“Podilaženje polupismenoj i materijalno upropašćenoj svetini jeste isključivi cilj vladajućeg režima”, pogodio je pravo “u sridu” naš poznati umetnik Raša Todosijević u izjavi za Danas.

Pogodio je “u sridu” svojevremeno i Laslo Vegel, naš poznati književnik, kada je rekao da su domaći zvaničnici na čelu sa Ivicom Dačićem onomad učinili sve da nam EU ukine vize kako bi ubrzali “odliv mozgova” iz ove zemlje.

Iskren je bio svojevremeno i zli Vojislav Šešelj, kada je još tamo devedesetih godina prošlog veka rekao da se on ne sekira za sopstvenu političku budućnost, dok god je u Srbiji dva miliona nepismenih.

Polupismena svetina, doduše, nije samo “specijalitet” Srbije pa bi se recimo nakon “bregzita” možda moglo govoriti i o antropološkom pesimizmu. A možda će nas tome dodatno poučiti i predstojeći izbori u SAD i moguća pobeda notornog Donalda Trampa. Međutim, polupismena pa još i materijalno upropašćena svetina jeste specijalitet ne samo Srbije već svih “banana država” na ovome svetu. Nasuprot toj svetini sadistički stoji cinična oligarhija, koja čini sve što može da sopstvene državljane učini još nepismenijim i još siromašnijim. Na taj način, oni stvaraju preduslove da nesmetano mogu nastaviti pljačku društvenih resursa, koja može potrajati do unedogled.

Pre neki dan, jedan ovdašnji političar mi je objašnjavao da zapravo živimo u postideološkom vremenu. Drugim rečima, veli on, ta priča da nekakva ideologija može odrediti za koga će neki birač glasati je najobičnija glupost. Sada je došlo vreme “sigurnih glasova”, odnosno ona politička partija koja je u stanju da putem sitne i krupne korupcije, klijentelizma, ucena i direktnih pretnji prikupi što veći broj “sigurnih glasova” ima i najveće šanse da vlada. On kao primer uzima i Ameriku, gde se takođe dešavaju slične stvari sa socijalno najugroženijim slojevima stanovništva. Doduše, dodajem ja, Americi se na primer desio i Berni Sanders, kao prvi ozbiljni kandidat za predsednika najjače države na svetu, koji je u predizbornu kampanju krenuo sa socijalističkom platformom i koga su građani zaista masovno podržali i novčanim prilozima.

Poznato je da je čovek čudno živinče koje je u stanju da – ako treba – smisli i milion izgovora da bi opravdao ili – još češće – porekao sopstvena nepočinstva. Tako očito i ovdašnji političari koji još imaju bilo kakav kontakt sa realnošću smatraju da su sa svojom pričom o kupovini “sigurnih glasova” zapravo potpuno u trendu i da ne rade ništa drugo, sem što se furaju na najmoćnije svetske demokratije. Oni na taj način pokazuju da su im preostale trunke morala, ali je potpuno jasno da su na putu bez povratka da postanu moralne nakaze.

Pretpostavljam da je u takvom “sistemu vrednosti” onda sasvim lako opravdati i činjenicu da kao univerzitetski profesor postaneš, ne znam, visoki funkcioner neke važne partije jer ti je šef te stranke platio obrazovanje za sina u Engleskoj. Ili da se grčevito držiš, pojma nemam, ministarske fotelje jer je to baš zgodna pozicija da nameštaš bratu milionske tendere. Ili da, šta ja znam, guraš monopolističko preduzeće u propast da bi ga potom baš ti mogao kupiti za po lule duvana.

I sve to rade simultano sa upropaštavanjem sopstvenih državljana, koji za to vreme nemaju ni za elementarne stvari, a kamoli za lečenje, putovanje ili gozbe. “Sigurni glasovi” postaju još nepismeniji i još siromašniji, a naspram njih se stvara politička klasa raznoraznih “taldžija”, koja svetinu huška na ono malo pametnog i čestitog sveta što je preostalo.

Demokratija se ovde sasvim jasno pretvorila u vladavinu šljama. Polupismena i materijalno upropašćena svetina ima sve izglede da se pretvori u rulju. Čeka nas, dakle, okršaj šljama i rulje. A rulja ne prašta.

(Autonomija)