbije su i oktobra 2000. godine dokinuli sopstvenu senku, makar na kratko. Maja 2026. godine čini se, više nego ikada, da mrmot više i ne stanuje ovde.

(Antena M, foto: Autonomija)