Nesporno je da je Srbiji potreban ubrzan privredni razvoj, kako bi se održao korak  u razvoju sa okruženjem  i poboljšao socijalno-ekonomski položaj građana i otvorile nove razvojne  mogućnosti. Ali, to ne sme da podrazumeva bilo kakav razvoj i ne razvoj po bilo koju cenu. 

Da se o tome baš i nije vodilo i još uvek ne vodi mnogo računa svedoče brojni primeri (nerealizovane investicije sa kompanijom Tenis, zatim Linglong… A veliko je pitanje i da li sada aktuelni litijum u Jadru u aranžmanu vlasti sa kompanijom Rio Tinto i EU  ispunjava kriterijume da bude i isplativ i poželjan zbog  potencijalnih šteta po zdravlje i životnu sredinu, s obzirom na tehnologiju koja bi se koristila u još nedovoljno proverenoj u praksi i tehnologiji u rudarenju, zatim u proizvodnji litijuma i odlaganju otpada/jalovišta, potencijalno opasnog po kako za površinske vode/reke i podzemne vode/najveće rezervoare zdrave vode pogodne za piće u Srbiji…

Sada već posle davnih devedesetih godina prošlog veka, dok smo mi zbog sankcija SB OUN uvedenih zbog politike koja se vodila u ime Srbije i ratova (u kojima Srbija „nije učestvovala“) “patili i propadali a drugi iz okruženja se razvijali” i, sa aspekta ekonomije i ekologije svoj razvoj bazirali na dostupnim a ekološki i energetski održivim investicijama u sektorima van rudarenja, bilo je jasno da će Srbija svoj razvoj najlakše i najbrže moći realizovati, pre svega, na:

a) jeftinoj/malo plaćenoj radnoj snazi,

b) prljavim investicijama/tehnologijama,

c) izdašnim grantovima,

d) direktnoj pogodbi vlasti i investitora, van zakonima propisanih redovnih procedura i mimo očiju javnosti.

O rudarenju rude jadarita i proizvodnji litijuma u Srbiji i ne samo istog već i bora i borate (i još drugih nekih metala), toliko je toga već ispričano i rečeno da skoro i nema više nešto novo da se kaže.

Rudarenje jadarita i proizvodnja litijuma su, sa razvojnog aspekta, poslednjih nekoliko meseci postale dominantne teme u Srbiji. Ne samo razvojne, već i političke. A, ponajviše, ekološke!

S obzirom da se radi o vrlo osetljivoj razvojnoj i socijalno-ekološkoj temi, kao i o moćnoj mulinacionalnoj kompaniji Rio Tinto,  koja bi rudarila/kopala i bila proizvođać a, koja se odnosom prema životnoj sredini na brojnim lokaciama u svetu nije baš “proslavila”, s razlogom se onda u domaćoj stručnoj javnosti i od strane građana postavlja  i više pitanja, kao na primer:

Kome i zašto treba litijum iz Srbije sa lokacije “Jadar” po za sada još u praksi nedovoljno proverenoj a veoma prljavoj/agresivnijoj tehnologiji eksploatacije i proizvodnje? Tim pre, kada i zemlje kojima je litijum potreban zbog razvijene proizvodnje električnih automobila a imaju i čak i značajnije rezerve rude za proizvodnju litijuma od Srbije, ali ga zasad ne koriste. Dakle, kome i zašto?

Rio Tintu: DA.

Rio Tinto je u Srbiji prisutan već oko 20  godina, kako se javnosti do sada saopštavalo, s pravom na istražne radove na pomenutoj lokaciji „Jadar“, gde je navodno uložio do sada više stotina (navodno oko 600 ) miliona američkih dolara.

Sa tog aspekta, jasno je da im je u interesu i pravo na eksploataciju i proizvodnju litijuma, kako bi povratili uložena sredstva i zaradili.

Nije Rio Tinto ovde zbog toga što nas „voli“, već zbog koristi koja se zove profit. Što je, naravno, logično.

Međutim, prateći berzanska kretanja na tržištu litijumata, očekivana korist merena kretanjem cena (na berzi) je danas značajno smanjena. Samo za proteklih nešto više od godinu dana cena litijuma je čak skoro četvorostruko niža a samo za poslednjih nekoliko meseci ove godine za više od 80 odsto (kažu podaci sa svetske berze).

Ako je tako, nije onda ni čudo što najveći proizvođač litijuma u SAD traži pomoć države.

Imajući naznačeno u vidu, jasno je da će kompanija Rio Tinto na sve načine nastojati da, što je moguće pre, realizuje svoje planove i da dokazuje ekološku prihvatljivost investicije.

Tim pre što se, koliko je poznato, očekuje da će litijum-jonske baterije u predstojećem kratkom periodu, biti zamenjene drugim baterijama proizvedenim tehnologijama manje opasnim po život i životnu sredinu a sa boljim karakteristikama.

A da li Srbiji, njenoj privredi i makroekonomskim pokazateljima i/ili njenim građanima, posebno sa područija na kojem bi se kopao litijum, odgovara ova investicija?

Ako se pita vlast: DA

Prema onome što se saopštava javnosti, od investicija u Jadar i s njima povezanih u lancu (baterije, automobili…), doprineli bi rastu BDP-a Srbije za 10 -12 milijardi evra godišnje. 

Pored toga, sve evidentniji su problemi u očuvanju stabilnosti javnih finansija zemlje (što vlast osporava) i, s tim u vezi, evidentno je/su i neprestano povećanje zaduženosti, kao i sve veći pritisci na inflatorna kretanja (čemu značajno doprinose i planirana potrebna sredstva za realizaciju “Razvojnog skoka u 2027”,  koji je, po svemu sudeći, preambiciozan, što vlast, za sada bar, ne priznaje već traži mogućnost za ostvarenje investicija iz navedenog programa: “Razvojnog skoka u 2027” od oko 18 milijardi evra.

Ne koriguje li vlast preambiciozni plan za neke projekte, pre svega iz spiska najavljenog u okviru prvobitno od predsednika najavljenih 12,7 milijardi američkih dolara koji se odnose prvenstveno na razvoj Beograda a time i punjenje njegovog budžeta iz „Razvojnog skoka u 2027“, uskoro se može očekivati dodatna ino-zaduženost i povećano učešće iste u procenjenom BDP-a (trenutno procenjena na oko 50 odsto).

Ako se pita nauka i struka: ona bliža ili bliska vlasti: DA, ona van uticaja vlasti, uključiv i SANU: NE, ako se pitaju građani, sudeći po protestima širom zemlje: NE

Svim silama vlast pokušava ubediti građane da će ova investicija biti kontrolisana i izvedena po najvećim ekološkim evropskim standardima!

Ali, građani, baš kao i SANU, upoznati sa činjeničnim stanjem na terenu, odnosom Rio Tinta i drugih multinacionalnih kompanija prema životnoj sredini u svetu (zemljištu, vodi, vazduhu, zdravlju stanovništva, istorijskom nasleđu, neispunjenim obećanjima o blagostanju…) – očigledno je da u to baš i nisu ubeđeni, što izražavaju na protestima, sa zahtevom da se sve stopira i donese zakon o zabrani kopanja litijuma i drugih opasnih sirovina (borata…).

Ne veruje se u priče o blagostanju, silnim novcima s kojima se neće znati kako iste potrošiti… Kao ni u to da će i investitor i vlast voditi računa o životnoj sredini i zdravlju, te da će iza toga stati na primer i država Nemačka, koja se ni jednim aktom na to do sada nije obavezala, dok u isto vreme beži ili odlaže slične investicije na sopstvenoj teritoriji.

Pored toga, na ozbiljnoost i takve stavove građana upozorava i klimatologija koju karakterišu:

– sve ćešće i dugotrajnije visoke temperature sa malo padavina,

– povlačenje nivoa podzemnih voda/rezervoara zdrave vode za piće na veće dubine,

– sve niži vodostaji reka i jezera,

– sve učestaliji problemi sa nestašicama vode u naseljenim mestima i, s tim u vezi, ugroženost osnovnih potreba i izloženost zarazama,

– ugroženost poljoprivrede (visina roda i prinosa…) itd i sl. 

Razvijenim zemljama, pre svega proizvođačima električnih automobila: DA

Razloga je više.

Prebacivanjem investicije na tuđe lokacije/van svojih zemalja odlažu za sada rizike od mogućih akcidenata i prebacuju iste na Srbiju/druge zemlje (čuvajući sopstvene resurse od rizika za bolja vremena ako se i kada se nađu manje agresivne ili bezopasnije tehnologije za ekstrakciju rude i proizvodnju litijuma.

Čekajući možda i rešenja proizvodnje baterija na bazi jeftinijih i isplativijih rešenja od sada dostupnih na bazi litijuma, dužeg veka i trajanja energije u bateriji i manjoj kilaži istih (ako je tačno, litijumske baterije sada čine oko 40 odsto težine proizvedenog automobila). Jer sada dostupne tehnologije pokazuju i neke manjkavosti i nisu još sasvim ispitane i proverene u praksi. Tu je i problem reciklaže, problem odlaganja jalovine, potrošnje vodnih resursa…

Pored toga, cena  litijuma je za kratko vreme drastična pala.

Ni prodaja električnih automobila (EA) ne ide očekivanim tempom (skupi su, kratkog putnog dometa i, s tim u vezi, zahtevaju često punjenje koje traje mnogo duže od tankovanja klasičnim gorivom, povećavaju se zalihe neprodatih na skladištima, tu je i problem sa dostupnošću servisa i reciklažom itd).

I pored svega navedenog, vlast svim silama ubeđuje građane da je kopanje rude jadarita/litijuma u lozničkom kraju razvojna šansa koja se ne bi smela propustiti, te da se u realizaciju projekta, koji će se graditi po evropskim standardima, neće ići ukoliko se ne obezbede čvrste garancije da se sve može realizovati bez rizika.  

Tim se povodom spominju silni novci “blagostanje za građane, koji navodno neće znati šta sa njima, a za loznički kraj i Republiku veliku šansu i značajan razvojni iskorak (finalizacija u lancu prerade: proizvodnja baterija i eventualno neka nova ulaganje u proizvodnju pogona za proizvodnju EA, pored već prisutnog  francusko/italijanskog “Stelantisa” u Kragujevcu). Osnivaju se državne institucije/tela kojima je zadatak da uvere građanstvo u odgovoran odnos vlasti prema građanstvu i njegovom zdravlju…

Zbog ozbiljnost tematike, bilo bi poželjno i da se jasnije definiše u propisima odgovornost donosica odluka za ovu investiciju, kako ona ne bi ostala samo verbalna i politička, i ne samo na investiroru. Jer ovde nije reč samo novcu već, pre svega, o ljudima i potencijalnom dugotrajnijom uništavanju životnih resursa (obradive zemlje, zdrave vode za piće, napajanje životinjskog sveta i navodnjavanje biljnog sveta na njivama i u prirodi radi proizvodnje zdrave/što zdravije hrane i vode i navodnjavanje, zdravijeg vazduha…

REZIME/ZAKLJUČAK

Ne ulazeći u još dublju analizu razloga za i/ili protiv rudarenja u Jadru i proizvodnju litijuma, vlast bi, radi poverenja u njenu iskrenost u sve ono što govori i za šta se zalaže, trebalo da ponudi jasne/nedvosmislene odgovore naročito na sledeća pitanja:

– Zbog čega se tako decidno ponavlja stav da rudarenja nema tokom naredne dve godine, to jest do 2026. godine?  

– Da li je tačno da se vlast obavezala da će se sa eksploatacijom jadarita i sa prozvodnjom litijuma otpočeti 2028.godine? Ako je to tačno – gde, kada i zbog čega?

– Zašto se razvijeni još uvek klone da na svom području krenu sa proizvodnjom i eksploatacijom istih?

Jasnim i nedvosmislenim bi se odgovorima vlasti otklonile trenutno prisutne brojne nedoumice.

Izostanu li jasni i precizni odgovori na ova i još neka druga pitanje u vezi sa ovom i još brojnim nekim drugim temama, među kojima je i pitanje odnosa vlasti prema neistomišljeniku i kritičaru za učinjeno kao i neučinjeno a što je trebalo da se učini, poverenje u vlast će se sve više i još brže urušavati.

Aktuelna bi vlast trebala da ima u vidu i činjenicu da je podržava samo nešto više od trećine od ukupnog broja građana upisanih u biračke spiskove.

(autor je diplomirani ekonomista iz Novog Sada)

(Autonomija)