U jeku Svetskog prvenstva u fudbalu u Rusiji, srpski teniser Novak Đoković izjavio je, za uši nacionalista neverovatno blasfemiju, da će u meču između Rusije i Hrvatske navijati za Hrvatsku.

Vladimir Đukanović, poslanik SNS, po pisanju žute štampe, navodno je na tviteru žestoko reagovao na ovu Đokovićevu izjavu i slavnog tenisera nazvao „idiotom i psihopatom“. Tako je Nole, omiljeni srpski sportaš, najedanput postao prokazani izdajnik naciona jer se usudio da izjavi da navija za „naše vekovne neprijatelje“ Hrvate, a protiv naših „vekovnih prijatelja“ Rusa.

Oprostili su Noletu, mada teško, za to što više nije najbolji, to jeste nije prvi na ATP listi, oprostili su mu i povredu lakta i pauzu posle koje se nije vratio u društvo top tenisera, ali da navija za Hrvate i još protiv Rusa – e to je već previše.

Vlast u Srbiji jedva čeka da svaki realni problem zabašuri i sakrije pod veo nacionalnog pitanja i večite ugroženosti srpskog naciona od sila koja se iznenada pojavljuju samo da bi nanele neku novu štetu narodu i dovela ga u situaciju u kojoj on mora da se bori za golu egzistenciju. Dok se Srbi dosete da riba počinje da smrdi od glave, to jeste da je vlast odgovorna za loš ekonomski standard, na primer, Srba i svih ostalih građana, do tada vlast već nađe neku novu temu koju će predstaviti kao nacionalnu ugroženost, a ako ništa nema na meniju onda je tu uvek popularno pitanje Kosova – kako je to lepo demonstrirala premijerka Ana Brnabić kada je izjavila da nema rekonstrukcije vlade Srbije dok traje bitka za Kosovo.

Ali da se vratimo fudbalu… Bilo je to 1998. godine kada su se na SP u Francuskoj za treće mesto borile reprezentacije Holandije i Hrvatske. Sećam se da sam sa drugarima utakmicu gledao na Štrandu u Novom Sadu na velikom video bimu i da je odnos onih koji su navijali za Lale-Holanđane i onih koji su bili za Hrvate bio otprilike pola-pola što se osetilo u „brujanju mase“ jer je bilo dosta ljudi. I niko nikoga nije provocirao ili maltretirao zato što navija za Hrvate a ne za Lale, već su svi zajedno navijali i pili pivo – kao što vidim da i sad rade navijači na stadionima u Rusiji.

Pitanje nacije-reprezentacije se uvek potegne za vreme velikih sportskih događaja i tu političari, naročito vlast, grabi priliku da se malo i ona ogrebe o sjaj slavnih sportaša. No, to poslednjih godina ide sve teže jer sportaši nisu baš na nivou nacionalnog zadatka, kao Novak Đoković trenutno, pa i ne ostvaruju neke rezultate, izuzev košarkaša ili odbojkaša koji, pored retkih razočarenja, uvek prave dobre rezultate. Ali sve te uspehe košarkaša, odbojkaša ili atletičara – tipa skakačice u dalj Ivane Španović, vlast-narod ili predsednik AV bi menjali za dobar uspeh fudbalera na nekom svetskom prvenstvu, recimo prolaz u polufinale…

Na primer, predsednik AV je obećao da će nagraditi fudbalere sa deset miliona evra ukoliko osvoje Svetsko prvenstvo u Rusiji, što je bila nemoguća misija za našu reprezentaciju, ali je AV u naponu nacionalne egzaltacije i oduševljenja radi mogućeg dobrog uspeha nacionalnog tima, u kojem bi i sam AV imao velikog ćara, izrekao to „istorijsko“ obećanje. Kako se nije setio da podrži reprezentaciju u košarci, koju je trener Aleksandar Đorđević skupio sa koca i konopca jer naši najbolji igrači nisu mogli igrati zbog poznatih problema sa velikim klubovima u NBA i evropskoj ligi, i njima ponudi neki dobar motiv u vidu novčane nagrade? A setimo se da je ta košarkaška reprezentacija, i bez svojih najboljih pojedinaca, igrala finale sa Slovenijom na Evropskom prvenstvu. Ili recimo da AV podrži odbojkaše/odbojkašice koji već godinama prave sjajne rezultate ili pak vaterpoliste…

A opet, sa druge strane, da ne pričamo koliko je to nemoralna ponuda u zemlji u kojoj ima toliko siromašnih građana koji jedva preživljavaju… No, sve bi to bilo zaboravljeno i stavljeno u drugi plan da je srpska fudbalska reprezentacija napravila neki dobar rezultat, barem bolji od Hrvata koji će sada da nam „vade mast“ i šepure se svojim uspesima. Ne daj ti bože da Hrvati postanu prvaci sveta – to bi tek srBskom nacionu teško palo…

Nacija-reprezentacija je još jednom pokazala koliko je opterećena svojim nacionalnim predznakom, to jeste onim što je amalgam političkog marketinaga/propagande i nacionalnih osećanja. Niko srpskoj reprezentaciji u fudbalu ne napravi više problema od nje same… I to je ne jedanput koštalo reprezentaciju jer nije izdržala pritisak usled megalomanskih očekivanja i straha od eventualnog razočarenja. Poslednji primer ove loše prakse je susret sa švajcarskom reprezentacijom gde su srpski fudbaleri postali žrtve fame o švajcarskim Albancima i to im je, vidno, više smetalo od provokacija pojedinih švajcarskih fudbalera ili pak nekih loših sudijskih odluka.

Valjda kada postanemo, ako se to ikada desi, normalno društvo neopterećeno mitomanijom i lošom savešću zbog nekih davno izgubljenih bitaka, onda će i fudbalska reprezentacija da igra rasterećenije i samim tim i bolje. Sve će biti bolje kada se rešimo vlasti koja nas stalno i iznova kontaminira novim slojevima nacional-mitomanije ili pak podstiče i oživljava stare, kao što je Kosovo…

Ta matrica mora da se prekine zbog našeg mentalnog zdravlja, ekonomskog boljitka, kulturnog unapređenja i svega onoga čemu teže normalni ljudi i samosvesni građani.

(Autonomija)