Ispade – ako je verovati tabloidima, ako glasina nije podmetnuta – da je prenos „blagodatnog ognja“ u Beograd platio neki ruski tajkun. Kažu, u znak poštovanja braće Srba. Bratska posla. Jedan Putinov tajkun poklanja braći „blagodatni oganj“ i plati nekoliko desetina hiljada dolara, drugi Putinovi tajkuni preko NIS-a od Srbije godišnje uzimaju nekoliko desetina miliona dolara zbog plaćanja samo simbolične rudne rente za crpljenje vojvođanske nafte. Tako je to valjda među istovernom braćom. O stotinama miliona dolara štete Srbije zbog otkazivanja Južnog toka, zbog kojeg je NIS prodat po bagatelnooj ceni, braća ćute. Pa ko za to išta i da pita voljenog Putina, kada nam preko tajkuna poklanja „blagodatni oganj“, kada malo-malo pa u Beograd šalje (o našem trošku?) što folklorne grupe, što narodne umetnike, što članove akademija nauka, propagandiste i pripadnike Službi.
Nikita Mihalkov, koji ovde često dolazi i kao neće da priča o politici, a koji hvali našu slovensku duševnost i slavi naše bratstvo, proglašen je počasnim građaninom Beograda. Pa kako onda biti banalan i spominjati štetu zbog otkazivanja Južnog toka? Nikako, mi smo duševan narod. Kao i braća Rusi. Dobro, iz Kremlja se Srbiji pripreti prstom zbog pokušaja preprodaje kojeg šlepera krušaka ili povrća proizvedenih u EU, na šta se ovde odmah reaguje i traže krivci. Sreća te su Putin i tajkuni mu meka srca i pređu preko svega. Ne ljute se čak ni zbog toga, što nam na drugoj strani, preko NIS-a, uzimaju silne pare. Ne mogu još iz Srbije da uvoze svinje i mlečne proizvode – kako je naobećavano našim seljacima – jer ako smo braća, kese nam nisu sestre. Stoku i mleko Rusi kupuju na drugim tržištima, gde je povoljnije. Vode računa o svojim interesima i misle na sebe. A mi, mi smo tako egzotični, tako duševni i takvi treba i da ostanemo. Zato nas braća i vole, blagoš nama.
Dok nam sa braćom na istoku ide dobro, na zapadu nam je nešto zapelo oko „ubrzanih“ evropskih integracija. Zlobnici kažu zbog toga što smo u uljuđenje i evropeiziranje krenuli sa šipkom u džepu. Izgleda da se tako ne može. Zapelo je u normalizaciji odnosa „Beograda i Prištine“. Ko ima stomaka da gleda i sluša na primer Dačića, Vulina, šefa Kancelarije za KiM Marka Đurića, biće mu jasno zašto Srbija beznadežno gubi vreme. Čim je splasnuo prigodičarski evroentuzijazam, na severu Kosova se uprkos Briselskom sporazumu javljaju stari problemi. Slučajno? Jesu li tamo zaista demontirane „strukture“ koje je još onomad instalirao Milošević, a održavali ih svi njegovi dosadašnji naslednici? Koriste li se još i za unutrašnje, i za spoljne političke interese?
Na unutrašnjem političkom planu na delu je opšta naprednjačka raspašojka. Totalna vlast je neskriven imperativ naprednjaka, pa su na udaru svi koji bi tome da se suprotstave, malobrojni kritički mediji, nevladine organizacije, građani koji kritički istupaju. Naravno, i lokalne zajednice u kojima vlast nije „upodobljena“ republičkoj. Oko nastojanja da se po svaku cenu preuzme vlast, gledamo teror. Ne preza se od zastrašivanja građana, ucena odbornika i fizičkog nasilja. Kad se u bahatosti dotle dođe, kad se u banalnosti dođe do prostačkog pisanja parola masnom bojom po trotoarima – poput Novog Sada – stvari izmiču kontroli. Novi parlamentarni izbori će se pretvoriti u vanredno stanje, a na njima izgubljena vlast neće biti mirno predana. Ne treba posebno objašnjavati šta to znači.
Gledamo hiljade i hiljade nesrećnika koji i preko Srbije beže iz zemalja zahvaćenih haosom. I svi spas traže u zapadnim zemljama. Ne na Istoku, na primer u Rusiji, kojoj u stvari teži izmanipulisana većinska Srbija. Kakvog li apsurda! Država koja je de fakto u Evropi, koja se na sve strane graniči sa EU, kojoj su mogućnosti evropskog uljuđenja nemerljivo veće od zemalja iz kojih beže stotine hiljade nesrećnika, iz Afrike i sa Bliskog istoka – više stremi ka zemlji u kojoj se obnavlja despotija nego ka ujedinjenoj Evropi, ka životu u privilegovanom delu sveta.
(Autonomija)