U ponedeljak nam je Aleksandar Vučić onako nonšalantno i preko one stvari saopštio da parlamentarnih izbora neće biti jer da „nema nikakvih razloga“, ako sam dobro zapamtio. Sve to pošto nas je mesecima pržio na dve tihe vatre: te hoće li se udostojiti da se kandiduje za predsednika; te hoće li biti i parlamentarnih izbora… On najviše voli da nas dinsta polako, da mu šapućemo na tihoj vatri kao sarma preko cele noći u dobrim kućama.

Treba mu odati priznanje barem na ovoj odluci od ponedeljka. Naravno da nije bilo nikakvog razloga da se raspisuju još jedni vanredni parlamentarni izbori. Nije bilo razloga ni pre godinu dana i od toga je ispala samo dvostruka šteta: em su mu u Skupštinu ušli raznorazni nepoželjni i dosadni elementi, em su mu u izbornoj noći kompletni idioti iz njegovih redova spakovali tu nesrećnu Savamalu, što teško da bi se usudili da izbora nije bilo. Nije, naime, bilo nikakvog razloga za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora 2016. godine; štaviše, bilo je mnogo razloga protiv, ali objasnite vi to njemu i njegovima. To ne sluša glasove razuma čak i kada su u njegovu korist, jer glas razuma unapred je sumnjiv; nemaju oni tu naviku da slušaju bilo koga osim sebe i svojih.

Odluka – dugo i nervozno iščekivana – da sam sebe kandiduje za predsednika Republike druga je priča. Bilo bi mu mnogo lakše i pametnije – ako smem da kažem – da je ostavio Tomu na tom mestu još pet godina: čovek (Toma) se taman naučio em da ne zvoca, em da pušta očekivane zvuke na narodno veselje. Taman ga je lepo krenulo. Ova vlada i njen premijer imaju ionako fore do 2020. godine, a dotle – ko živ, ko mrtav; nije to malo na ovu skupoću, još tri godine.

Nezahvalno je – ako ne i nemoguće, plašim se – ulaziti u glavu Aleksandra Vučića, ali neke logičke i političke okolnosti tvrdoglavo stoje tu gde su. Kada (ne i ako) bude izabran za predsednika Republike, on će morati vladu da prepusti nekom drugom; što je već izvor nervoze i uznemirenja u vladajućoj koaliciji. Premijerska fotelja biće bez sumnje neudobna, jer niko normalan ne sumnja da će Aleksandar Vučić sa predsedničkog položaja zvocati svakoga sata ovo ili ono. On, kao Milo Đukanović, Sloba Milošević ili Vladimir Putin, vlast nosi na sebi kao puž kućicu svoju. Za razliku od pomenute trojice, Vučić još nije sebi odabrao svog Međedeva, pa da se komotno menjaju: konkurs je upravo otvoren. Toma Nikolić, da nam odmah bude jasno, ne dolazi u obzir: šikao je na sveca. Tražio je javno pogodbu koja se mora sklapati privatno, u četiri oka. To ne ide. Da se nije istrčao sa prevremenom kandidaturom za novi mandat; da je ćutao i pričao sa Aleksandrom, kako mu tepa, nasamo, možda bi i postao novi premijer; pošto je tu kandidaturu ponizno polizao, izgubio je svaku šansu, osim mirne penzije u Batočini, pored kazana za rakiju i na levoj obali Save – ako bude i dalje dobar. Tako je Toma Nikolić sprcao svoju političku budućnost sam od sebe, bez ičije pomoći: sam pao, sam se ugruvao. Neka buduća sinekura nije velika uteha.

Sada se otvorila nova drama: hoće li Aleksandar pobediti odmah u prvom krugu ili neće? On je sam već najavio trijumfalnu pobedu odmah (52 %, kaže Ipsos), ali život ima i iznenađenja u rukavu. Ako ne pobedi odmah u prvom krugu, Vučić će se jako najediti; doživeće to kao poraz, čak više nego kad su mu se u Skupštinu uvukli DJB i ti neki tamo. On se, jadan, trese svakoga dana nad nalazima ove ili one agencije za ispitivanje uvučenosti u šupak Velikog Vođe i ja lično mislim da ga one, te agencije, rade suptilno i zlobno.

Naravno da će Vučić postati predsednik Republike. Nama je sasvim svejedno hoće li to biti u prvom krugu ili u drugom; hoće li u drugom pobediti nekoga sa 50% plas jedan glas. Svejedno je, jer on pobeđuje svakako, a ostali kandidati na tim izborima samo mere dužinu svojih, kako da vam kažem, muških polnih kurčića (oprostite na mom francuskom), kao dalmatinska mularija u letnjoj noći: čiji je duži. Trebaće im za kasnije, računaju oni, ali kasnije je kasnije i kasnije će pravila igre biti druga. Vučiću, za razliku od nas, to nije svejedno: on bi da ih porazi sve i odmah, u prvom krugu i ulazak u drugi krug smatra porazom, ne shvatajući da je u politici važna pobeda – pa makar kakva. Dobro, pustimo to sad, neka se on nervira, zašto bismo i mi? Sama okolnost da će izbori biti – kako kažu – 2. aprila, a mogući drugi krug baš nekako na Uskrs (za svaki slučaj) dovoljno govori o nepriličnoj žurbi, da ne kažemo nervozi.

Ostaje nam pitanje budućeg premijera, onoga kome će Vučić zvocati iz sata u sat, jer moć ostaje kod njega, pa makar bio i predsednik skupštine stanara, pa makar i u zgradi na Andrićevom vencu. U takvoj situaciji svejedno je ko će biti premijer, mada Ivica Dačić verovatno ne misli tako: on bar zna posao, već je jednom bio. Ima, međutim, kandidata sklonijih zvocanju i bolje opremljenih da trpe Vučićeve hirove i kaprice; ima ih na pišle, pa nismo baš sigurni po kojim će se merilima birati novi premijer. Sloba je imao niz premijera: od zabrinutog Zelenovića, preko živahnog Radomana Božovića, pa do veselog Mirka Marjanovića; Tadić je imao tužnog Mirka Cvetkovića, a Vučić mnogo veselijeg Dačića.

Treba se uzdržati od prognoziranja i kadrovske politike budućeg predsednika Republike, jer se s njim nikad ne zna. Vulin? Rističević? Bečić? Selaković mladoženja? Mali raspuštenko? Stefanović doktor? Zorranah? Mnogo zvanih, a jedan izabran.

Hajde da sačekamo i taj prvi i – teško – drugi krug.

(Autonomija, foto: Medija centar Beograd)