Ako je pravno i fizičko nasilje vlasti  i demonstriranje sile protiv nezadovoljnih građana time kako vrši vlast i oglušuje se na zahteve, kritike i proteste protiv nekih/brojnih “nerazumnih” njenih poteza i mera, uz istovremeno verbalno vređanje i omalovažavanje tih nezadovoljnih građana i političkih oponenata, kvalifikacijom istih rečnikom koji je na granici vređanja, prostakluka i bahaćenja i koji se graniči sa  dostojanstvenošću (a veoma se često čuje i sa najviših nivoa izvršne vlasti, kao i u samom parlamentu): “neznalice”,” zgubidani”, “izdajnici”, “neprijatelji” …., čega smo proteklih dana bili svedoci. Ako je to, dakle, posledica “nečijih snova o drugačijoj Srbiji (!?) opsedutnošću sopstvenom značaju i veličini i o značajnom mestu u istoriji”, što vodi u ozbiljna previranja na javnoj sceni, onda je/ili bi bar trebalo biti jasno i onima koji te i takve snove sanjaju, kao i onima koji te i takve snove  podržavaju i rade na realizaaciji istih, to da sa snovima, metodom, sredstvima i merama kojima se vlast služi da bi ih ostvarila, nešto nije u redu i da ih veliki deo građana ne podržava, te da bi ih trebalo – ako ništa drugo – barem dobro preispitati.

I na mnogo užem planu, u porodici na primer, nastaju nesuglasice i problemi kada u diskursu dominira isključivost bez pruženih ubedljivih dokaza/argumenata da je to na čemu se insistira dobro za celu porodicu i sve njene članove. I zašto je to dobro i/ili zašto je bolje od drugačijeg stava, mišljenja i zalaganja.  

Mereno ukupnom podrškom dobijenom od broja izašlih glasača na izbore, vlast jeste pobedila na održanim parlamentarnim izborima tokom 2020. godine.  

No, ne bi smela/trebala prenebregnuti činjenicu da je tom prilikom, mereno ukupnim brojem birača upisanih u izborni spisak, dobila samo oko 40 odsto (od čega SNS samo nešto više od 29) a da joj čak 60 odsto,  što izlaskom ili pak neizlaskom na te izbore, nije dalo podršku. Na predsedničkim izborima  “pobednički” rezultat aktuelnog predsednika bio je oko 30 odsto mereno prema ukupnom broju glasača upisanih u birački spisak.

Nesporno je da su tokom vršenja vlasti (od kada je SNS sa koalicionim partnerima “osvojila” vlast)  postignuti određeni pozitivni pomaci u razvoju i parametrima kojima se meri kvalitet života.

No, isto je tako nesporno da su, zbog metoda i načina kojima se vlast služila, neki od tih rezultata ostvareni i kršenjem predizbornih obećanja, koja se mogu podvesti i pod prevaru biračkog tela: obećanje da se neće smanjivati penzije i zarade, obećanja o suzbijanju kriminala i korupcije, o brzom ulasku u EU, o građenju dobrosusedskih odnosa i poštovanju suvereniteta suseda, o rešenju kosovskog pitanja… U sve to, vlast je vršila i nasilje nad pravnim poretkom.

Svoju uspešnost vlast često potkrepljuje brojnim podacima o: stopi rasta, izgradnji autoputeva, broju otvorenih fabrika i gradilišta, visini direktnih stranih ulaganja, smanjenju broja nezaposlenih, povećanju zarada, finansijskoj i budžetskoj  stabilnosti, o povećanom broju “polovnjaka” na drumovima, kao dokazu o rastu standardu…

Prećutkuje se, pri tome, to da su naznačeni podaci često i rezultat metodološke prirode.

Na primer, promenjena je metodologija o izračunavanju zaposlenosti i  nezaposlenosti, o preračunavanju visine društvenog bruto proizvoda (pa je pre nekoliko godina isti naprasno preko noći povećan za oko/preko dve milijarde dolara). Prećutkuje se povećanje duplirane zaduženosti prema inostranstvu, kreditni se aranžmani svrstavaju u direktna strana ulaganja…

Prećutkuje se da su “veliki aranžmani” o stranim investicijama zaključeni pod velom tajni vezano za uslove i date ustupke.

Dobro je što se presednik, revoltiran prozivanjem za status vijetnamskih radnika na realizaciji investicije “Linglong”, prisetio da je Banat po razvijenosti spao na nivou juga Srbije. Ali bi pritom trebalo da zna ili bar da ima u vidu to da je na taj nivo Banat sveden tokom desetogodišnjeg vladanja sadašnje koalicije. I, naravno i pre svega, da je to posledica vladanja iz devedesetih godina 20. veka, tokom kojih su izgubljena dotadašnja tržišta, izostale investicije, ljudi ostajali bez posla i u tehnološko-razvojnom smislu napravljeno pet koraka unazad. Bilo bi dobro da se podseti da je na primer IPK “Servo Mihalj” nekada zapošljavao više od dvadeset hiljada radnika, da je Zrenjanin nekada bio odmah iza Maribora po razvijenosti u SFRJ, a Vojvodina – koja je sada svedena skoro na nedovoljno razvijenu teritoriju – bila je odmah iza Slovenije i u rangu razvijenosti Hrvatske. I da – plate u Vojvodini su bile veće od onih u Beogradu.

Bilo bi takođe poželjno da se razvojnom i investicionom politikom odustane od “beogradizacije Srbije” (milijarde dolara za metro, radi rešavanja saobraćajnih problema, koji će dosadašnjom politikom vremenom biti samo veći, zatim stotine miliona dolara za “nacionalni stadion”, dok npr. spomenuti južni Banat i građani bezmalo cele Vojvodina decenijama muku muče sa zdravom pijaćom vodom (zbog čega su još pre više 40 godina vlasti Vojvodine i Srbije, u skladu sa tadašnjim ustavnim nadležnostima i odgovornostima, razgovarale da se iz dela rezervi pitke vode sa područja koje je sada sporno zbog litijuma i Rio Tinta usmeri ka rešavanju vojvodjanskih potreba).

Prećutkuje se broj onih koji svake godine svoju sreću traže van granica, kao i  brojni problemi sa ekologijom a uzrokovani prvenstveno spomenutim inostranim investicijama…

Ako bi se samo navedeno sublimiralo, moglo bi se s puno razloga postaviti pitanje da li se sve što se radi ili što je do sada učinjeno radi građana ove zemlje ili za nekog drugog?  Jer, džaba ti putevi, fabrike itd. ako u njima nema ko da radi i/ili ako se drumovima voze pretežno stranci. Za koje se to građane grade preskupi kilometri puteva i autoputeva i zbog čega se daju izdašni podsticaji ino-ulagačima? Potrebe građana se mogu i značajno razlikovati od percepcije vlasti. Ne može biti prioritet razvoj preko bilo kakvih investicija i samo radi punjenja budžeta.

Vlast je nedavno uspešno “preveslala” pregovore sa opozicijom oko izbornih uslova.

Ali, ne bi smela/trebala da se zavarava da nije “pročitana“ od najjačih zemalja. Svi oni imaju svoje ambasade u ovoj zemlji i u susednim zemljama i preko njih dobar uvid šta se i zašto u zemlji dešava to čega smo svedoci, kao i to u kom se pravcu kreće prilike i usmerava javni prostor u Srbiji.

Građani, pre svega, kao i sama sadašnja i buduća vlast, ne bi smeli/trebali prevideti činjenicu da se politika koja se vodi u ime Srbije prepoznaje u svetu mnogo više kao remetilački faktor nego kao faktor stabilnosti prilika na prostorima Zapadnog Balkana. Pa i šire.

Ne ulazeći u dalju i dublju analizu, ostaje da se vidi kako će dostignuća/rezultati  vlasti biti “isčitani” od strane građana u narednom periodu. Na najavljenim predstojećim izborima ili na neki drugi način (?!), kako se nagoveštava?

Autor je diplomirani ekonomista iz Novog Sada.

(Autonomija, karikatura: Stups)