Jasno je kakvom korpusu ideja je zapadni svet počeo da daje podršku. Praznoglavom i uvek opasnom nacionalizmu koji više ništa od onog nacionalizma 18. veka nema i sigurno neće doneti ništa dobro. Populizmu oličenom u samoživim liderima spremnim na sve…

Nažalost, ljudi su prevareni, ali i to što su izmanipulisani dolazi velikim delom, i to se mora reći, kao posledica razočarenja u one za koje su verovali da mogu progresivne ideje da sprovedu u delo. Problem je to sa neadekvatnim ljudima koji se postave tamo gde im nije mesto, koji su daleko ispod ideje koju predstavljaju, pa onda njihovi glasni porazi bace anatemu na čitav set mera i politika koje su se samo našle u pogrešnim rukama. Nije problem što takvi izgube, već što: 1) progresivne mere u sferama socijalne politike i ljudskih prava takođe izgube i 2) što zbog sujete za vreme svog vrhunca ne pripreme nikoga zaista sposobnog ko bi ih u slučaju poraza ili neželjenih okolnosti bilo koje vrste nasledio, a to bi trebao da uradi svaki odgovoran političar, ali i ne samo političar.

Nezamislivo mi je da svet u predstojećim decenijama 21. veka izgleda kao vreća puna getoa, gde će žica i zid da nam odrede dokle ćemo da šetamo, a harizmatični tip po modelu dobro poznatih nam evropskih lidera 20. veka odlučiti ko u čiji geto sme ili ne sme da uđe. Tramp će možda i biti pod kontrolom, možda čak u nekim segmentima i pozitivno iznenaditi sve prestravljene (već je najavio da odustaje od mnogih politika koje su mu donele pobedu), ali njemu slični širom sveta u malim i siromašnim zemljama biće pretnja miru u regionima iz kojih dolaze. Ovaj svet je oduvek bio svet migracija, upoznavanja, integracija u novo, napretka i progresa koji su nažalost po pravilu, s vremena na vreme, potresale krize slične današnjoj, neke od njih bile su i veoma krvave.

Za levi centar, levicu, socijaldemokrate, leve liberale, sada predstoji period ozbiljnog rada, kako bi, u nadam se što skorijoj budućnosti, širom Evrope, u SAD, a naravno i u Srbiji, ljudi ponovo u većinskom i pobedničkom broju mogli da se suprotstave onima koji bi da grade zidove, postavljaju žičane ograde, bez problema najave pola miliona otkaza, traže ljudima da rade više a zarađuju manje, uskraćuju ženama pravo da budu vlasnice svog tela i same odluče o abortusu, ograničavaju pravo na brak punoletnim ljudima samo zato što su istog pola, proglašavaju multikulturalizam mrtvim i pozivaju „svoje“ da se vrate u „svoje“ zemlje i da ponovo živimo „u slozi razdvojeni“. Ovo poslednje je paravan za mržnju, a s mržnjom se nikad ne može računati, ona mora da nestane i granice među nama moraju biti obrisane. Samo onaj ko je speman da granice ne vidi, zaista je iskren kada kaže da želi da živi u miru.

Mir ne možete želeti samo za sebe, već da bi postojao, morate ga garantovati i drugima. Isto važi i za slobodu. Za mržnju i netrpeljivost bilo koje vrste nema mesta i nadam se da ćemo u ovim neizvesnim vremenima nastaviti da se borimo, naročito i najvažnije u političkoj areni, za ideje koje će vratiti svet na kolosek otvaranja, a ne zatvaranja kojim je sada krenuo. Raduju me budući razgovori levog centra, levice, socijaldemokrata, levih liberala. Znam da bi levičari sada više nego ikada imali toliko toga da kažu na ovu temu i zamere ostalima iz ove grupe, ali nisam siguran da nam to sada treba.

Ne mislim, kao gospodin Jergović, da ćemo Obamu pamtiti po selfiju sa Mendeline sahrane, ja ću ga barem pamtiti po tome što je prva osoba tamne puti koja je postala lider SAD-a. U ime istorije, bilo je važno. Ne mislim ni kao gospodin Žižek, da je politika Donalda Trampa bila manja opasnost od alternative. Ali, razumem zašto i odakle ta kritika dolazi i nadam se da će, umesto na kritičke spise za dalju raspravu među nama, biti upućena kao doprinos za dalji politički rad svih onih koji ne žele svet podela, siromaštva i ograničavanja slobode izbora, već zajedničkog života, socijalne pravde i ljudskih sloboda za koje su se generacije kroz istoriju borile.

(Autonomija)