Šta znači državni neprijatelj? Da li sam to ja?
Ako državni neprijatelj znači to da volim svoju zemlju i želim da ona bude najbolja moguća. Da se politički protivnici ne tuku, a da ratni zločinci nisu zvezde političke kampanje. U Srbiji želim da čujem žrtve koje su preživele rat, da vidim pokajanje onih koji su učestvovali u ratu. Želim da moja deca rastu u društvu u kome je OK da budeš drugačiji. Društvu u kome ja bez osude za Novu godinu idem u Zagreb, a za 1. maj u Sarajevo, a za Uskrs dolaze prijatelji iz Prištine, iako praznik ne slave. Želim Srbiju gde me neće progoniti jer prihvatam realnost. I u kojoj se moje kolege neće plašiti da izađu na ulicu zbog posla koji rade.
Ako to znači biti državni neprijatelj. Onda da, ja sam državni neprijatelj.
Moj početak borbe za bolju Srbiju počinje vrlo rano. S tim da sam rođena 1990. godine i da sam odrastala sa roditeljima koji su moje čitavo detinjstvo proveli na protestima, politika je bila sastavni deo naših života.
Uvek mi je bilo žao što su me roditelji tako kasno rodili, pa nisam mogla da budem u prvim redovima ’96/’97 ili u štabu Otpora. Nisam tada ni slutila da moje vreme tek dolazi.
Taman kada sam dovoljno porasla Srbija je počela da upada u različite krize. I tako sam ja 2009. godine odlučila da je vreme da prestanem da samo posmatram dešavanja oko sebe, nego kao i pre 10 godina, želim da budem u prvim redovima borbe za bolju Srbiju. I tako nalazim organizaciju koja je u tome trenutku radila kampanju ‘Ja sam srce Srbije’. Pronalazak Inicijative mladih za ljudska prava jeste bila slučajnost, ali moj ostanak ovde sve ove godine je moja odluka.
Za ovih devet godina koliko sam u Inicijativi nikada se i nigde nisam osećala više dobrodošlom, od prvog trenutka kada sam ušla u kancelariju. To je mesto gde se mladi slušaju kada govore. Gde njihove reči vrede i znače. Ali pre svega, kancelarija Inicijative je mesto gde su mnogi ljudi odrasli i, kako mnogi ljudi imaju uspomene na parkove, školska dvorišta…, mi aktivisti i aktivistkinje Inicijative najlepše uspomene nosimo sa različitih akcija.
Ono kada smo napisali ispred Skupštine Srbije: Ta teška reč genocid, pa nas priveli. Kada smo organizovali prvu posetu mladih iz Beograda Prištini još 2003. godine. Ili onda kada smo izašli na ulice na Ponoćni prajd, protestujući protiv zabrane.
Nebrojeno puta smo stajali sa Ženama u crnom na komemoracijama zločina počinjenih u naše ime. Celu Srbiju smo bilbordima o genocidu u Srebrenici podsećali da ne smemo da zaboravimo tu strahotu. Odlazili u Potočare, Tuzlu i Vukovar.
Bili ponosni na svoje kolege u Hrvatskoj kada su stavili spomen ploču Srbima koji su ubijeni u Oluji ili na kolege iz Prištine kada su ispisali u centru Prištine imena svih nestalih.
Ovo što se dogodilo u Beški nije ništa drugačije od mnogih akcija koje je Inicijativa mladih uradila. Prekinuli smo mi mnoge tribine koje su negirale zločine ili promovisale ratne zločince. Prekinuli smo 2005. tribinu koja je negirala genocid u Srebrenici, a prekinuli smo i 2014. godine Momčila Krajišnika kada je govorio u Domu omladine. Nije ni ovo prvi put da dobijem batine. Dobili smo ih 2006. godine kada smo organizivali Karavan mira, 2008. godine, kada smo u Nišu oblepili ceo grad brojevima žrtava u Srebrenici. Ali i kada smo prošle godine pištaljkama prekinuli Krajišnikovu promociju knjige. I zamislite kakva bi Srbija danas bila da nismo tada sve to radili.
Za sve ove godine naša misija se nije promenila. Borimo se za pristojnu i normalnu zemlju u kojoj se ne rehabilituju ratni zločini, govori se istina o ratu devedesetih, batine nisu legitiman obračun sa neistomišljenicima ni u školi, ni na tribinama, ni na ulici, gde demokratija nije samo opis državnog uređenja, a vladavina prava samo princip vladavine. I zemlju gde je budućnost mladih zapravno važna.
Stajali smo i na kiši i na suncu, vređali su nas, bacali flaše na nas. Ali ništa od toga nas nije zaustavilo. Jer je borba za takvu Srbiju znatno važnija. Jer od toga za kakvu se Srbiju danas borimo zavisi kako će izgledati buduće generacije. Koga će oni smatrati herojima i šta će za njih biti merilo normalne države.
Zbog našeg rada smo često targetirani kao strani plaćenici ili domaći izdajnici. Linčovani smo u medijima i crtane su nam mete na čelo. Ali često smo nazivani i herojima. Nismo ni izdajnici ni heroji. Mi samo radimo ono što je naša moralna i građanska odgovornost. Naša mladost nam omogućava da verujemo u idealnu Srbiju i region, a naša snaga je uverenje da su takva Srbija i region mogući.
Nekada se uplašimo. Nekada ne. Ali ne odustajemo.
A ako nas ljubav prema svojoj zemlji i uverenje da naša zemlja može da bude bolja čini stranim plaćenicima i državnim izdajnicima, onda da. Mi smo strani plaćenici i državni izdajnici. Ali ovo je i naša zemlja i mi imamo pravo na nju.
***
Autorka je direktorka Inicijative mladih za ljudska prava iz Beograda
STUPS: Bestijarijum