Ulcinj, na more… A sve nam je potaman… Oli plaža, oli more… Preko dana kod Bore na plažu… Loza bistra ko suza – ljuta ko zmija… Uveče kod Mujija na ’ladno Nikšičko… I najljepši zalazak sunca „u svijet“… A donese nam drug Muji i ćevape, salatu… Kaže: ovo da malo zamezimo… A bude i brancin… Svjež… Sa krompir salatu i domaćim maslinama… Što da vam pričam… A da vam rečem za Adu Bojanu… Niđe zeleno nije se srelo sa plavim ko ođe… I slatko sa slanim… I tehno svira na plažu… I đevojke igraju… A bogumi i toples pokoji prosine… Ljepote na sve strane…

Čitam portal Vijesti, a tamo piše da će se u centru Ulcinja podići spomenik Đerđ Kastriot Skenderbergu – velikom albanskom junaku i borcu protiv turske hegemonije. Kažu da će spomenik finansirati albanska dijaspora i protiv toga, koliko sam uspeo sa zaključim, niko nema nešto naročito protiv osim što postoje fundamentalne razlike oko konsenzusa čijeg je nacionalnog porekla spomenuti junak i borac protiv turskih osvajača – Skenderbeg. U Crnoj Gori Albanci tvrde da je Skenderbeg njihov i da tu nema rasprave. Srbi pak tvrde da postoje verodostojne indicije da je Skenderbeg bio srpski junak, a bogumi ni Crnogorci nisu spremni da ga se odreknu. Kako sad to? Pa, svi vole junake… I svi bi voleli da je Skenderbeg baš autentično njihov i ne bi želeli da ga dele sa drugim nacijama.

Kao i obično, problem autentičnosti Skenderbega nije njegova verodostojnost kao istorijske ličnosti, već je problematično pitanje njegove nacionalnosti. A šta ako je Skenderbeg bio neutralan po nacionalnom pitanju? A šta ako je bio indiferentan po pitanju nacionalnosti i ako ga je samo zanimalo ko će zajedno sa njim da se bori protiv turskih imperijalista? Pazite, pitanje nacionalosti nije oduvek bilo osnovno pitanje, niti je oduvek bilo istorijski relevantno. Kako bismo inače razumeli/prihvatili da je u vrhu mnogih monarhija bilo stranaca i da to nekada nije bilo ništa čudno – naprotiv, njihov pedigre nije bio određen nacionalnošću već tzv. plavom krvlju. Dakle, mnogo važnije je bilo plemićko poreklo nego nacionalno određenje nekog pretendenta na kraljevski presto…

Pitanje nacije i nacionalnog porekla je, istorijski gledano, aktuelno tek tamo negde od francuske buržoaske revolucije, kada se novopečena klasa bogatih ljudi, bez plemićkog porekla, odlučila da emancipuje od onih koji su titule nasleđivali od svojih plemićkih predaka. Novoj klasi trgovaca, preduzetnika, bankara i tome slično je dosadilo da ih ponižava gospoda plave krvi i odlučili su da stvar preuzmu u svoj ruke, to jeste da izgrade društvo na nacionalnim vrednostima, gde njihovo poreklo imovine neće biti vrednovano preko plemićkih titula. U tu svrhu su angažovali sve one kojima je monarhija, iz raznoraznih razloga, smetala i „upregla“ ih oko ostvarenja istog cilja – slobodnog građanskog društva kome će nacionalno pitanje ili pitanje samostalnosti biti od ključnog značaja.

Ponavljam, nacionalno pitanje nije oduvek bilo od istorijskog značaja, kako to vole da predstave oni koji „brinu“ za naše nacionalno poreklo i nasleđe. Mogao je Skenderbeg nekada biti i Albanac i Srbin i Crnogorac… Samom Skenderbegu to verovatno nije bilo od presudnog značaja… Mnogo važnije je bilo „srce u junaka“, i to ko želi da se bori protiv zajedničkih nasilnika.

Nacija je danas samo maska za interese svekolikih hulja i izgovor vlasti da se slučajno ne bi dosetila „raja“ ko je njen pravi neprijatelj. Valjalo bi da se danas pojavi neki novi Skenderbeg, pa da nas povede u konačnu borbu protiv vlasti koja je, u stvari, pravo nasilje nad ljudima.

(Autonomija / foto: pixabay)