– Možete li nam, molim Vas, reći šta je sa nestalim?

– Naravno! Nestala osoba je pronađena, dobro je, ništa joj ne fali, u našim je rukama i sada će morati da nam dâ neke odgovore.

– Oprostite… Prekinuli ste me, i zbog toga me niste pravilno razumeli. Pitanje se nije odnosilo na nestalu osobu. Interesuje me šta je sa nestalim institucijama?

– Ne razumem šta pitate. Je l’ to opet neka provokacija?

– Ne, ni slučajno. Pokušaću da Vam objasnim… Na mestu na kojem se Vi i Vaši saradnici u ovom trenutku nalazite, trebalo bi da se nalazi republički javni tužilac, ili barem javni tužilac koji obrađuje predmet povodom kojeg ste nas ovde okupili. U normalnoj situaciji, u uređenom društvu, on bi nas obavestio o tome šta je Tužilaštvo preduzelo, kao i o tome šta je tim aktivnostima otkrilo, svakako pazeći da odavanjem osetljivih informacija ne naškodi istrazi. U tom smislu, pojedine informacije ni Vama, baš kao ni ostalim građanima, u ovoj fazi postupka ne bi bile dostupne. Međutim, kao što vidimo, onaj koji jedini treba da bude ovde nije tu, a Vi, kao što čujemo raspolažete njegovim informacijama. Pritom, kao što ste verovatno primetili, ovo nije usamljen slučaj. Tužioca i inače nema, a Vi i inače raspolažete tužilačkim podacima, i sve to daje razloge za zabrinutost.

– Molim Vas, kakve su to gluposti?

– Hm… Možda su to za Vas gluposti, ali zabrinuti smo, jer već izvesno vreme postoje govorkanja da je i ta institucija nestala, i da je odavno niko nije video. Zato bismo Vas zamolili da nam kažete kakva su Vaša saznanja o tome, i da li barem Vi znate gde je.

– To su izmišljotine! Nadležne institucije će i ovoga puta obaviti svoj deo posla!

– Svakako, kao i obično. Ali, morate razumeti našu brigu. Kako da znamo da, recimo, i tužilac nije otet i da, dok mi ovde razgovaramo, vezanih ruku ne čami u nekom podrumu u koji mu samo donose akta na potpis? To bi bilo prilično uznemirujuće, zar ne? Ili pak da čitava institucija javnog tužilaštva nije kidnapovana i naterana da se ponaša kao da je sve u redu?

– Vi ipak provocirate!

– Zaista mi nije to bila namera. Štaviše! Evo, daću Vam, ako dozvolite, i jedan predlog.

– Ako baš morate, izvolite!

– Zašto mu, na primer, ne dozvolite da se povremeno javi kratkom porukom?

– Kome?

– Pa, tužiocu. Ono, znate: “Tu i tu sam… dobro sam… paze me… ne brinite za mene…”. Ili, ako je operativno neprihvatljivo da otkrije lokaciju na kojoj se nalazi, barem da javi da je živ. To dozvole i profesionalni otimači… Na taj način bismo se najpre uverli da je u bezbednosnom i medicinskom smislu sa tužiocem sve u redu. Pored toga, predupredili biste uvek moguće maliciozne tvrdnje i bespotrebno širenje panike.

– Je l’ slušate Vi sebe? Da se javi porukom? Baš je dobro da narod čuje šta tražite.

– Ne shvatate da sve ovo predlažemo iz najbolje namere. Zamislite recimo ovakvu situaciju. Možda tužilac i nije otet. Možda je sve posledica njegove samostalne odluke, ili je u pitanju dobrovoljno izgnanstvo. Možda se, na primer, plaši otvorenih prostora i velikog broja ljudi. Možda pati od agorofobije. A možda je i on inscenirao nestanak kako bi izazvao paniku, kao i ovi probisveti sa vodom. Možda ste Vi zaista i tu iz objektivnih razloga prinuđeni da sami zasučete rukave… Ali, ako biste ga najpre malo po malo izvodili na ulicu ili na manje skupove i tako okuražili, moguće je da bismo bez preteranih teškoća rešili i tu zavrzlamu. Možda je i to sa njim samo bura u čaši vode, ispravne naravno.

– Ma dajte, molim Vas. Kakve su to gluposti? Uostalom, podsetiću Vas da su građani na izborima rekli šta misle o Vašim idejama!

– Ah, da… Shvatam… Ali ako već ne dozvoljavate poruke kao ni izvođenje među ljude, možete li nam onda barem Vi konačno reći gde je? Da li da ga i dalje tražimo, ili da se pomirimo sa istinom i dignemo ruke? I da li biste, u tom slučaju u skladu sa pravilima vanparničnog postupka, morali razmisliti i o pokretanju postupka za proglašenje nestalog lica za umrlo. Znate ono, usaglašavanje pravnog i faktičkog stanja…

– Dosta! Sada ste stvarno preterali! Odgovoriću samo da posle ne biste rekli da nisam želeo da Vam odgovorim, iako sam siguran da većinu normalnih građana uopšte ne interesuju ove gluposti. Dakle, tužilac je dobro i dlaka sa glave mu ne fali. U našim je rukama, nema nikakve vidljive povrede i dobro se i redovno hrani! Proveravamo njegove kontakte, i uskoro ćemo moći da detaljno rekonstruišemo njegovo kretanje i aktivnosti u poslednjih nekoliko godina. Jeste li zadovoljni?

– Hvala Vam.

– A sada Vas molim da Vi meni odgovorite na jedno pitanje.

– Izvolite.

– Zašto uvek postanete tako nervozni kada čujete dobre vesti?

(Blog sudije Majića)