Dugometražni dokumentarni film “Mamula All Inclusive”, reditelja i novinara Aleksandra Reljića, koji je premijerno prikazan na 29. Sarajevo film festivalu donosi potresnu priču o ovoj tvrđavi.

Iza kulisa raskoši i preformulisane pripovesti o prošlosti ovog mesta stvari stoje sasvim drugačije.

O tome smo govorili s Aleksandrom, koji je na ovom dokumentarcu nastalom u produkciji All Jaazeera radio sedam godina i na koji je publika u Sarajevu veoma snažno reagovala.

Vaš film je premijerno prikazan na 29. SFF u sklopu programa Suočavanje sa prošlošću i dugo ste radili na njemu. Zašto?

Hteo sam da ispratim transformaciju tvrđave Mamula i ostrva Luštica, nekadašnjeg logora iz Drugog svetskog rata u hotel rizort. Pod upravom italijanskih fašista ovaj logor je otvoren kao odmazda na ustanak u Crnoj Gori i zapravo prvi logoraši Mamule su bili civili žene, deca pa čak i bebe jer smo našli podatak da je namlađi logoraš bila zapravo beba od osam dana. Za mene je bilo neverovatno fascinantno, pre svega bizarno, da će na jednom takvom mestu pijateta i stradanja nići hotelski rizort. Sama činjenica da su 2014 . doneli odluku u crnogorskom parlamentu da se da u koncesiju na 49 godina, dakle na pola veka jedno takvo mesto za igradnju hotela je meni već bio dovoljan razlog da se prihvatim te teme.

Kako ste došli do ove priče?

Ja sam tu priču čuo 2017. godine na SFF- u u sklopu programa Suočavanje sa prošlošći na platformi – sajmu istinitih priča na kojem pojedinci i organizacije mogu da konkurišu sa određenim temama i ukoliko su selektovani mogu javno da prezentuju tu svoju ideju fimskim producentima rediteljima, autorima ne bi li ih zainteresovali.
Godine 2017. Daliborka Uljarević iz Centra za građansko obrazovanje iz Podgorice je prezentovala priču o Mamuli i ja sam se odmah zakačio za celu stvar. Prišao sam joj i rekao da bih ja pravio taj film i već 20 dana nakon prezentacije mi smo u Crnoj Gori počeli da snimamo prve kadrove.

Zašto ste morali odmah da počnete sa snimanjem?

Bilo je veoma važno da odmah, te prve godine reagujemo budući da investitor još uvek nije ušao u posed i imali smo priliku da snimimo ostrvo u izvornom obliku kao i da snimimo te komemoracije žrtvama logora Mamula koje se svake godine obeležavaju 14. septembra jer je tada 1943. logor oslobođen, ili rasformiran, ko kako voli da kaže, nakon kapitulacije Italije…

Naslov filma “Mamula All Inclusive je gorko ironičan. Šta je vama bilo najbitnije da istaknete radeći na ovom ovom ostvarenju, da li da u fokus stavite buduće vlasnike hotela, to jest, investitore ili možda odnos crnogoskih vlasti prema prema ovom mestu stradanja? Vi recite…

Nisam se bavio investitorom. On mi je najmanji problem, čak su i crgorske vlasti u filmu vrlo prolazne, kao što su sve vlasti. Radi se zapravo o tome, da su, od početka kada su najavili taj projekat obećavali da će u tom novom hotelu biti i muzejski prostor i da će u hotelu biti otvorena Spomen soba – „memorijalna galerija“ kako to sam investitor naziva, tako da je ta činjenica mene ponukala da napravim takav naslov . Tačnije, mom kolegi Draganu Gmiziću je pala ta ideja na pamet, on je producent, i sa njim sam od početka bio u ovom procesu snimanja.

S tim naslovom Mamula All Inclusive, ta „Memorijalna galerija“, uz spa centar i sve ostalo mu dođe kao deo hotelske ponude?

Jeste na neki način, ali ne bih da grešim dušu jer još uvek nisu završili tu memorijalnu galeriju iako je hotel gotov pre godinu i po dana još uvek nije upotpunjen sadržaj pomenutog prostora. Međutim, od stamog starta meni se čitava stvar činila kao zamazivanje, skretanje pažnje, kao pokušaj da se izbegne napad na njih, otpor prema tom projektu, prosto, da bi se cela priča malo amortizovala i ipak ublažila. Sa druge strane u ovom filmu, nisu ni Crna Gora, ni Mamula u fokusu nego činjenica da je novac danas najvažniji i da on briše sećanja na žrtve i bilo kakakv pijetet. To je, u stvari, u srži priče. U samom filmu se i vidi ta namera investitora, koliko je njima u stvari bitna ta istorijska priča i na koje sve načine pokušavaju da spinuju celu tu stvar oko hotela i te memorijalne galerije. Jer prva i osnovna stvar koja im je pala na pamet da je proture je da je tu, u stvari, bio zatvor. Ali, to nije tačno jer mi vidimo u naredbama Italijana da se to zvalo “Campo Concetramente Nummero 11”, dakle, koncentracioni logor broj 11 – dakle, vrlo eksplicitno su ga oni sami nazivali koncetracionim logorom. Tako da taj pokušaj da se proturi teza da je to bio zatvor nema veze, a posebno zbog činjenice da je u logoru bila beba od osam dana, jer ja stvarno ne znam da je igde beba osuđena na zatvorsku kaznu.

Kad pominjete moć novca i kapitala, da li ste možda tokom procesa rada na filmu primetili kako su se ljudi menjali, zajedno sa transformacijom mesta. Da li ste imali neka zapažanja u vezi sa tim?

Znate šta, ovo jeste film koji tačno pokazuje kako izgleda kuvanje žabe. Tačno se vidi ta transformacija ljudske svesti u odnosu na sam projekat ali gledaoci prosto treba da pogledaju to u filmu, pa da im bude jasnije o čemu se zapravo radi. Jer kako vreme prolazi tako se i ljudi navikavaju…

Zbog toga i sedam godina snimanja filma?

Zbog toga što smo, zaista, želeli da ispratimo ceo proces, od početka, do kraja. To je bilo glavno polazište, a druga stvar je da ako nam glavni protagonista našeg filma Ivo Marković iz Gornjih Pobora, koji je u martu 1942. godine bio jedan od prvih logoraša na Mamuli, a tada je imao samo devet godina, ukoliko se desi da nam gosn Ivo umre pre završetka hotela i mi bismo završili film sa tim. Prosto, sećanje na Mamulu bi negde umrlo sa našim glavnim akterom.
Desila se neverovatna situacija da je gosn Ivo umro krajem jula 2022. godine. Mesec dana nakon njegove smrti održana je prva komemoracija u završenom hotelu Mamula Island. Dakle, prvoboračke organizacije su došle da polože cveće žrtvama logora u prostoru hotelskog rizorta. To je momenat u kome mi moramo da završimo film. Tu je kraj čitave priče.

„Konačno je došlo vreme da neko tamo dođe i pomete“

Na opasku da ni država nije brinula o mestu gde je bio logor Reljić potvrdno odgovara.

-Činjenica je da je mesto stradanja prethodno bilo zapušteno. Država je ta koja treba da osmisli sadržaj i napravi uslove da se to mesto obeleži da bude do kraja spomenik stradanju tih ljudi. Ali došle su devedesete, vreme revizije istorije, relatvizacije događaja iz prošlosti prosto, nepoželjnih antifašističkih tradicija, i to mesto je bilo zaboravljeno. S druge strane, bez obzira na to što su boračke organizacije svake godine odlazile i odavale poštu stradalima, to nije bilo dovoljno, da država eventualno reaguje i na drugi način obeleži to mesto, bez obzira na njihove apele. Onda je, prosto, iz gorke ironije Senka Mršić, koja je imala pet godina kad je bila u Mamuli rekla da je „konačno došlo vreme da neko tamo dođe i pomete“

Normalno je da se dugo ćuti o stradanju, posebno ovde

„I priča Aušvica i drugih poznatih muzeja jer su to postali je nastala tek krajem osamdesetih godina“, podseća Aleksandar Reljić u razgovoru za Danas. Kako kaže „potebno je da prođe veliko vreme da bi počelo da se razgovara o temi stradanja i logora “.

-Posebno u jednom ovakvom mentalitetu gde se potpuno druge vrline ističu – junaštvo, herojstvo, a mi sad govorimo o stradanju, u kontekstu umiranja od gladi, umiranja od bolesti, od tifusa… To su dve potpuno različite stvari. Preživeli ljudi, prosto, nerado govore o svojoj žrtvi, to je univerzalna pojava tako da ne možemo kriviti ni one koje su stradali na tom mestu, i decenijama, zaista, dugo ćutali o tome. To je normalno. I preživelima iz holokausta i njima je bilo potrebno 30 i 40 godina, a mnogi od njih ni dan danas ne govore o tome, kao i njihovi potomci, koje to takođe veoma boli.

Aleksandra Ćuk (Danas, foto: Facebbok/Aleksandar Reljić)