Aktuelna je vlast (praktično sa istim akterima iz devedesetih) po puno osnova “zadužila” građane Srbije: u građanskom i političkom smislu mereno metodom i načinom vršenja vlasti, kao i samim funkcionisanjem pravne države;u socijalno-ekonomskom – nivoom zaduženosti /više nego dupliranim nivoom spoljnog duga (a tu je i struktura zaduženosti – uglavnom putna privreda koja, ukoliko izostanu očekivane investicije, može da se svede samo na nove obaveze i otplatu,na novo zaduživanje za servisiranje istih, na “silovanje” razvoja zasnovanog na prljavim tehnologijama, na daljoj rasprodaji resursa, i prirodnih i ljudskih, koji, što se može videti iz bezboj primera, sve više poprimaju karakter robe, kojom se trguje kao bilo kojom drugom robom).

Za kratko vreme, uslovi na globalnom su se planu drastično promenili.

Po drugi put od Drugog svetskog rata, svetu preti nuklearni rat/samouništenje planete zemlje.

Prvi je put to bilo sada već dalekih 1961/1962 godine, tokom “Kubanske krize”, između dve nuklearne velesile SAD i tadašnjeg “politički smrtnog neprijatelja”, komunističke države SSSR na granicama SAD.  Danas je to povodom ukrajinske krize, zbog agresije Rusije na Ukrajinu.

Aktuelna je svetska kriza doprinela u političkom smislu novoj polarizaciji u svetu, a zbog enormnog rasta cena hrane i energenata i ekonomskih i tehničko-tehnoloških sankcija zapadnih zemalja Rusiji značajnom usporavanju svetske privrede, naglom skoku cena svih proizvoda (ne samo hrane i energenata), što za posledicu ima povećanu inflaciju, niži nivo privrednih aktivnost, dodatnu nezaposlenost, veću bedu i veće siromaštvo…

Nesporno je da je Srbija tokom proteklih deset godina vlasti A.Vučića ostvarila i neke pozitivne pomake u razvoju društva i ekonomije (na primer, ostvaren je, doduše naspram potreba mali/nedovoljan privredni napredak, ostvarena je finansijska i budžetska stabilnost, inflacija je doskora bila kontrolisana, što je zajedno sa stabilnim kursom dinara, značajno  za planiiranje,kako za privredu tako i za građane, izgrađena je putna i zdravstvena infrastruktura…).

Ali, značajan deo navedenog može se osporiti i osporava se tokom celog perioda.

Prvenstveno, jer je sve pobrojano (i ono što  nije) ostvareno zahvaljujući dupliranju visine zaduženosti a u izuzetno povoljnim uslovima zaduživanja na ino-finansijskom tržištu, što kroz direktne “tajne”/javnosti nedostupne informacije o aranžmanima vlasti npr. za putnu privredu, za “Beograd na vodi”, za Željezaru Smederevo, Za Bor i Majdanpek, za…

Sa ukrajinskom krizom” sve se promenilo.Što se uslova tiče, dolazi bolno otrežnjenje!

Nema više jeftinih kredita i zaduženja, štampanja obveznica sa niskom kamatom… Shodno tome, cena duga će biti veća, nova zaduživanja nepovoljnija, obveznice države i obveznice javnih preduzeća neće biti atraktivne kao do sada…

Ništa neće biti isto kao što je bilo do juče.

Otuda i ponovno “talasanje” vlasti i vlastodržaca o nacionalnoj ugroženosti zemlje/ugroženosti “srpstva” i srpske države jer tzv. srpskom svetu dolazi vreme otrežnjenja i, sa “nebeskih visina”, prizemljenje u realnost, koja je daleko od proklamovanog “zlatnog doba”.

Naklonost građana potezima vlasti može se kupovati izvesno vreme. Patronatom nad elektronskim i štampanim medijima. Elektronskim medijima  sa nacionalnom frekvencijom i štampanim medijima, kupljenim od vlasti, zatim kupovanjem poverenja poput najavljenog povećanja zarada i penzijama, kao nekom vrstom “respiratora” za trenutne probleme i izazove pred kojima se vlast nalazi, tj. veštačkog održavanja optimizma!

Nisu građani oduševljeni onim što im nudi vlast, kao ni onim što im je do sada ponudila opozicija. To su pokazali i rezultati poslednjih izbora, koji su konačno valjda završeni.

Uz zatečeno stanje i probleme sa kojima se već sada suočava naša ekonomija a, još više  probleme koji mogu proisteći iz nedovoljno jasnih poteza vlasti u vezi sa odnosom prema putu za/ka EU, našeg najvećeg privrednog partnera i pouzdanog partnera u finansiranju i finansijskoj pomoći, do sada, bar, održivog razvoja, samo deklarativno izjašnjavanje da se tog puta ne odričemo, nije dovoljna garancija za saradnju bar na dosadšnjem nivou Srbije sa istom. Očigledno je da smo nedovoljno jasnom politikom prema tom putu, kao i odnosom prema ruskoj agresiji, dovedeni u neku vrstu bezizlaznosti/ćorsokaka.

Igranje vlasti i ubuduće na dosadašnju kartu, koja se prvenstveno u političkom smislu svela na “kupovinu vremena” uz “velike reči i obećanja” a, uz veličanje navodno “mudre politike”, imalo bi za posledicu višestruku i visoku cenu.

Neopredeljenost i neodlučnost vršilaca vlasti o tome kuda, kako i s kim dalje može biti samo trenutno dobra za njih. Ne i za građane. Zamagljivanje ozbiljnosti trenutka i stanja, najavljenom kupovinom biračkog tela rastom zarada i penzija, iz  sumnjivih/inflatornih i/ili dužničkih izvora – dovešće zemlju u neku sličnu situaciju koja će ličiti/podsećati na ono vreme kada nije bilo razvoja, kada je kupovna moć bila na skoro nemoguće niskom nivou… A građanima je, od strane vlasti, obećavan “švedski standard”. Ima li to sličnosti sa našim doskora “zlatnim dobom”?

autor je diplomirani ekonomista iz Novog Sada

(Autonomija)