Skip to main content

ADAM SVETLIK: Priključenje ili prisajedinjenje

Građani 29. nov 2023.
4 min čitanja

Ili: Kako je Vojvodina postala "krava muzara"

Datum 25. novembar 1918. godine je, bez sumnje, višeznačno značajan datum. Kako za istoriju Srbije, tako i za istoriju Vojvodine, pa i nekadašnje/bivše nam države (Kraljevine SHS, odnosno kasnije Jugoslavije).

Od tog datuma se Srbija teritorijalno, pravno-administrativno i politički proširila na prostore koji joj do 25.11.1918. godine nikada nisu pripadali.

Datum je značajan ne samo za istoriju, već i za sve ono što pretpostavlja život i kako se on odvijao u proteklih 105 godina, nakon što je na “Velikoj narodnoj Skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena” doneta odluka da se ovaj prostor (tada Banat, Bačka i Baranja. Srem je dan ranije u Rumi doneo odluku na Velikom narodnom zboru da se i on priključi Kraljevini Srbiji) priključi Srbiji i da preko nje uđe u novu državu, Kraljevinu SHS. On je značajan i zbog svega onoga što se tokom proteklih 105 godina od priključenja dešavalo. Bitan je i zbog sadašnjosti. Ali i zbog budućnosti građana sa ovog područja posmatrano iz ugla ekonomskog i socijalnog, razvojnog i ustavno-pravnog položaja u državi.

A za šta su izabrani predstavnici, njih 757, koji su prema dostupnim podacima predstavljali negde oko 40 odsto tadašnjeg stanovništva (od čega samo srpskog porekla oko 35 odsto) na pomenutoj Skupštini tog dana glasali?

Glasali su, pored ostalog, za to da ih Krajevina Srbija predstavlja na predstojećoj Pariskoj mirovnoj konferenciji u januaru 1919. godine), zatim da se priključuju Srbiji koja dotadašnjim radom i razvitkom jamči slobodu, ravnopravnost i razvitak…

No, već na startu su oni koji su glasali za priključenje bili izigrani, a Vojvodina i Vojvođani značajno obespravljeni.

Preuzimanjem ingerencija, centralne vlasti u Beogradu ubrzo su diskreditovale proklamovanu ravnopravnost. I, kako su to i tadašnji Pašićevi radikali rekli, počelo se sa ekonomskim izrabljivanjem, kroz fiskalne namete i njihovu primenu u praksi. Sa fiskalno-budžetskog aspekta, Vojvodina i njeni građani su postali ono što se u poliičkom žargonu kvalifikuje: “krava muzara”!

U vreme kada su se tog 25. novembra 1918. godine donosile te značajne odluke na Velikoj narodnoj skupštini, kao i na Pariskoj mirovnoj konferenciji nešto kasnije, prema dostupnim podacima, na teritoriji Vojvodine živelo je oko 1,6 miliona ljudi, od kojih su cca 35 odsto bili srpskog porekla i približno toliko pravoslavaca. Danas u Vojvodini živi oko 1,75 miliona ljudi od kojih cca više od dve trećine čine građani srpske nacionalnosti. Iz navedenog se mogu izvući mnogobrojni zaključci. A, nesporno je i to da je i danas većinsko opredeljenje građana sa područija Vojvodine, kao i politike, za  život u državi Srbiji! Ali je veliko pitanje to da li u ovakvoj strogo centralizovanoj Srbiji u kojoj se život i politika baziraju pre svega na principima nacionalnog iznad građanskog i u ustavno-pravnom smisllu podređenog a ne ravnopravnog statusa u državi, za šta su se građani u Vojvodini jasno izjasnili i na održanom referendumu za Ustav 2006. godine, kada je na njega izašlo manje od 45 odsto Vojvođana.

U vreme kada je izglasano priključenje, Vojvodina je bila jedno od najrazvijenijih područija u novostvorenoj državi Jugoslaviji. Ne samo u materijalno-privrednom već i u svim oblastima života. Imala je uređene gruntovne/zemljišne knjige/katastar, mrežu kanala za odvodnjavanje I navodnjavanje koja se održavala, školstvo… za ona vremena dobro organizovan život po principima uređenim iz vremena M. Terezije i F. Josipa.

Posle višedecenijskog urušavanja i uprosečavanja između dva svetska rata i perioda nakon Drugog svetskog rata u vreme strogog centralizma, društveno-ekonomski oporavak i uspon Vojvodina je doživela tokom sedamdesetih pa do polovine osamdesetih godina prošlog veka, kada je ostvaren značajan rast investicija i ravnopravnost u privrednom i političkom sistemu, kada su Ustavom iz 1974. godine pokrajine definisane kao konstituensi zemlje i istovremeno i kao konstituensi Republike Srbije. I kada su preuzele odgovornost za razvoj i kvalitet života građana na svom područiju.

Kada se radi o poljoprivredno-prehrambenom sektoru, uspon ovog dela privrede doživeo je naročito 1977. godine nakon izmena u carinskom sistemu i novog zakona o carinskoj tarifi, kada je zaštita poljoprivredno-prehrambenog sektora sa dotadašnjih oko 4,5 odsto u proseku povećana na oko 18 odsto, što je bilo značajno ne samo za proizvođače iz ovog sektora već i za Vojvodinu u kojoj je ovaj sektor učestvovao sa oko 40 odsto u strukturi društvenog proizvoda. Vojvodina je stepenom razvoja i kvaliteta socijalno-ekonomskog života stala rame uz rame sa Slovenijom i Hrvatskom.

A danas? To koliko je aktuelna vlast kompetentna u obavljanju svojih poslova najbolje ilustruju skoro svakodnevni protesti, kao i spremnost da odgovori na kritike, na proteste i opravdane zahteve tek onda kada je od oštećenih i nezadovoljnih građana naterana da radi svoj posao odgovornije. Nažalost, tako naš sistem funkcioniše.

Nedvojbeno je da nadležni organi, shodno svojim nadležnostima i odgovornosti ponekad moraju donositi i mere ograničenja i mere zabrane, kako je to npr. prošle godine učinjeno sa zabranom izvoza strateških ratarskih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, kada je prvenstveno poljoprivrednicima uskraćena pristojna zarada, i to u uslovima značajnog rasta cena inputa za proizvodnju, od čega se isti nisu oporavili ni danas, što je i uzrok za barikade na putevima.

No, ako se već takve ili tome slične mere moraju preduzimati, onda je logično da se od strane nadležnih istovremeno sa takvim merama donesu i mere kojima će se kompenzirati proizvođačima (pre svega) izgubljena dobit a ne da se pod prinudom vlast seti da sistem treba da funkcioniše na takvim principima. I to sa više od godinu dana zakašnjenja, u kojem su periodu učinjene štete svima. Ponajviše proizvođačima.

Ne može biti za odgovornu vlast preče ulaganje i finansiranje npr. u stadione ili nekakve strane investicije zasnovane na prljavim tehnologijama, niskim zaradama, značajnim poreskim olakšicama…,  od onoga što život znači, poput proizvodnje hrane i investiranja i podrške toj i takvoj proizvodnji (npr. davanjem podrške izgradnji zalivnih sistema, rešavanju problema otpadnih voda i kanalizacije koja se uliva direktno u vodotokove, ili pak obezbeđenje zdrave pijaće vode). Forsiranje investicija u putnu mrežu, stanogradnju… korisno je i potrebno. No, te i takve investicije, zasnovane na sredstvima iz nepovoljnog kreditnog zaduživanja, ako izostanu one iz realnog sektora koje na trajnijoj osnovi zapošljavaju i doprinose realnom rastu proizvodnje i društvenog prooizvoda, vremenom će zbog naraslih troškova oko održavanja, otplate i servisiranja kreditnih obaveza postati teret i balast i kočnica/kamen spoticanja razvoju i kvalitetniji život građana.

Dakle, da je u pravno-političkom smislu ostalo da se Vojvodina priključila (a ne prisajedinila) Srbiji i život građana sa ovog područija i razvoj Pokrajine sigurno je da bi se odvijali drugačije od onoga kako smo živeli u najvećem delu prošlosti i/ili kako isti živimo!

(autor je diplomirani ekonomista iz Novog Sada)

(Autonomija)