Saša Janković je najbolji među kandidatima za predsednika Srbije. Savršeni kandidat ne postoji nikad i nigde, ali najboljeg je uvek moguće odabrati i svako ko kaže drugačije, ili treba sam da se kandiduje, ili da po objavljivanju rezultata ne kudi i ne kuka, jer izbor uvek postoji.

„Nemam za koga da glasam“ – prosto je neistina kojoj se plaća veliki danak, a u slučaju predsedničkih izbora, to je pet narednih godina života u Srbiji pod okolnostima koje će građani u dobroj meri sami sebi skrojiti ovog proleća. Ako neko misli da je pet godina malo, ili da je nevažno ko će biti predsednik države dok su naprednjaci na vlasti, taj jako greši, jer ovi izbori jesu vaš odgovor na sve što se dešavalo od 2012. godine do danas, a podsećanje nije potrebno.

Teško je pronaći bilo koji validan razlog i argument zbog kojeg ne bi trebalo glasati za gospodina Jankovića. Ono što se čini najvažnijim i najpotrebnijim posle toliko godina sramoćenja, kako zemlje Srbije u svetu, tako i sramoćenja nas samih pred nama samima, jeste to što Srbija ima šansu da izabere čoveka pristojnog vladanja i dobrih manira. Ne znam da li vam to nedostaje i koliko vam je to važno, ali meni je to izuzetno visoko na lestvici prioriteta, a čini se da je i od naročite važnosti za Srbiju posle godina u kojima smo se predstavili potpuno drugačije – i pred sobom i pred svetom.

Još je važnije to kako smo i šta smo radili samima sebi. Nažalost, prethodnih pet godina otkrilo je da smo spremni da biramo (i potom čuvamo) za lidere nasilnike, drama queen predsednika sa stiropora i one koji su državu saterali u ćošak do te mere da je postalo suludo diskutovati na temu kriminala, a da ne pomenete samog premijera, gradonačelnika glavnog grada, premijera Vojvodine, bivšu gradonačelnicu Novog Sada i predsednicu Skupštine. I mnoge druge, naravno, ali dalje i nije potrebno ići.

O tome koliko su pristojni nije ni potrebno pričati, sve su rekle kletve, psovke, šutiranja, prosjačenje za glas na stiroporu i besomučno i beskrajno laganje građana na čuvenim konferencijama za novinare. O njima je sve poznato, ali je bilo ružno znati i prihvatiti da je to bila i slika nas samih, takvih kakvi smo. Mnogo smo tada o sebi rekli odabravši ih. Sada građani, posle dugih 5 godina, dobijaju priliku da pokažu da li su spremni da se pogledaju u ogledalo i da ponovo kažu šta tamo vide. Da li vide sebe dok prose za pravdu ili posao ponizno se učlanjujući u vladajuću stranku, ili vide sebe u nekoj novoj i dostojanstvenoj ulozi građana koji su spremni da institucije otmu iz ruku prvoklasnih kriminalaca iz vrha vlasti i vrate ih državi kako bi ponovo bile u službi građana, a ne samo grupe odabranih sa članskom kartom SNS i njihovih koalicionih partnera.

Saša Janković je prilika da sami sebe stavimo na ispit i odgovorimo izazovu koji glasi da li smo posle 5 godina svesni šta smo učinili i da li smo spremni da ispravimo greške i napravimo prvi korak prema kraju povlasticama za odabrane od strane naprednjačke vlasti, kraju okupaciji institucija, kraju Aleksandru Vučiću i kraju sendvičima kao paradigmi naše poniznosti. Mnogo više od pristojnog lica u svetu, čini se da nam je potrebno da to lice vidimo zbog nas samih, jer samo će to biti znak da smo napravili korak unapred.

Daleko od toga da će povoljan rezultat predsedničkih izbora značiti da su problemi rešeni, ali će svakako biti početak buđenja države i vladavine prava, ili će, u drugom slučaju, izbor značiti nastavak snivanja naprednjačkog sna o Srbiji u kojoj je za sve osim za privilegovane članove, taj san košmar bez kraja.

Ivica Dačić, predsednik SPS-a, jedne od stranaka u dobrovoljnom statusu političkog roba SNS-a zarad privilegija, pre nekoliko dana, komentarišući potrebu da se Aleksandar Vučić sada kandiduje za predsednika, rekao je: „Neću da moja sudbina zavisi od toga da li neko ima ambiciju koja nije realna u ovom trenutku.” E, upravo se o tome radi. Vreme je da se sa vrha države sklone političari koji u izborima vide samo sopstvenu sudbinu i ono što će biti posledice po njih lično. Koliko smo ih razmazili, govori upravo ta činjenica da Dačić u ovoj izjavi i ne krije da neće da NJEGOVA SUDBINA zavisi od Nikolićeve želje za drugim mandatom. To je, dragi građani, suština.

Jedini među predsedničkim kandidatima koji kaže DRŽAVA a ne JA, VLADAVINA PRAVA a ne STRANKA, jeste Saša Janković. Zato je najbolji i zato je test za sve nas, da vidimo da li smo bilo šta naučili iz ovog petogodišnjeg iskustva života u državi čije trenutno stanje najbolje opisuje deo izjave Marije Mali o tome koliko se osilio gradonačelnik glavnog grada Siniša Mali: “Nemaš šanse. Sudija je moja. Specijalni tužilac mi je dao savete šta da radim. Ti nemaš nikakve šanse”. To je poruka ove vlasti koja je zarobila državu – ti nemaš nikakve šanse. Zato Saša Janković treba da postane predsednik Srbije.

(Autonomija)