Kako izgleda dijalog kada o svemu odlučuje jedan, kako se autoritarnost razgrađuje ako ju je već, što je iskustvena činjenica, u društvenom polju u kojem se igrači ne menjaju, nemoguće ukrotiti ili bezbolnom konverzijom pretvoriti u demokratski poredak – niz je gotovo retoričkih pitanja. I nepristrasnim posmatračima i neveselim protagonistima političkog vrenja jasno je da Srbiju već duže od dvanaest godina guše autoritarnost i najraznovrsnije represije a ovo stanje se, da sve bude još kompleksnije i opasnije, nesumnjivo preliva na Crnu Goru i Republiku Srpsku, koje su tamošnji podržavaoci režima u Srbiji označili kao manje ispostave velike nacionalne sile u čijoj se, upravo autoritarnoj imaginaciji, rodio i zaživeo srpski svet. Logično je, dakle, uvek iznova vraćati se pitanju – šta nakon pada autokratskog režima u Srbiji? Da li će neki novouspostavljeni demokratski poredak istovremeno osloboditi i sebe od autokratskog žrvnja i druge od, u osnovi neprilične demokratskim manirima, opsesije sabornošću srpskog naroda, ma gde živeo.

Autoritarnosti je, i iznutra i spolja, stran autentični dijalog, onoliko koliko mu je strana politička pravičnost. Dokle god Srbija ostane prožeta ovim duhom i dokle god autokratski režim u njoj blokira svaku progresivnu komunikaciju unutar sopstvenog društva, nerealno je očekivati da će adekvatan komunikacijski obrazac, lišen asimilacijskih aspiracija, biti uspostavljen i spolja, prema susednim zemljama. Ovih je dana Aleksandar Olenik, političar i advokat, vrlo eksplicitno formulisao svoj stav da i vlast u Crnoj Gori zavisi od uspeha protesta u Srbiji i buduće studentske liste na izborima, te da će, kada dođe do smene aktuelnog režima u Srbiji, moći da se promeni i vlast u Crnoj Gori.

U situaciji u kojoj je režim u Srbiji već usavršio metod migrirajućih glasača, koji znači prelivanje podrške diljem srpskog sveta, jednako kao i u situaciji u kojoj se različitim mahinacijama tokom izbornih procesa u Srbiji (dupli birački spiskovi, kupovina glasova, ucene i zastrašivanja, blokiranje slobode medija) priča o promeni trenutnog stanja čini se prilično zhtevna. Nakon dramatičnih lokalnih izbora održanih u Kosjeriću i Zaječaru, čijim se spektrom neregularnosti još uvek bave timovi posmatrača, predsednik Srbije ponudio je da se iz političke krize, koja se povremeno i po potrebi, naziva „stabilnošću“ ili „ugroženošću“, izađe dijalogom.

Međutim, dan nakon ovog poziva, dogodio se serijal novih privođenja, a među privedenima su se ovoga puta našli nekoliko univerzitetskih profesora i studenata, ali i jedan maturant. Za manje od 24 sata uhapšeni su dekanka Medicinskog fakulteta u Novom Sadu i  dvoje univerzitetskih profesora  koji su bili na blokadama raskrsnica. Četvorica Novosađana uhapšena su zbog građanja jajima i brašnom prostorija vladajuće stranke, pod sumnjom da su učinili prekršaj „drskog i bezobzirnog ponašanja“. Nezvanično, zbog podrške studentskim protestitima, direktor Urgentnog centra Kliničkog centra Vojvodine, vrhunski vaskularni hirurg koji je operisao povređene prilikom pada nadstrešnice na Železničkog stanici u Novom Sadu 1. novembra, smenjen je s funkcije istog dana kada su se dogodila i pomenuta hapšenja. Umesto na matursko veče, svečano odeveni maturanti iz Užica došli su ispred suda u znak podrške drugu koji je uhapšen u Kosjeriću. Maturant je uhapšen šest sati pre proslave maturske večeri, a pušten je dan nakon nje. Studenti iz Kosjerića su se tokom protesta obratili javnosti: „Danas stojimo ovde, ne zato što želimo, već zato što moramo, zato što nam je još jednom oduzeto ono što bi u svakoj uređenoj zemlji trebalo da bude zagarantovano, a to je pravda. Danas ovde nije trebalo da bude protest, danas je trebalo da bude slavlje. Jedan mladić iz Kosjerića, maturant, učenik, sin, brat, prijatelj, trebalo je danas da proslavi kraj jednog poglavlja svog života. Umesto maturantskog odela, stavljene su mu lisice…“.

U ovakvim okolnostima, poziv na dijalog deluje kao gotovo simetrična inverzija realnosti. U ovom ciničnom paradoksu, on deluje kao autoritarni ulog u situaciji lišenoj smisla, kao prazno mesto u strukturi zamišljene političke komunikacije. U suštini, autoritarnost se otelotvoruje upravo u samom „pozivu“ na dijalog. Jer, autoritarni poredak svoje postojanje  utemeljuje na odsustvu realne komunikacije političkih aktera. Politička scena je samo pozornica na koju se projektuje unapred pretpostavljena saglasnost drugih učesnika. Nasuprot tome, u demokratskom društvu politički identitet se ostvaruju post festum, kao rezultat autonomne i slobodne komunikacije, oslonjene na poštovanju ljudskih prava i nezavisnom funkcionisanju institucija. U tom smislu, pomenuti „poziv na dijalog“ uz prateće radnje,  prazan je čin u kojem nema supstancijalne suštine. Reč je o još jednom prividu, kojim se samo učvršćuje autoritarni poredak.

Stoga, jedini pristojan odgovor autoritarnoj ponudi jeste jedno demokratsko – ne, hvala.

 U Srbiji se upravo u praksi potvrđuje teorijski uvid prema kojem autoritarne države mogu nominalno da sadrže demokratske institucije, ali da se zakonodavnim telima upravlja tako da učvršćuju autoritarnu vlast putem lažnih, nekonkurentnih izbora.

(AntenaM, foto: Autonomija)